Расизам и Америка: „Могао сам да постанем расистички убица“

У позним тинејџерским годинама, Мајк је постао нациста.

Сада, шест година касније, он подржава покрет „Животи црнаца су важни" и веома га брине што је био тако близу, у периоду живота кад је осећао највећи бес, да изађе на улицу са оружјем и почне да убија људе.

Кад је Мајк накратко сусрео поглед човека који се стропоштао на земљу, знао је да ће овај умрети.

Било је то једне махните ноћи у центру Оукленда, у Калифорнији, а ветар је био резак од мириса сузавца док је гневно савијао палме.

Три дана после смрти Џорџа Флојда, протести подршке покрету „Животи црнаца су важни" ширили су се Америком.

Мајк је протестовао заједно са девојком, али кад је пала ноћ и полиција је почела да испаљује гумене метке и сузавце, они су одлучили да оду.

Ходали су назад до својих кола, улицама пуним црног дима од запаљених контејнера за смеће, кад су видели како се нагло зауставља комби.

Потом су зачули пуцње.

Комби је нагло кренуо пошто је човек у униформи пао на земљу.

Мајк је кренуо према њему, покушавши да се сети обуке прве помоћи из војске.

Али стигла су полицијска кола и нервозни полицајац који је млатарао пиштољем искочио је напоље и наредио Мајку да се удаљи.

Касније је сазнао да је Дејв Патрик Андервуд, федерални полицајац који је чувао зграду суда, преминуо на лицу места.

Више од годину дана касније, Мајка и даље прогања што није могао да уради нешто да га спасе.

Сасвим случајно, Мајк је имао везе са Андервудом; тога дана је био у протестној шетњи заједно са члановима његове породице.

Али он је повезан и са човеком који је касније био оптужен за његово убиство.

Стивен Кариљо је био наредник у истој калифорнијској ваздухопловној бази у којој је Мајк је био регрутован неколико година раније.

И то није све.

Мајк има тајну.

Код куће у орману му виси униформа од зелено-сиве тканине, са нацистичким симболом на крагни.

Мајк је тамо држи да би га подсећала на особу која је некада био, неко ко је желео да излази на улицу и убија људе.

Баш као и Кариљо, Мајк је упао у зечју рупу екстремизма и постао следбеник америчке насилне ултра деснице-

У лето пре последње Мајкове године у школи, гледао је како се организује први талас протеста покрета „Животи црнаца су важни", али учествовање у њима била му је последња ствар на памети.

„Мислио сам да су инкарнација сотоне", каже он.

Управо је стекао новог пријатеља у интернет групи за поруке.

Пол (није му право име) позвао је Мајка код себе кући, где је живео са родитељима.

Била је то обична кућа у мирном ћорсокаку у луксузном предграђу једног великог америчког града.

Нашли су се да „снимају пропагандне материјале."

Пол је отворио врата у комплетној нацистичкој униформи.

Одвео је Мајка право у гаражу.

„Личила је на продавницу одеће за нацисте", каже Мајк.

„Свуда на зидовима висило је оружје - муниција, оквири и много оружја."

Пол је окупио и неколико других младића за снимање.

Они су напунили камион оружјем и муницијом, и одвезли се до оближњих брда.

„Били смо у државном парку и пуцали из полуаутоматског и аутоматског наоружања, снимајући себе и трчећи около у нацистичким униформама", каже Мајк.

Онда су дошли чувари парка.

Пол се изнервирао.

„Само је стајао тамо и није желео да прихвати ништа од онога што су му говорили.

Није желео да слуша владин ауторитет који му говори да не сме да ради нешто на шта је мислио да има право, а то је било да снима видео снимке и претвара се да је Вермахт."

Чувари су запленили сво оружје које су нашли, али момци су сакрили један његов део и убацили га у камион кад су поново остали сами.

Вратили су се у Полову кућу и дружили се с његовим родитељима - и даље носећи нацистичке униформе.

Мајк је имао 17 година и постао је савршен сунђер за токсични екстремизам.

Провео је детињство у малом, руралном, углавном белачком граду.

Дане су проводили у вожњи кајаком на језеру или возећи бицикл око града са затвореном групом пријатеља.

Одрасли и деца би се заједно дружили, а вечере и роштиљи били су спонтани.

Било је то место где су сви знали све.

Али Мајков очух био је алкохоличар који је имао насилне испаде, а кад је Мајк имао 12 година, његова мајка се развела и преселила са децом у други део земље.

Одједном је Мајк почео да живи у узаврелом, вишерасном урбаном предграђу и то му се није допало.

