Дабар и Србија: Истребљен због меса, крзна и мириса, поново насељен као еколошки важна врста

Симпатични глодар здепастог тела, оштрих секутића и пљоснатог репа који гради бране по рекама и обара околно дрвеће, после вишевековног бивствовања на територији данашње Србије, нестао је са тог простора почетком 20. века.

Ипак, после више од сто година одсуства, харизматични зуба - кога су многи као деца заволели гледајући цртане филмове, вратио се на ово поднебље 2004. године.

„Његовим повратком добили смо еколошки значајну врсту која нам је недостајала, а може да помогне опстанку и других органских врста", говори за ББЦ на српском Душко Ћировић, професор на Биолошком факултету у Београду и руководилац пројекта реинтродукција европског дабра у Србији.

Даброви су поново насељени, прво у Специјални резерват природе Засавица, а убрзо и на Обедску бару, одакле су се ширили даље по Србији, док су поједини стизали и у воде суседних земаља.

Оквирна процена је да у Србији постоји између 2.000 и 3.000 јединки, али је због одсуства континуираног праћења, немогуће тачно утврдити њихов број.

Посно месо и секрет за парфем

Пре поновног насељавања, последње јединке ове аутохтоне врсте наводно су примећене 1903. године на Дунаву, низводно од Београда.

Дабар је крајем 19. и почетком 20. века истребљен у већем делу Европе.

Преживели су, каже професор Ћировић, само на четири локације - у јужној Норвешкој, на Припјатским мочварама на граници између Белорусије и Украјине, на рекама Рони у Француској и Елби у Немачкој.

Један од разлога ишчезавања европског дабра из Србије је био губитак станишта, али је по мишљењу стручњака ипак пресудило изловљавање.

„Постоји запис из 18. века где је једна цела породица ухваћена у мрежу, са турске стране обале, низводно од Сремске Митровице, тако да су их људи ловили одавно и то је главни разлог њиховог нестанка", тврди професор Ћировић.

Сироти глодар је ловљен због крзна, меса и касторијалних жлезда.

Његово крзно је, као и код већине животиња које живе и на копну и у води, важило за изузетно квалитетан материјал јер је „непромочиво и добар термоизолатор".

Месо дабра је такође пре неколико стотина година било на цени.

„У католичкој цркви је дозвољен као посна храна ваљда зато што живи у води и има реп који је покривен рожнатим творевинама које подсећају на крљушт риба, па су тако заобилажени неки канонски прописи", тврди биолог.

Каже да је „тешко реконструисати" какав су став Српска православна црква и остале верске институције имале према томе.

„Немате историјских записа, а могуће је да су иста канонска правила важила у другим црквама, али је после тога нестао, па до данашњих дана то остаје помало нејасно", додаје.

Још један од разлог због којих је дабар ловљен биле су касторијалне жлезде од чијег секрета су прављени парфеми, миришљава уља, купке и остало.

Како је враћен у Србију?

После више од века, колико га није било, дабар се у Србију вратио априла 2004. када је 35 јединки донето у мочварно-тресетни комплекс Специјалног резервата природе (СРП) Засавица код Сремске Митровице.

Насељавање је настављено крајем године и током 2005. када их је још 40 пуштено на Обедској бари, у сремској општини Пећинци.

Даброви су донети из немачке покрајине Баварске.

Пројекат је реализован у сарадњи између тадашњег Министарства науке и заштите животне средине, Биолошког факултета у Београду и једне немачке организације, док је руководилац био професор Душко Ћировић.

Михајло Станковић, стручни сарадник-истраживач СРП Засавица, каже да је ова локација изабрана због биолошко-еколошких параметара, али да су јој погодовале и историјске околности.

„Дабар према палеонтолошким подацима на подручју Паноније датира неких 15.000 година.

„Популације су биле сконцентрисане углавном уз велике реке Дунав, Саву, Тису, пошто су около били огромни мочварни комплекси", говори Станковић за ББЦ на српском.

