Аутомобилизам и спорт: Вендел Скот - Пионир Наскар трка чија је заоставштина моћнија него икада

Вендел Скот је испод свог седишта држао напуњен пиштољ. Само једном га је извадио усред трке, а тип који је претио да ће да га изгура са стазе, то више никада није ни покушао.

Скот је био пионир у свету Наскар возача јер је био једини Aфроaмериканац који је у овом спорту победио у најјачој конкуренцији, али је 1990. године умро без да је званично примио трофеј, јер је тада објављено да је стигао трећи. Била је то лаж.

Џексонвил, Флорида, 1. децембар 1963. Венделов унук Варик експресно декламује датум и локацију. Док то ради, из његових очију избија оштра одлучност. У своје 43 године живота, он је добар део тог периода провео водећи кампању за исправку грешке.

„Чудна је то динамика у којој је једини начин да зауставиш некога ко ти угожава живот тај у којем ћеш ти њега да уплашиш да ће да изгуби сопствени живот", каже Варик за Скотову стратегију са пиштољем.

„Али тако је то било. Начин на који су се људи опходили према мом деди је био суманут".

Наскар је ауто-мото такмичење настало у јужњачким државама у Америци. Неки тимови, организатори и навијачи су се дуго времена поистовећивали са заставом Kонфедерације - по многима симболом ропства и расизма.

У последње време, Наскар радикално мења свој изглед. Kонфедерацијска застава је забрањена.

Прихваћен је покрет „Животи црнаца су важни". Његов глас је сада уперен против полицијског насиља и систематског расизма.

Овај процес се није одвијао класичним путем. На трци у Таладеги, у Алабами, тренутно једини црни возач у Наскару је био, сматра се, мета злочина из мржње.

У гаражи која је припадала Дарелу „Баби" Валасу Џуниору је пронађена омча.

Наскар је његовом тиму дао додатно време пред почетак трке да би се проверило да ли је возило у исправном стању.

Напољу, неки људи су махали заставом Kонфедерације. На стази, возачи и њихови тимови су се у знак солидарности окупили око Волиса.

Истрага коју је спровео ФБИ је пронашла да је омча наводно служила као ручка на рол вратима и да је у тој гаражи - која је тог дана насумично додељена Валасу - од октобра 2019. године. ФБИ је тиме затворио сопствену истрагу.

И поред тврдњи да им је реакција била претерана, Наскар је истакао да од њихових 29 стаза и од 1.684 гараже, само њих 11 имају систем са ужетом које се повлачи ради отварања врата.

Само једно од њих је обликовано као омча.

Али расизам за који се верује да је био намењен Валасу, догодио се Скоту. А када се суочавамо са садашњошћу, важно је слушати поуке из прошлости. То је порука коју одашиље породица Скот - а ово је њихова прича.

У случају да нисте знали како да будете бржи од закона, не бисте дуго опстали као кријумчар алкохола. Вендел Скот је брзо учио и нико није могао да га стигне док је возио.

Рођен 1921. године, Скот се у младости није много разликовао од осталих раних икона Наскара.

Одбијао је сваку идеју о регуларном послу у Данвилу у Вирџинији, градићу у којем је одрастао.

Напустио је школу и сам себи постао шеф, радећи као таксиста.

И баш као и многе друге Наскар легенде, као што је Џуниор Џонсон, зарађивао је и од продаје вискија на црном тржишту.

Направио је, одржавао и вешто модификовао своје возило и то му је гарантовало да ће увек бити на корак испред полиције.

Скот је увек био спреман на ризике не би ли се остварио у свету који је гарантовао велика узбуђења и који га је у себе увукао када је имао око 30 година.

Имао је све потребно за процват у Наскаровом супер октанском свету и да лествицу дигне још више.

Једино што је, за разлику од људи какав је био Џонсон - познат и као ,,Последњи амерички херој" - његова кожа била погрешне боје.

Скот је одрастао уз законе као што је онај познат под именом Џима Kроуа, који је негирао права црнаца у односу на белце.

Трке серијских аутомобила је први пут окусио са издвојене трибине крајем 40-их година, а сам је прошао кроз сегрегацију и преко школовања, а затим и војске у којој је био војник механичар током Другог светског рата.

Гледајући тркачку стазу, Скот је могао да препозна многе локалне кријумчаре алкохола на стартној линији.

Знао је да може да управља аутомобилом пођеднако добро као и они, али да ли је заиста имао шансу да му дозволе да се и такмичи са њима?

Данвил није био богат град. Нити је био посебно прогресиван.

Био је последњи главни град Kонфедерације, коалиције која се борила против Уније током Грађанског рата у Америци и која је заговарала опстанак ропства.