„Било је ту људи који нису личили ни на шта што сам до тада срео, храна је била другачија, вода је имала другачији укус, све је напросто било другачије."

Такође су били мање добростојећи, а очух - са којим је Мајк био близак, упркос његовим насилним испадима - никад није одржао обећање да ће посећивати децу.

Све је то разбеснело Мајка и он је открио вентил за бес у алт-десници.

На препоруку пријатељевог оца, Мајк је почео да слуша емисије десничарског водитеља Шона Хенитија, а кад је потражио сличан садржај на интернету, на Фејсбуку и Јутјубу је пронашао десничарске видео снимке и подкасте.

Алгоритми друштвених мрежа већ су почели да стварају оно што ће постати познато као ефекат зечје рупе - уводећи га у садржаје који су постајали све екстремнији.

Ту му је речено, на пример, да је развод јеврејска завера чији је циљ да разори идеал белачке породице.

„Из ког год разлога, било ми је лакше поверовати у то него да је мој очух поремећени алкохоличар", казао је он.

На крају је Мајк завршио у најмрачнијим ћошковима интернета - на форумима белачких националиста на 4chan-у и 8chan-у.

Ови сајтови били су као ексклузивни клубови за расисте и нацисте, где су људи могли слободно да користе увредљиве изразе за црнце истовремено се боље упознајући међу собом, каже Мајк.

Почео је да размењује поруке са групом неонациста у Заливској области Сан Франциска и тако је тог летњег поподнева завршио на Половом прагу.

„Само сам тражио где ћу моћи да искалим бес", каже Мајк.

„И нашао сам савршено место."

Годину дана касније, Мајк је завршио школу.

Кад није прошао на жељеним универзитетима, уместо тога је пожелео да се пријави у морнарицу, али његова мајка је била против те идеје.

Сложили су се око потпуно другачијег плана - Мајк ће ићи у пословну школу у Лондону.

У Великој Британији, Мајк је очекивао полуцилиндре и господу - његова замисао о Лондону била је као нешто из викторијанског романа.

Реалност је била много другачија.

Његова школа је била у Вајтчепелу, у области са веома живом муслиманском заједницом.

„Био сам осамнаестогодишњак, радикални бели националиста, дубоко уплашен, дубоко исламофобичан, а стигао сам у Вајтчепел у стан који се налазио између Краљевске лондонске болнице и џамије у Источном Лондону", каже он.

„Дефинитивно нисам доживео тамошњи диверзитет као нешто добро. Доживео сам га као пример свега што је лоше у овом свету."

Током боравка у Лондону, Мајк је све више и више тонуо у белачки национализам.

Већина његових активности одвијала се на интернету.

Месецима је прогонио и узнемиравао америчке славне личности левичарског усмерења заједно са тимом других екстремиста.

Једног дана је такође пришао џамији и оставио паковање сланине на њеном прагу.

Престао је да иде на часове и после неколико месеци добио је писмо од Хоум офиса у ком је обавештен да ће његова студентска виза бити повучена.

Једног поподнева у априлу 2017, био је на путу да се нађе са пријатељима у пабу на Парламент скверу.

Док се налазио у возу, путницима је речено да је Вестминстерска станица затворена због полицијске операције - мораће да изађу станицу раније.

Испоставило се да се возило залетело на пешачку стазу на Вестминстерском мосту при брзини од сто на сат и покосило пешаке.

Возач је потом изашао и избо ножем полицајца; шесторо људи је умрло, укључујући нападача, а педесеторо њих је било повређено.

Кад је Мајк изашао из станице подземне железнице, дочекале су га сцене панике.

Призор двоје деце умотане у ћебад коју је делила хитна служба урезао му се у мозак.

У том тренутку, Исламска држава још увек је била моћна сила на Блиском истоку.

Преузела је одговорност за напад, један од многих спроведених широм Европе док је још била на врхунцу моћи.

Мајк је наредног дана покушао да се пријави у војску.

Неки од белачких националиста са којима је разговарао на интернету били су војници и он се угледао на њих.

РАФ га је одбио због његовог страног држављанства, али у року од неколико недеља вратио се у Калифорнију и пријавио у Ваздухопловне снаге Сједињених Држава.

„Био сам жестоко набрушен, жестоко набрушен.

Мислим, нисам имао никакве сумње да желим да одем у неку страну земљу, било да је то Ирак или Авганистан, обучем униформу, узмем оружје и кренем да их убијам."

Неколико недеља пре него што му је започела војна обука, сате и сате је проводио у својој гаражи пијући алкохол и палећи цигарету за цигаретом, препун беса.