Каже да се током археолошких истраживања Сирмијума - античког града и једне од престоница римског царства, на месту данашње Сремске Митровице, редовно откривају и кости глодара.

„Не само у протеклих 15, 20 година, него и 1960-их, када је ауто-пут грађен, приликом проналаска неке римске виле, исто је био ископан скоро цео скелет дабра", тврди истраживач.

О њима је, додаје, још 1777. године писао и шведски природњак Таубе, док је боравио у Аустроугарској.

„Прешао сам Саву и једну миљу узводно од Митровице на турској обали, видео породицу од осам даброва", цитира га Станковић.

Према неким проценама, засавичких даброва тренутно има око 100.

„Једна породица заузима територију од један до три километара, а пошто је Засавица 33 километара дуга, капацитет је при крају па младунци када су полно зрели одлазе од родитеља и из резервата."

Где живи у Србији?

За више од 15 година од повратка даброва у ове крајеве, њихов број је знатно порастао, па готово да нема веће реке у Србији коју сада не настањују.

Професор Ћировић каже да „континуирану популацију" имамо на скоро читавој дужини тока Дунава, све до Ђердапа, док су породице даброва забележене и на Сави, Дрини, Колубари, Тамнави...

Такође, читава Војводина је насељена овим глодарима - од Тисе, Бегеја, Тамиша, па до бројних војвођанских канала.

„Најјужније су регистровани у околини Краљева на Западној и једна породица на Јужној Морави, између Алексинца и Ниша", истиче биолог.

Број јединки у Србији је, каже, незванично процењен између 2.000 и 3.000.

Даброви су се махом ширили из Засавице и Обедске баре, али су у Србију стизали и из Хрватске, Мађарске и у последње време, вероватно, из Румуније.

Упоредо се одвијао и обрнути процес, па су домаћи даброви исто тако мигрирали ка суседним земљама.

„Претпоставља се да је један давно удављени дабар у мрежи код Брчког вероватно пореклом од даброва са простора Србије јер у то време популација која је успостављена у Хрватској била је доста далеко одатле", објашњава Ћировић.

Недостатак праћења

Како би научници пратили даљу судбину ових крзнених лоптица, потребно је обележити их - убацити микрочип под кожу.

Највећи број даброва обележен је у Засавици где постоје услови и инфраструктура, али и предусретљивост управљача резервата.

„То се ради ноћу, на води, и није баш лако када је водостај низак, а није ни пријатно по хладноћи бити на чамцу", истиче Ћировић.

Међутим, последњих десетак година не постоји пројекат праћења ових врста.

„Ми овде на Биолошком факултету прикупљамо информације колико могућности дозвољавају и многи сарадници са терена нам јављају, па имамо доста добар увид о распрострањењу, али је јако тешко проценити број", каже Ћировић.

„За озбиљније праћење потребно је савременијим методама даљинског, пре свега сателитског праћења то урадити и онда би добили много квалитетније одговоре."

Такође је проблем, тврди професор, недостатак средстава и што држава, односно Министарство то „не препознаје као важну тему", иако праћење ове врсте може бити вишеструко корисно.

„Веома је важно да наставимо са мониторингом популације јер ће нам то помоћи да очувамо дабра и да смањимо проблеме које може да направи људима на локалу.

„А и око других програма насељавања, повратка или опоравка неке друге органске врсте на подручју Србије", објашњава Ћировић.

Строго заштићена врста

На основу Правилника о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива европски дабар спада у строго заштићене врсте.

Према одредбама Правилника „заштита строго заштићених дивљих врста спроводи се забраном коришћења, уништавања и предузимања свих активности којима се могу угрозити дивље врсте и њихова станишта, као и предузимањем мера и активности на управљању популацијама".

„Изузетно, строго заштићене дивље врсте могу се 'користити под условима и на начин прописан Законом о заштити природе, на основу дозволе министарства надлежног за послове заштите природе'", наводе из Завода за заштиту природе Србије за ББЦ на српском.

Закон о заштити природе прописује низ забрана по овом питању - од хватања, држања и убијања строго заштићених врста, преко уништавања легла и њихових станишта, до трговине, држања и узгајања ових врста, којима припада и европски дабар.

