Екологија, злато и Хомољске планине: Хоће ли „златна грозница" разболети исток Србије

Стари аутомобил полако се пење по залеђеном макадаму Хомољских планина, реметећи мир каменчића на старом путу кроз брда, који, у знак одмазде, одзвањају од његово дно.

Апсолутну тишину потпуно нетакнуте природе, завијене у снег и густу маглу, ремети само мотор аутомобила, мучећи се да савлада узбрдице.

„Први пут када смо пролазили овуда, налетели смо на три јелена... Баш су лепи били, велики", каже возач.

Киша је недавно падала, а температура је у минусу, тако да је све залеђено, па се задњи део возила приликом клизања заноси и по неколико метара.

„Полако, полако", шапуће возач, ваљда у намери да умири старог другара, али и даље даје гас.

„Ово брдо, следеће и неколико венаца у низу", каже са сувозачког места Иван Дунић, адвокат из Жагубице, варошице од око 2.000 становника, у подножју Хомољских планина.

„Све би то било раскопано, све би то био рудник, километрима у том правцу", додаје, показујући руком низ планину.

Дунић је један од мештана Жагубице, Лазнице и околних села, који се противе најави изградње рудника злата на Хомољским планинама, познатим по меду, сиру, богатом биљном и животињском свету.

Реч је о руднику „Потај Чука - Тисница", канадске компаније Данди племенити метали, у којем је за вађење злата из руде најављивана употреба цијанида.

„Цијаниди су екстремно токсична једињења", каже за ББЦ на српском Драгана Ђорђевић са Института за хемију, технологију и металургију.

„Када се отрови ослободе у животну средину они више не могу да се покупе… То је смрт за живи свет, а када уђу у ланац исхране, то је смрт и за човека", додаје.

Мештани и еколошки активисти упозоравају да би рудником били угрожени сливови Млаве и Пека, самим тим и све реке источне Србије, а потенцијално и Дунав, где Млава и Пек завршавају пут.

Из компаније Данди за ББЦ на српском наводе да је „забринутост због употребе цијанида у преради руде злата разумљива", али да је реч о „безбедној технологији" и да се тренутно „само испитује могућност" њеног коришћења.

„Пројекат је заснован на највишим стандардима рударске индустрије, бризи о локалној заједници, заштити животне средине и обезбеђивању дугорочне користи за Жагубицу и Србију", кажу у писаном одговору.

Огласила се и Зорана Михајловић, министарка рударства и енергетике, изјавивши да употреба цијанида на Хомољу „не долази у обзир".

Прича о малим хидроелектранама и вађењу руде литијума последњих година изазвали су велике еколошке протесте широм Србије, а мештани Хомоља тврде да се нови еколошки проблем сада дешава и у њиховом комшилуку.

„Цело Хомоље се уништава, све су избушили", каже 62-годишњи Раде Мошић из села Лазница.

„Нећемо пристати на тај рудник ни по коју цену, до истребљења ако треба... Немамо шта да изгубимо, стари смо, бар ћемо да погинемо достојанствено."

Слика прва - о отварању рудника

„Нема видиковац по магли, шта да вам радим", каже возач кратко, слежући раменима.

Током двадесетак минута пењања из Жагубице ка околним брдима и месту где би у будућности могао да буде рудник, као да су прошла два годишња доба.

Пут је прво био окружен јесењим бојама, голим дрвећем и тамнобраон лишћем, потом је у траговима почео да се назире снег, да би онда све било бело - стигла је зима.

А што је надморска висина више расла, то је температура била све нижа, а магла све већа, као и количина потпуно прозирног леда над макадамом.

„Држите се за аутомобил, не знате ви да идете по овоме... Ви сте градски, нисте шумски", наводи возач уз осмех.

Идентитет није желео да открива, али истиче да његова породица дуго живи у Жагубици.

„Их", уздахује, одмахујући руком.

„Староседеоци."

Иван Дунић такође слеже раменима, гледајући у маглу.

„Дошли сте у незгодном тренутку, не види се ништа", наводи, трудећи се да се не оклизне.

„Али иза овог брда има још неколико венаца и то ће све да копају", додаје.

За људе са истока Србије, информација да у њиховом крају има злата није ништа ново - област око реке Тимок позната је по налазиштима бакра и злата.

Реку Пек, која извире на оближњој планини Црни врх, многи називају златоносном, а некада је била чувена и Златара Мајданпек.