„Готово увек сам држао оружје уз себе", каже он.

„Да ми је неко рекао да урадим нешто, био сам у таквом менталном стању да бих ја то и урадио."

У том периоду, могао је и сам да постане Стивен Кариљо, плаши се он данас - мада се десио један други инцидент касније током 2020, кад га је то осећање ударило посебном јачином.

Неколико месеци после протеста у Оукленду, нереди су избили у Кеноши у Висконсину, кад је једна црнац убијен приликом сусрета са полицијом.

Седамнаестогодишњак по имену Кајл Ритенхаус придружио се осветничкој групи формираној да брани град од „злих пробисвета", како је то формулисао организатор.

Покосио је троје људи полуаутоматском пушком АР-15 и сада му се суди по оптужби за убиство с предумишљајем и несмотрено угрожавање јавне безбедности.

Мајку је тешко да чита о томе.

„Кад погледам тог младог тинејџера, помислим: 'Ух, био сам јако близу да то постанем ја'", каже он.

У фебруару ове године, Пенгагон је покренуо иницијативу против екстремизма.

Издао је наређење лидерима у свим гранама војске да се позабаве екстремизмом у властитим редовима.

Истовремено је секретар одбране Лојд Остин основао радну групу да би утврдио како препознати „унутрашње претње" и објаснио да ће будући регрути од сада бити проверавани у потрази за везама са екстремизмом.

Ови потези уследили су пошто су ране анализе ухапшених у нередима на Капитол Хилу од 6. јануара сугерисале да су забрињавајући проценат чинили активни или бивши војници и војникиње.

Међу њима је била и Ешли Бебит, ветеранку ваздухопловних снага коју је убио полицајац док је покушавала да развали забарикадирана врата.

Онлајн анкета Милитари тајмса из 2020. спроведена на 1.108 читалаца у активној служби, показала је да је нешто мање од трећине њих приметило знаке расистичког или супрематистичког понашања у оквиру војске.

Међу онима оптуженим за преступе 2020 - поред Стива Кариља - био је и војник америчке војске Етан Мелцер.

Он је оптужен да је припремао терен за смртоносну заседу на његову јединицу слањем информација неонацистичкој групи.

Оптужена су и тројица ветерана да су носила Молотовљеве коктеле да би их бацили на полицију током протеста покрета „Животи црнаца су важни" у Лас Вегасу.

Али можда изненађујуће, војска је за Мајка представљала почетак његовог изласка из ултрадесничарског екстремизма.

Крајем 2017, он је био у другом месецу обуке, стациониран дубоко у шумама Мисурија.

„Налазио сам се усред недођије са свакаквим људима из свих крајева САД -међу њима су били и црнци, Јевреји и типа и Гуама који ме је научио како да ловим рибу копљем", каже он.

„Пријатељи су ми постајали људи за које никад раније не бих рекао да то могу бити."

Живот у кампу за обуку му је тешко падао.

Смене су биле напорне, а са одсуством самосталности - контролом коју су његови надређени имали над сваким његовим покретом - тешко је излазио на крај.

„Једно је бити клинац који пуши цигарету за цигаретом, чита 4chan и оштри се у својој гаражи", каже он.

„Нешто је сасвим друго наћи се у недођији, у ваздухопловној бази коју не смете да напустите, док људи све време урлају на вас."

Био је несрећан и покушао је да напусти основну обуку шест пута за осам недеља.

Његова мајка није говорила с њим - он мисли да је вероватно била свесна да се у војску пријавио из погрешних разлога.

Писма су била сламка спаса за регруте, али за првих пет недеља Мајк није примио ниједно.

Док су други регрути сваке недеље издвајали време за читање својих писама, Мајк је седео сам и сажаљевао се.

Једног дана је један други регрут, који је био црнац, приметио то.

„Хеј, човече", рекао је узевши Библију. „Ајде да се молимо заједно."

Био је то један од многих ситних гестова који су Мајку помогли да преброди основну обуку и на крају променили његов животни светоназор.

„Зашто ми помажеш?", помислио је Мајк. „Мислио сам да ми само желиш све најгоре."

У наредних неколико недеља, овај регрут, као и још један млади Јеврејин, помагао је Мајку у његовим најмрачнијим тренуцима, пријатељским тапшањем по леђима кад би му било тешко или једним тихим:

„Хеј, човече, можеш ти то."

Током обуке, исто тако је изашао из своје ехо коморе која је само потпиривала његова расистичка уверења.

Није имао времена да одлази на интернет и без токсичне пропаганде која му је испуњавала дане, мржња је почела да попушта свој стисак.

