Историја, Француска и расизам: Наслеђе колонијалних злочина буди ружна сећања

Два покојника оличавају тренутну расправу о расизму у Француској.

Један је Адама Траоре, млади црнац из предграђа Париза који је пре четири године умро у полицијском притвору.

Други је Жан Батист Колбер, бели аристократа из 17. века који је управљао финансијама земље под краљем Лујем XIV.

Једног се данас присећају на демонстрацијама против полицијске бруталности; сећање на другог чува мермерна статуа испред Народне скупштине.

„Боримо се овде у Француској четири године", рекла је Адамина сестра, Аса Траоре.

„Случај мог брата је познат, али ће смрт Џорџа Флојда заиста разоткрити шта се дешава овде у Француској", говори она, мислећи на Афроамериканца чије је убиство 25. маја покренуло талас протеста у Сједињеним Америчким Државама (САД).

Адама Траоре је имао 24 године кад га је ухапсила полиција након што је покушао да побегне од рутинског легитимисања надомак Париза.

Умро је у полицијској станици неколико сати касније. Узрок његове смрти брзо је постао тема расправе, а неколико истрага произвело је опречне резултате.

Десетине хиљада људи изашло је овог месеца на протесте у знак сећања на њега, подстакнути догађајима у Сједињеним Америчким Државама.

„Преузимамо идеје из САД", каже историчарка Сандрин Ле Мер, стручњакиња за француски колонијализам.

Она каже да су се смрти Адама Траореа и Џорџа Флојда десиле под сличним околностима, али „наш историјски баласт није исти", јер у Француској „није било линчовања нити расних закона".

„Владају стереотипи, наслеђени из времена колонијализма, али расизам никад није ушао у наше законодавство", говори Ле Мер.

Амерички лист Вашингтон Пост пребројао је више од 1.000 случајева смрти људи у САД које је устрелила полиција само прошле године.

Лист тврди да непропорционално велики број жртава чине црнци.

Француска полиција каже да нема податке о свим смртима у полицијском притвору.

Они кажу да је током прошлогодишњих полицијских интервенција страдало 19 људи, али не постоје подаци о њиховом етничком пореклу зато што је у Француској противзаконито сакупљати ове информације.

Једнакост за све?

Концепт националног идентитета Француске заснован је на јединству и једнакости њених грађана. Државна политика која издваја једну одређену групу - засновану на етничком пореклу, на пример - доживљава се као штетна.

Али многи припадници етничких мањина у Француској тврде да овај идеал једнакости постоји само у теорији и да је расизам - у раду полиције, школама или на тржишту рада - немогуће решити уколико он не може да се квантификује.

Прошлог викенда, портпаролка председника Емануела Макрона, Сибет Ендиај, придружила се онима који траже нову расправу о подацима о етничком пореклу.

Ндиаје, која је рођена у Сенегалу, рекла је у отвореном писму да је неопходно „измерити и посматрати стварност онакву каква јесте" да би национална визија Француске могла да цвета упркос екстремистичким наративима с обе стране.

„Усудимо се јавно да расправљамо о темама које су постале табу", позвала је она. Њен предлог су одмах одбацили министри у влади - белци.

Француска од својих имиграната захтева да прихвате историју, културу и званичну причу Републике.

„Овде је мултикултурализам ружна реч", рекао ми је један историчар.

Али чија је то прича?

И тако стижемо до Жана Батиста Колбера, који са дугим мермерним коврџама и у раскошној одори седи испред Националне скупштине.

„Црни кодекс"

Већина шофера који трубе у саобраћају једва га примећује док миле поред њега на левој обали Сене, али је он зато стална мета оних који тврде да је крајње време да се преиспита овакав однос према историји у Француској.

Јер Колбер, познат по томе што је водио француске финансије под Краљем Сунца, Лујем XIV, био је и мозак иза озлоглашеног „Црног кодекса", групе правила како се опходити према црначким робовима у колонијама.

Инспирисани сценама демонстраната са друге стране Ламанша у Бристолу, који су бацили статуу Едварда Колстона у градску реку, неки овде позивају да се Колбер уклони са те истакнуте позиције.

Једна сала у скупштинском здању такође је именована по Колберу.

Бивши премијер Француске Жан Марк Еро, сада председник Меморијалног центра за укидања ропства у Нанту, каже да салу Колбер треба преименовати, али подвлачи црту код уклањања споменика или мењања имена улица.

Он је предложио да у Француској дају шире објашњење и контекст постојећим споменицима и именима улица, као алтернативу простом уклањању.

„Морамо да испунимо дужност према сећању", каже он.

„Не можете да избришете историју", каже Сандрин Ле Мер.

„Иначе ћемо почети да бришемо све и свашта: замкове, палате, монархије. Требају нам симболи, чак и ако нас они шокирају. Историјске личности су вишезначне: маршал Петен је био херој из Првог светског рата 20 година пре него што је одбачен као колаборациониста, током Другог светског рата".

Председник Макрон, у обраћању нацији прошле недеље, сложио се с тим:

„Република неће брисати било какав траг или име из сопствене историје", рекао је он. „Она неће уклонити ниједну статуу."

Изазов сећања

Дакле, неће бити преиспитивања француских статуа нити имена улица - макар, не за сада. Макрон није неко ко воли да га догађаји приморавају на одлуке.

Али он је био гласнији од већине француских лидера кад је говорио о прошлости земље. Изазвао је негодовање пред изборе изјавом да је Француска починила „злочине против човечности" над бившом колонијом Алжиром.

А одговор се крије у француској историји - не у њеним статуама, каже Жан Франсоа Мбаје, црни француски посланик рођен у Сенегалу.

Мбаје се пита да ли је Француска спремна да подучава историју француског ропства и колонизације.

„Бивше француске колоније познају своју историју, али не верујем да наши људи, наши млади, знају за њу", рекао је он.

„Уме да буде задовољавајуће уклонити статуу и бацити је у реку. Али шта после", додаје.

Аса Траоре верује да, уколико Колберова статуа буде остала испред Националне скупштине, „његова дела на плочи статуте треба да попише неки црнац. Нека нам црнац исприча ко је био Колбер и шта је значио Црни кодекс, а не белац."

Улице у земљи треба да понесу и друга имена, која осликавају животе небелачких грађана Француске, а испред њених грађевина треба подићи неке друге статуе, каже она.

„Црни животи су важни" је слоган који има одјека овде, али црне животе је - било да се ради о историјским списима или споменицима - понекад тешко видети у званичној причи Француске.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]