Из Завода истичу да су предузетници, правна и физичка лица која „повреде прописане забране" дужна да надокнаде штету коју проузрокују, према утврђеном ценовнику.

„На основу одредаба Правилника о одштетном ценовнику за утврђивање висине накнаде штете проузроковане недозвољеном радњом у односу на строго заштићене и заштићене дивље врсте, висина накнаде за штету нанету појединачним примерцима дабра износи 120.000 динара", подвлаче.

Недавно је код новосадске плаже Шордош на Дунаву пронађена угинула млада женка дабра уплетена у мрежу криволоваца.

Михајло Станковић каже да је укупно 17 јединки пронађено мртво у Засавици, али ни у једном случају разлог није био криволов, већ природна смрт.

Професор Ћировић сматра да дабар „полако излази из категорије угрожености".

„Могло би се рећи да постаје једна уобичајена врста са којом ако добро газдујемо и добро управљамо њеним популацијама неће бити више ризика од будућег нестанка", закључује професор.

Добар глодар и његове друге особине

Дабар има здепасто тело, снажно развијену главу и оштре канџе за копање на предњим и задњим ногама - где су и пловне кожице.

Заштитни знак дабра је широк и пљоснат реп који може да буде дуг 30, а широк 20 центиметара код одраслих јединки.

„Он дабру служи као кормило, у терморегулацији јер је богат крвним судовима, а такође га користи да упозори остале чланове породице да је опасност на помолу, па пре него што зарони пљесне снажно репом као лопатом", осмехујући се објашњава Ћировић.

Висину коју може да развије у плећима је 40, 50 центиметара и из скровишта на обали излази углавном ноћу.

Дабар је такође надалеко познат и по снажним секутићима којима обара дрвеће.

Иако многи мисле да он то чини како би прикупио материјал за изградњу бране, професор Ћировић каже да дабар тако долази до „високих и сочних гранчица и лишћа".

Током зиме се још храни и кором дрвета, док су лети на менију зељасте биљке које расту у води или на обали.

Овај биљојед је добар грађевинац, али бране не подиже по сваку цену, већ само када је вода плића од једног метра.

„Брану прави од грања и блата која је толико квалитетна да држи такозвано даброво језеро, довољно дубоко да би могао да плива и зарони, што је уобичајени механизам одбране када га нападну крупни карнивори - медвед, вук или рис", истиче Ћировић.

Професор каже да се подизањем дабрових брана такође побољшавају услови за живот многих других биљних и животињских врста које „преферирају влажна станишта".

„Дабар се може означити и инжењерском врстом јер је једна од ретких животиња која може сама себи да изгради или побољша станиште које је населила, а ту способност већина нема", додаје.

Поред европског (Castor fiber) који насељава балканске крајеве, постоји и канадски дабар (Castor canadensis), његов рођак из Северне Америке.

Штета коју наноси

У потрази за храном и материјалом за изградњу брана, дабар причињава економску и материјалну штету људима.

„Ја волим да кажем - ни лепше животиње, ни оне која ствара веће проблеме", шалећи се наводи Ћировић.

Поред обарања дрвећа у приватном и државном власништву, дешава се да копањем подземних склоништа доведе до урушавања локалних земљаних и асфалтираних путева.

„Штете могу да настану и када се подигне ниво воде јер се повећава њена површина, па може да поплави пољопривредне културе или неко околно земљиште", додаје биолог.

Каже да постоје ефикасне мере да се „штета минимизира и предупреди", те да се све може свести на „прихватљиви ниво".

Михајло Станковић истиче да су даброви у Засавици, када су „заузимали територију" на почетку, наносили штету локалцима, али је она сада минимална.

„Када се неко јави са штетом, ми направимо заједнички записник са инспекцијом, то се предаје министарству и они на рачун власника парцеле уплате износ за штету која је процењена - нико није остао необештећен", закључује.

Можда ће вас занимати и видео о животу мрког медведа са Таре

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]