Ипак, медији су пре десетак година почели да пишу о „Златној грозници у Хомољу".

„После открића злата у околини Жагубице, тој неразвијеној општини отварају се нове могућности", пише РТС у тексту из децембра 2010. године.

Из Министарства рударства и енергетике за ББЦ на српском наводе да канадска компанија Данди племенити метали, преко компаније Авала из Београда, истраживања злата на Хомољу врши од 2006. године.

Компанија Данди наводи да су истраживања трајала од 2010. до 2021. године.

Владан Мошић, из села Лазница, који данас живи у Немачкој, а раније је радио у општинској управи у Жагубици, каже да је локална самоуправа све време била само „посматрач тог процеса".

„Све догађаје који су се дешавали на територији Општине Жагубица приказивали су само као истраживања буквално истраживања ради - без било каквог циља и плана", наводи.

„То им се вероватно не може узети за зло, јер не можете причати о руднику док се не утврди конкретно стање на терену, о коликим се резервама злата ради."

Резерве злата су потом пронађене у атарима села Лазница, Жагубица, Јасеково и Лесково.

Сафет Павловић, председник општине Жагубица, у којој је на власти Српска напредна странка, за ББЦ кратко каже да су сва питања око рудника у надлежности Министарства рударства и енергетике.

Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре потом је током 2021. покренуло поступак израде планских докумената за отварање рудника.

Елаборат за рани јавни увид Просторног плана подручја посебне намене за експлоатацију злата на простору „Потај Чука - Тисница", код Жагубице, донет је у септембру 2021.

Реч је о једном од почетних планских корака ка отварању рудника и тај плански део процеса требало би да буде завршен до јула 2022. године.

Тим просторним планом предвиђен је рад рудника од седам година, а из компаније Данди најављују могућност продужетка рада, јер „истражене количине минералних ресурса то дозвољавају".

Дунић је потом у октобру 2021. године са тројицом пријатеља послао примедбе на просторни план.

У тој примедби, они наводе да би рудник довео до девастације животне средине, да неће довести до привредног развоја и да је планом фаворизован инвеститор, а не јавни интерес.

Одговор на примедбу добио је од компаније Авала, која је његове тврдње негирала.

А од чега зависи да ли ће рудник на крају бити отворен?

Пројекат се, наводе из Министарства рударства за ББЦ на српском, тренутно налази у фази припреме Елабората о ресурсима и резервама, којим ће бити доказана количина резерви злата и економска исплативост рударења.

Потом је потребна и Студија о утицају на животну средину, додају.

Због свега тога је „прерано говорити о отварању рудника", наводе.

Из компаније Данди дају нешто конкретнији одговор - рудник би, кажу, потенцијално могао да буде отворен „најраније 2026. године".

Пре тога су, додају, у обавези да заврше „низ правних и техничких активности и студија, укључујући и Студију о процени утицаја на животну средину".

Слика друга - о одласку

Промрзло грање непрестано шиба по крову аутомобила.

Поред макадама виде се и тек прокрчене блатњаве стазе које воде даље у брдо.

„То су све они направили, да машине могу да прођу како би вршили истраживања… Све су то њихови путеви", наводи возач.

„А ево дивљач прошла, виде се трагови", додаје, показујући кроз прозор.

Дунић убрзо излази из аутомобила, како би показао још један предео намењен за рудник.

Висок је, испод тамног капута му вири плави сако и говори правнички концизно.

„Већи део људи овде не жели тај рудник", каже Дунић.

„Има и оних који се двоуме, кажу 'ако не буде посла, млади ће да на оду' - па ко ће још да оде, сви су већ отишли", наводи.

Живот у Жагубици нимало није лак - свео се на два кафића који раде сваки дан, један који ради само пре подне и неколико кафана, додаје.

Слично је, каже, широм источне Србије.

„Далеко је лошије него што је било раније, мало има посла, људи, сви одлазе", истиче.

На улицама Жагубице и околних места може се, на пример, видети велики број аутомобила са швајцарским, аустријским и немачким таблицама.

Њихови власници дошли су у родни крај за новогодишње празнике.

Одлазак људи из тих крајева посебно осетила је кућа породице Мошић из Лазнице.

„Ја сам прва генерација из моје породице која се иселила, иако више волимо да кажемо 'привремено отишла'", каже Владан Мошић.

