Вулкани и Србија: Када је лава текла овим делом Балкана

Ерупција даје знак за почетак.

Усијана црвено-жута река која је милионима година чекала дубоко у њеној утроби, коначно је потекла Земљином површином, остављајући за собом пустош, барем на неко време.

Ови процеси где магма избија из гротла, а потом се као лава излива кроз кратер и слива низ вулканску купу, претварајући се касније у стене и обликујући околни рељеф, присутни су милијардама година и нису заобишли ни територију данашње Србије.

У ближој геолошкој прошлости, која се мери у милиона година, на овим просторима постојали су активни вулкани, на које данас сећа тек понеки преостали палеовулкански облик у рељефу.

„То је сваки геоморфолошки истакнут рељефни облик који изграђују стене вулканског порекла, без обзира да ли је образован примарним вулканским процесима и непосредном пост-вулканском ерозијом или дуготрајним спирањем, милионима година после вулканске активности", наводи за ББЦ на српском Владица Цветковић, професор Рударско-геолошког факултета у Београду.

Иако га је било и раније, вулканизам је овде био најснажнији у периоду од 40 до пре 20 милиона година, када је Србија била једно од „вулкански најактивнијих подручја данашње Европе", додаје професор и дописни члан Српске академије наука и умесности (САНУ).

Трагови вулканске активности постоје широм централне Србије, а најизраженији су у Тимочкој крајини на истоку, у Шумадији и на југу и југозападу земље, на простору Рашке и у сливу Јужне Мораве.

Од свих преосталих облика у рељефу најзаступљеније су палеовулканске купе, скоро у потпуности уништене процесима разарања, односно ерозијом.

Палеовулканске купе су оронули остаци некадашњих вулканских купа - основне вулканске творевине у виду карактеристичног узвишења насталог нагомилавањем вулканских производа и изливањем лаве.

Вулканска купа, левкасти отвор - кратер и вертикални канал - гротло чине вулкан, док његово стварање прати низ сложених геолошких појава и процеса.

Тилва Њагра надомак Борског језера на истоку, врх Острвица на шумадијском Руднику и еруптивни терени око планине Котленик код Груже, само су неке од локација у Србији где су некада текли потоци лаве.

Кроз вулканске стазе и богазе

На изворишту реке Јабланице, у општини Медвеђа, недалеко од планине Радан налази се још једно место где су лава и рад вулкана оставили траг - Мркоњски вис.

Ову истрошену, али у односу на околни терен изразиту купу изграђену од вулканске (магматске) стене трахит, која се налази на висини од 1.070 метара, прошле године је посетио Стефан Митић из Лесковца.

„Поглед са врха је феноменалан, види се велики део Косовске котлине, Шара, Копаоник, Радан, Гољак, Кукавица и друге планине", говори тридесетдвогодишњи мастер географ и планинар за ББЦ на српском.

Док је стајао на остацима некадашњег вулкана, каже, имао је прелеп и изузетно користан поглед јер као географ воли да учи на терену, посебно о палеовулканизму који му је веома интересантан.

У сећање му се, истиче, урезао и сам делимично огољени врх на који се попео без много муке.

„Истакнут је, стеновит, али и доста узак, није као Трем на Сувој планини где може стотинак људи да стане - овде може 10, до 20 планинара, али да се згурају", присећа се Лесковчанин.

Угашени вулкани Србије различите старости

Мркоњски вис, као и остали палеовулкански облици у рељефу Србије, у једној од неколико класификација припада такозваним угашеним вулканима, који за разлику од активних, спавају мирним сном милионима година.

Они се према старости, каже професор Цветковић, у Србији могу поделити на горњокредне и кенозојске угашене вулкане.

Геолошка историја планете Земље, старе око 4,5 милијарди година, подељена је на одређена временска раздобља која се мере у стотинама и десетинама милиона година - то су еони, као најкрупнији део, ере, периоде и епохе.

Горња креда је последња епоха мезозоика после које следи кенозоик, ера у којој ми данас живимо.

Вулканизам горње креде почео је пре око 90, а завршио се пре 70 милиона година и био је ограничен на простор источне Србије.

Највећи вулкански предео на овом подручју назива се Тимочки магматски комлпекс, односно Велики тимочки андезитски масив.

Простире се од Мајданпека на северу до Сокобањске и Књажевачке котлине на југу.