У време кад је завршио основну обуку, Мајк је знао да не жели да остане у војсци.

Провео је неколико месеци радећи у ваздухопловној бази, али је запао у дубоку депресију.

Дно је дотакао недуго пре него што је требало да буде послат у Авганистан.

„Знао сам да ће ме слати тамо. Био сам под великим стресом, било је превише алкохола око мене и имао сам приступ ватреном оружју."

Мало је фалило да се убије, а после тога су га послали на неплаћено боловање.

То је епизода о којој му је тешко да говори.

Иако је у његовом случају основна обука помогла да се ослободи екстремизма, Мајк не мисли да је случајност што је велики број оних који су учествовали у ултрадесничарском насиљу из последњих година служио војску.

Он верује да би неки екстремисти могли да се пријаве у војску, баш као што је и он, нестрпљиви да убијају људе друге расе.

Други се, тврди он, пријављују зато што мисле да ће им обука помоћи да сруше државу, док се трећа група разочара и радикализује као резултат искуства у самој војсци.

„Осећају се искоришћено, несхваћено и обмануто", каже он.

Један од њих је пријатељ ког је Мајк видео на друштвеним мрежама како пружа подршку паравојној формацији која ради против владе.

„Служио је 16 до 20 година и био у два рата - два рата заснована на лажи", каже Мајк, мислећи на Ирак и Авганистан.

Прошлог месеца је Институт за стратешки дијалог објавио извештај након анализе расправе о војсци међу ултрадесничарским екстремистима на апликацији за поруке Телеграм.

Открили су да је један мали број екстремиста тврдио да су ветерани, али су зато видели и да се о војсци углавном говори у негативном светлу.

„То је углавном због перцепције да америчке интервенције у иностранству служе израелским интересима уместо белој раси", стоји у извештају.

Мајк је такође почео да верује да су амерички ратови бесмислени, али је прихватио и да је његов расизам бесмислен.

„Почео сам да схватам, седамдесетак година после свих, да Хитлер очигледно није био у праву", каже он.

Кад су Мајкове идеје о раси почеле да се мењају, ступио је у контакт са Кристијаном Пичолинијем, бившим неонацистом који сада сву енергију улаже у дерадикализацију других.

„Рекао ми је да радим на саосећању, да не осуђујем друге, да будем поштен и да увек преиспитујем себе - у суштини, да пронађем начин да чиним добро", каже Мајк.

Почео је да ради у музичком клубу и заљубио се у панк музику.

Био је то вентил који му је био потребан да искали бес који се накупио из његовог нестабилног детињства.

Панк је постао његов спаситељ.

„Моја панкерска заједница била је једна од највећих фактору за мој излазак из те приче.

Сматрам да је веома важно имати некакав вентил и имати групу у којој се осећате као да јој припадате. Али конструктивну групу", каже он.

Кад му је истекло боловање, Мајк се није вратио у војску и био је проглашен неоправдано одсутним.

Потом, у децембру прошле године, на његово велико изненађење, био је часно отпуштен.

Понекад се брине да га његов екстремизам још увек није пустио из свог стиска.

Крајем 2019, продавницу хране у којој је радио опљачкала су два млада црнца, а напали су и једну старију жену.

Мајк је покушао да их заустави, али су они потегли оружје.

Касније исте ноћи Мајк је схватио да му се у глави поново роје оне исте ружне, дехуманизујуће расистичке идеје, али је ипак успео да се избори са њима.

„Упорно сам улагао велики напор да будем анти-расиста, да активно будем анти-расиста.

Али тешко је и не желим да се претварам да није."

Док је вредно радио на томе да се искобеља из своје екстремистичке зечје рупе, гледао је како неки други Американци западају све дубље у њу.

Оукленд и Кеноша нису били једина места на којима су демонстранти покрета „Животи црнаца су важни" били повређени, а Мајк је био ужаснут нападом на Капитол Хил.

САД су лабаво повезана „унија иначе зараћених кланова", тврди он.

„А кад одлучите да убаците шибицу у њу, може да постане изузетно опасно место. Већ сам присуствовао огромној количини насиља."

Мајк жели да људи схвате колико је лако у данашњој Америци да екстремистичка идеологија обузме нечији живот.

„Био сам тинејџер са скромним приступом интернету у калифорнијском предграђу и постао сам довољно радикализован да пожелим да починим насиље над људима због боје њихове коже или њихове вере", каже он.

„Желим да људи знају да сам био нациста. Не 1939. године у Баварској, већ у данашњој Америци."

Мајк је псеудоним

Погледајте видео о Жозефин Бејкер

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]