Мошић наводи да је традиција исељавања из тих крајева почела одмах после Другог светског рата, због чега из неких кућа по неколико генерација живи у иностранству.

Има их, каже, свуда - Беч, Немачка, Канада, Аустралија…

„Наравно да ми све недостаје, ми као прве генерације имамо највећу празнину, недостајање и жал за родним крајем", каже Мошић.

„Већ код друге и треће генерације тај осећај буде слабији", додаје.

У његовој родној кући у Лазници, за трпезаријски столом, одмах од топле пећи, освојене на такмичењу у прављењу ајвара, седе Раде и Славица Мошић - његови отац и мајка.

„Ја добро знам шта је рударење, тридесетак година сам радио у рудницима у Бору и Мајданпеку", каже Раде.

„И не само ја, цела моја генерација... Сви смо ми из овог краја углавном били у руднику и верујте да од рударења нема доброг живота."

Када прича о двојици синова који живе у Немачкој, глас му мало успори.

„Видевши старијег брата, отишао је и млађи", каже кратко.

„А кад вам четири доктора науке оду из једне куће - снајка ми је Зајечарка, друга је одавде из села, а обе су докторке медицине - можете да замислите шта је са читавим крајем."

Како се они због тога осећају?

„Не питај, злато моје, две године сам ишла као месечар кроз кућу... Нисам знала ни како се зовем, ни шта ми се дешава", каже кратко Славица Мошић, доносећи врућ чај.

Највише им, кажу, недостају информације о каквом руднику је реч, а сумњају и да ће баш људи из села бити запослени у руднику, већ пре људи из Бора и Мајданпека.

„Виђали смо машине, људе, али ништа не знамо шта се дешава и онда одједном почне да се прича о том цијаниду", наводи Раде Мошић.

„Да дође неко и поспе цијанид преко гробова мојих предака... Е, па, неће моћи.

„Треба да будемо срећни што имамо злато, нико није против рударења, али вероватно постоји неки бољи начин за то него цијанидом", додаје.

Из компаније Данди за ББЦ наводе да ће „пројекат злата Тимок, према тренутним проценама, запошљавати 290 радника годишње, од чега 280 из локалне заједнице или региона".

То, сматрају, значи да ће запослени на њиховом пројекту издржавати у просеку око 840 људи годишње, а очекују и отварање још 1.400 радних места „кроз локалне набавке и ангажовање локалних извођача".

Крајем децембра у Лазници је одржан и протест због најаве изградње рудника - Раде Мошић и Иван Дунић су били тамо.

„Људи у селу се углавном плаше садашњег система и власти... Сигурно нису за овај метод, али не смеју да кажу ништа", каже Мошић.

Они који су за рудник, додаје Дунић, углавном само желе да дођу до посла.

„Кажу, 'дај рудник, да се запослимо'... Па, чекај, гледај где се запошљаваш, треба после да цркнеш од тога", истиче.

Слика трећа - о руднику и цијаниду

„Срећа па је макадам... Да је асфалт нема вожње", каже возач после још једног проклизавања током обиласка брда на којима ће бити направљен рудник.

„Нове су гуме и то је важно, али обичан аутомобил не би могао да прође овуда, нема шансе", наводи, хвалећи мало свог љубимца.

Који секунд касније, задњи точкови су поново проклизали.

„Опасан је лед, није зезање", додао је, сада већ мало озбиљније.

Са леве стране пута, плави метални стуб вири из снега.

„То је једна од бушотина, свуда су у околини... Већ десетак година они овде испитују, избушено је све као швајцарски сир", наводи.

Владан Мошић наводи да компанија приликом истраживања није наилазила на отпор становништва.

„Када дођу на ваше имање и желе да избуше бушотину, плате вам накнаду за то", наводи.

„Није то велики новац, неколико стотина евра, али у том крају је веома низак животни стандард, а све су представљали само као 'да видимо шта има испод земље у Хомољу'."

Мештани су често радили и на тим бушотинама, пише Данас у тексту из 2011. године.

„На гарнитури за бушење ради се 12 сати, мокар си од воде и прљав, тешко је, али се добро и заради", изјавио је тада један од радника.

„У Жагубици нема никаквог посла, па ми је ово добродошло", додао је.

И колико је злата пронађено?

Из компаније Данди наводе да на три лежишта - Бигар Хил, Коркан и Коркан Вест - постоји „више од 50 милиона тона оксидне и сулфидне руде (по српским стандардима) са 1,07 или 1,27 грама злата по тони."