Дугачак је 80 и широк 22 километра.

Цветковић каже да је ова вулканска област део регионалног појаса чији се северни продужетак налази у румунском Банату, а источни у подручју Средњегорја у Бугарској одакле се наставља даље ка Црном мору.

„Тимочки магматски комплекс је превасходно изграђен од андезита (вулканска стена) и по вулканолошким карактеристикама - састав лаве, еруптивни стил и пост-еруптивна ерозија, подсећа на подручје данашње Индонезије", истиче геолог.

Додаје да је овај предео веома значајан и по томе што се у њему налазе нека од највећих лежишта бакра и злата у Европи.

Најснажнији вулканизам у Србији одвијао се током кенозоика, ере која је почела пре 65 милиона година и још увек траје, посебно у његовим епохама олигоцену и старијем миоцену, у периоду од 40 до пре 20 милиона година.

Вулканске области из овог периода су знатно разуђеније, али прате централну линију Балканског полуострва која се пружа правцем север-северозапад и југ-југоисток.

Професор Цветковић каже да су вулкански процеси, праћени лавичним изливима и снажним ерупцијама, нарочито били интензивни у Рудничко-борачко-котленичком подручју, као и око Голије, Kопаоника и Рогозне и на читавом подручју планине Радан.

„Мање трагове овог вулканизма налазимо на Авали, Kосмају, у северној Шумадији, код Приштине, Косовске Каменице и на другим местима", додаје.

Интензитет вулканизма је опао почетком миоцена, пре 20 милиона година да би се опет активирао пет милиона година касније.

„Била је то веома снажна експлозивна активност киселе лаве, чије трагове данас у Србији налазимо једино у Војводини и то испод површине тла, у бушотинама за истраживање нафте у Бачкој", наглашава Цветковић.

Уследио је дугорочни мир који су прекинула два краћа периода изливања базалтне лаве - покретљиве, житке лаве која се креће попут речног тока брзином од 20 до 30 километара на час, чији остаци постоје у околини Сјенице и Копаоника и у близини Прешева.

Иако се дешава да угашени вулкани поново дођу у активну фазу, она на територији Србије није наступила већ око 5,3 милиона година, истиче геолог.

Вулканска активност се даље преместила ка Северној Македонији и Грчкој где и данас има активних вулкана, као на пример на егејском острву Санторини.

Какве су користи од вулкана?

Вулканизам и њему сродни процеси у геолошкој прошлости овог поднебља, довели су до тога да Србија буде богата бројним лежиштима минералних сировина.

Тако су овде ницали рудници обојених и племенитих метала и експлоатисане многе друге руде.

Цветковић као примере наводи Бор, Мајданпек, Велики Кривељ и друга места у источној Србији где се копа бакар и злато, док као значајна лежишта сребра и олова издваја Трепчу на Косову, Рудник у Шумадији, Леце код Медвеђе и остале.

Исти процеси, додаје, довели су до настанка антимона код Зајаче и литијума и бора у долини Јадра на западу Србије, као и никла у селу Ба код Љига и молибдена код Мачкатице, недалеко од Сурдулице.

„Лежишта бентонитских глина и цементног лапорца - Поповац и Беочин, представљају наслаге вулканског пепела који је након интензивних експлозивних ерупција емитован увис, а затим одлаган у језерској води", наводи Цветковић.

Каже да је појава термалних извора у бањама Србије „највероватније наслеђена од последњих вулканских догађаја у тим подручјима".

Поред рудних богатства и термалних извора, некадашњи вулкани су значајни и за геотуризам и геонаслеђе.

Појам геонаслеђе обухвата често заштићено, природно добро са израженим геолошким, геоморфолошким и педолошким обележјима.

„Поједини локалитети, као што су серије јастучастих лава Бистрице, стубасто лучени игнимбрити код Љига или стубасти андезити Шумника код Рашке или Бранкове куле код Kуршумлије представљају значајна места геонаслеђа", истиче Цветковић.

Откуд вулкани у Србији?

Главни узрок појаве вулкана на Земљиној површини је њена унутрашња топлотна енергија.

Та топлота долази из Земљиног језгра где су температуре више од 6.000 степена целзијусових и који се простире од њеног центра на дубини од приближно 6.370 до око 2.900 километара.

Језгро предаје топлотну енергију његовом омотачу изграђеном од силикатног камена који је потом, наводи Цветковић, „хтео-нехтео" преноси до површине Земље.