Пројектна документација предвиђа три површинска копа, а тренутна процена величине експлоатационог поља је „око седам квадратних километара", додају.

Како кажу, одлука о технологији прераде руде „још није донета, нити се може донети у овој фази пројекта, без сагласности надлежних државних органа".

Ипак, у Просторном плану посебне намене наводи се да ће се прерада руде вршити методом лужења цијанидом.

„Злато је у чврстој стени, која мора да се дроби, меље и онда третира цијанидом како би се злато извлачило, али то су екстремно токсична једињења", објашњава Драгана Ђорђевић из Института за хемију, технологију и металургију.

„Кафена кашичица тог раствора је смртоносна за човека, а само микрограм у литру воде убија рибу и сва друга жива створења у води", додаје.

Како наводи, цијанид се користи када је проценат злата у руди низак, као на Хомољу, чиме се омогућава економично извлачење злата из руде.

Из компанија Данди кажу да је „забринутост због употребе цијанида разумљива", али да је реч о „безбедној технологији прераде руде злата, која се у свету веома често користи".

У Просторном плану посебне намене додаје се и да ће „управљање, транспорт, складиштење и употреба цијанида бити у складу са Међународним кодексом за управљање цијанидом, како би се осигурала потпуна безбедност и заштита животне средине".

Међутим, министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић изјавила је крајем децембра да лужење цијанидом не долази у обзир.

„Може да се направи милион разних планова, али то се неће радити, зато што то просто није добро за животну средину", изјавила је Михајловић за Танјуг.

Из компаније Данди, на питање о изјави министарке Михајловић, кратко најављују „сарадњу са свим релевантним институцијама, пре свега са Министарством рударства и локалном заједницом".

„Испитаћемо најбоље техничке могућности за даље фазе пројекта, сходно најбољим светским праксама и стандардима Европске уније", наводе.

Из Министарства рударства за ББЦ наводе да треба сагледати могућности употребе других технологија за добијање злата, као и других материја за лужење поред цијанида.

„Студијом утицаја на животну средину биће јасно дефинисани сви утицаји технологије производње на животну средину", наводе.

Слика четврта - о животној средини и раковима

Аутомобил се зауставио усред шуме.

Иза су магла и хладноћа, а испред поточић.

У неколико десетина метара обавија се око макадама попут змије, прелазећи више пута са једне стране на другу.

„Ваја Сака", каже возач кратко упознајући нас са речицом.

Носеви већ полако шмрцају, осећајући хладноћу реке.

„То је све пијаћа вода. Ко да загади? Нема ништа у околини... А ако би отворили рудник, ништа од овога не би било за пиће", додаје возач кратко.

Еколошки активисти забринути су, између осталог, управо због сличних потока и речица.

У борбу се недавно укључила и еколошка организација Млавска војска.

„Ја бих ту борбу назвао борбом да Хомољски крај постане национални парк, он то заслужује", наводи Милош Петровић из Млавске војске.

Најаву министарке Михајловић да на Хомољу неће бити употребе цијанида види као „куповину времена до избора", заказаних за пролеће.

„Боримо се против девастације природе која је нападнута са свих страна", додаје.

Петровић има 23 године и из Београда је, а недавно се доселио у једно од села на Хомољу.

„Желео сам бекство у природу и, када сам дошао, био сам одушевљен - чист ваздух, природа… Мој прадеда је пореклом одавде, али су се моји давно одселили", каже.

Млавска војска је организација настала пре неколико година, у оквиру борбе против малих хидроцентрала на реци Млави.

„То је иначе термин из Првог српског устанка, тако су се звале трупе из овог краја које су се бориле у револуцији", објашњава Иван Милосављевић из те организације.

„Ми смо наследници, људи који се боре за слободу, јер је ово буквално окупација наше земље - стране компаније стављају шапу на наше изворе воде, планине и шуме", додаје.

Док испијају врућ чај, њих двојица у даху причају о природним лепотама Хомоља.

„Овај крај је станиште бројних заштићених врста, предео најбогатији пећинама и веома богат изворима и подземним водама", наводи Милосављевић.

„Бељаница, Јужни Кучај и Хомољске планине су највећи резервоар чисте планинске пијаће воде у нашој земљи - ту не би требало ништа радити, а нарочито не агресивна рударења која подразумевају цијанид и отворене површинске копове", додаје.

Отварањем рудника на месту препуном подземних вода посебно би била угрожена два слива - реке Пек и Млаве, истичу.

Из Министарства рударства наводе да ће, када је реч о угрожености сливова река због изградње рудника у пределу са бројним подземним водама, све бити познато по завршетку Студије утицаја на животну средину.

Њу помиње и компанија Данди, када је реч о утицају на квалитет вода у сливу реке Пек.

„Пројекат злата Тимок неће имати никаквог утицаја на реку Млаву, с обзиром да се налази ван слива те реке", наводе.

Ипак, Млавска војска у то не верује, упозоравајући на раније инциденте.

„На локацији Баја Маре у Румунији пре двадесетак година дошло је до изливања цијанида и комплетан живи свет је уништен у кругу од 400 километара", каже Иван.

„То је потом дошло у Србију - Тиса је све донела у Дунав", убацује се Милош.

Један од инцидената догодио се и у Бугарској, додају, када је јаловина испуштена у реку Тополницу, притоку Марице.

Из компаније Данди наводе да су „технологије савременог рударства значајно напредовале од времена када је изграђен рудник Баја Маре".

Рудник Баја Маре је имао јаловишта са цијанидом, чега на Хомољу неће бити, истичу.

„Као последица тог инцидента установљена је међународна регулатива ради безбедног управљања цијанидом и спречавања сличних инцидената", додају.

У Просторном плану посебне намене наводи се да ће отварање рудника довести до губитка „неколико километара речног станишта, што ће утицати на биодиверзитет".

Посебно ће, наводи се, бити угрожен поточни рак, осетљив на низак водостај, брзину водотока и погоршање квалитета воде.

Слика пета - о останку

Аутомобил се на крају, непосредно пред повратак у Жагубицу, зауставио на једном пропланку.

„Морам да запалим цигарету", каже возач, вадећи упаљач.

„Је л' вам смета? А и да вам смета…", додаје уз осмех.

И даље се све бели, и даље је све залеђено и мирно.

Уместо мотора сада околином одјекује шкрипа снега под ногама.

„Тамо је један од салаша који имају становници Лазнице", каже Дунић, показујући на једну ограду у даљини.

„Током пролећа ту доведу стоку… Краве пасу, има много извора воде, стварно буде лепо".

Дунић најављује прикупљање петиције против Просторног плана посебне намене, а покушаће да се и обрати локалним одборницима да се изјасне по питању рудника.

„Ако га усвоје, биће још више мука", наводи.

Даљу борбу најављују и из Еколошког устанка.

„Ми само радимо на томе да људи чују да, поред Рио Тинта, постоји и Данди, који је за овај крај подједнак, ако не и већи проблем", наводи Милош Петровић.

„Радимо и на охрабривању људи из овог краја, да схвате да нико није изнад закона и њиховог права на живот, воду и ваздух - ништа нам неће остати ако се не будемо борили", додаје

Један од наредних корака, истичу, јесте стварање велике мреже еколошких организација „која ће да брани целу источну Србију".

„Ако се не ујединимо, нема шансе да их отерамо", каже Иван Милосављевић.

Породица Мошић за то време наставља свој живот.

Синови им током новогодишњих и божићних празника нису били због корона вируса.

„Волео бих да их виђам свакодневно, али је то немогуће… Жалосно је, али је тако", каже Мошић кратко.

Славица долази из суседне просторије, доносећи слике двојице синова.

„Овај је Џејмс Бонд", каже она уз осмех, показујући на фотографију младића у црном оделу, вероватно са матуре или венчања.

„Једино што сам њима рекао је 'гледајте, децо, да не улажете у нешто што је унапред пропало', наставља Мошић.

„Али не могу ја оно што сам сачувао за децу, што ми је остало од родитеља, да препустим некоме да ради шта хоће", додаје.

Они не би ишли у Немачку за синовима?

Раде Мошић каже да је „везан за лекаре" и да због здравствених проблема често мора да путује за Београд.

„Али ако рудник дође, онда ћемо сигурно да одемо… Побегли смо из Бора", убацује се Славица.

„Њему смета то загађење, па смо одлучили да будемо овде, на чистом ваздуху", додаје.

„Сад ако и ово униште… Шта нам преостаје, мора да се бежи…

„Али нећемо да дозволимо да се побегне."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]