„Камени омотач његову топлоту преноси конвективно - топлије стене се крећу навише, а хладније наниже", објашњава геолог.

Ово кретање је, додаје, веома споро и мери се у центиметрима на годишњем нивоу.

Топлота напослетку стиже до литосфере - површинског слоја који чини Земљина кора и најплићи део омотача језгра.

Цветковић каже да она има „улогу својеврсног изолатора", па до вулканизма долази када ова заштита, условно речено, попусти.

„Свако пуцање литосфере доводи до бржег успињања врелих стена дубљег омотача, што узрокује њихову декомпресију (смањење притиска) и стапање.

„Тако настају почетне магме које се обично лако акумулирају и даље успињу све до површине Земље", тврди геолог.

Када усијано-течна маса из Земљине унутрашњости - магма, под огромним притиском пробије чврсте слојеве Земљине коре, дуж великих разлома и пукотина, она избија на површину у виду лаве.

На појаву вулканизма умногоме утиче и то што је литосфера разломљена на огромне плоче.

Тако је, тврди професор, узрок вулканизма на територији данашње Србије увек била „конфигурација литосферских плоча која је владала у том тренутку".

Као пример наводи образовање Тимочког магматског комплекса „за који су одговорни завршни процеси подвлачења литосферске плоче праокеана Неотетиса под Евроазијску плочу" из горње креде.

Додаје да слична ситуација данас влада у индонежанском Сунда-Банда архипелагу који је препун живих вулкана.

И током читавог кенозоика је на овом простору долазило до „вишекратног слабљења литосфере" што је доводило до вулканизма.

Прво бурног, а затим све слабијег када је литосфера на овим просторима почела постепено да се консолидује и учвршћује.

„Данас се налази у стању релативно слабе компресије, тако да на нашем подручју имамо земљотресе средњег интензитета, али нема вулкана", наглашава Цветковић.

Палеовулканске купе у рељефу Србије

Географ Стефан Митирћ имао је прилику да борави у близини још једног угашеног вулкана, надомак Борског језера на истоку Србије - Тилва Њагре, која припада Великом тимочком андезитском масиву.

Ова палеовулканска купа висине 770 метара, прекривена густом зеленом шумом, задржала је форму вулкана, као и једну бочну, паразитску купу Тилва Мика.

Великан српске географске науке Јован Цвијић издвојио је поред Тилва Њагре још два низа вулканских купа у овом пределу - Првулове и Страхинове чуке.

На истоку Србије, у сливу Злотске реке такође се налази читав низ мањих купа од којих су најмаркантније Кумастакан, јужно од Црног Врха, и Крше Сатули код села Злот, у подножју планине Кучај.

Примери палеовулканских купа, остатака некадашњих вулкана који подсећају да је Србијом пре неколико милиона година текла лава, постоје и у другим деловима земље.

На западној страни Врањске котлине налазе се врхови Облик и Грот, висине око 1.300 метара, које је Цвијић окарактерисао као вулканске кратере.

У Шумадији такође постоје планине и узвишења са купастим врховима попут Котленика код Груже, Тријеске надомак Горњег Милановца и Острвице на Руднику.

У књизи Геоморфологија Драгутина Петровића и Предрага Манојловића помињу се још и Ђурђеви Ступови код Новог Пазара и Јелач град на оближњој Рогозни, док професор Цветковић као примере правих вулканских купа наводи Коритник и Тријебине у околини Сјенице такође на југозападу Србије.

Додаје да купасти облици појединих планина понекад могу и да заварају, па им се тако нетачно припише вулканско порекло, што је случај са Авалом, Космајем, Букуљом и Ртњем.

Хоће ли вулканизам поново у Србију?

Разлога за бригу за сада нема.

Да поново потекне лава овим крајевима, каже Цветковић, неопходно је да „вреле стенске масе испод литосфере" превале километре вертикалног растојања.

Такав пут, додаје, и у случају највећег убрзања, не може се савладати за краће од милион година.

„Ако говоримо о геолошком времену, неки облик вулканизма на овом простору је сасвим извесна ствар.

„Али са становишта времена трајања познатих цивилизација, можемо слободно рећи да овде више неће бити живих вулкана", закључује Цветковић.

Погледајте видео: Научници пеку кобасице на лави

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]