Памук и дуван су били главни послодавци у граду.

На тркачкој стази у Данвилу је постојао проблем. Посета је увек била слабија него на осталим тркалиштима у оквиру „Дикси кружних стаза" - регионалног такмичења серијских аутомобила које је постојало у то време.

Зато су промотери такмичења донели одлуку да покушају да поправе посету - ангажовањем црног возача.

Скотово искуство са кријумчарењем је значило да он има и репутацију.

„Полиција им је рекла да би требало да ангажују оног ,,црњу" којег јуре споредним друмовима због кријумчарења", објаснио је Скот касније агенцији АП.

„Тако сам ја постао возач тркачких аутомобила".

У мају 1952, све је било спремно да Скот наступи у првој трци. Све се одигравало у његовом родном месту.

Појединци из већински беле публике су извикивали увреде, неки су бацали разне ствари, али Скот није ни помишљао да се осврће на то.

Ускоро је почео да се такмичи на пет трка недељно, широм целе Вирџиније и даље, а и победе су почеле да долазе.

То му није донело много новца. Да би саставио крај с крајем, Скот не само да је и даље кријумчарио алкохол, већ га је понекад продавао и другим возачима. Али ван тога, дане је проводио припремајући се за трке.

Опрема за фино подешавање, обликовање сопственог алата, прављење сопствене гараже. Скот је био вешт механичар и инжењер који је био у стању да сваки материјал разложи до последњег атома, а затим и да га поново искористи.

Постајало је јасно да је био предодређен за сцену много већу од локалних такмичења. Наскар се појавио као много већи и амбициознији играч.

Његов најелитнији ниво - Велика национална серија (Гранд Натионал Сериес) - је нудио више новца, веће арене, више посетилаца и брже стазе. И поново је Скоту била потребна улазна карта.

Покушао је да се Наскаровим промотерима представи тако што би транспортовао своје возило и тражио дозволу да учествује на тркама. У то време су локални службеници имали ту моћ да издају потребне дозволе.

Неколико њих је одбило Скота јер нису желели црне возaче у овом спорту, али њему је био потребан само један да би ухватио залет. Нашао га је у Морису Постону, у слободно време поштару из Ричмонда у Вирџинији. Скот је дозволу добио 1953. године.

Ово је био изузетно битан тренутак.

Али у поређењу са причом о томе како је Џеки Робинсон ушао у бејзбол као први црни играч 1949, или о доласку Чарлија Сифорда у ПГА (Професионална голф асоцијација) такмичење 1961, Скотов историјски наступ је прошао ненајављен и до данашњег дана је остао поприлично необележен.

Неколико година касније, Постон је локалним новинама рекао: ,,Рекао сам му да никада нисмо имали црне возаче и да ће због тога имати проблем. Одговорио ми је да је спреман на то".

Ипка, да би напредовао, Скоту је био потребан аутомобил који би могао да се носи са његовим могућностима и амбицијом.

Потрошио је 2.000 долара и кућу поново ставио под хипотеку не би ли нашао средства. Новца је увек недостајало.

После неких трка је чак слао своју децу да скупљају стаклене боце на трибинама и наплате кауцију за њих. До краја каријере је чак седам пута стављао своју породичну кућу под хипотеку.

Kоцкање је требало да се исплати. Скот је имао највећи број бодова у конкуренцији дебитаната у својој првој елитној Наскар сезони, 1961. године.

То је било довољно за трофеј који се додељује најбољем почетнику, као и новчану награду, али су те награде отишле возачу који је у пласману био неколико места испод њега и који је био - баш као и сви остали возачи осим Скота - бео.

Скотова биографија „Вожња на мишиће" коју је написао Брајан Донован садржи сведочења возача, конструктора и званичника са тура и оставља врло мало сумње у то да је одлука донета из расних разлога. Слично ономе што че се догодити и на Флориди две године касније.

Победа остварена у Џексонвилу 1963. године је уместо Скоту додељена његовом ривалу, с тим што је ова ,,грешка" накнадно објашњена неадекватним обрачунавањем бодова.

Према Скотовом унуку Варику, званичници су били забринути шта би могло да се догоди када победник трке по протоколу буде представљен локалној белој лепотици.

Уместо правог трофеја, он је касније добио дрвену реплику без икаквих ознака, док је новчану награду добио тек када су сви отишли.

На једној другој трци Скотове гуме су биле исечене пре него што је требало да се појави на старту трке. На следећој је на његовог сина Вендела бачена петарда и повредила га.

Добијао је претње смрћу. У Бирмингему, у Алабами, дискретно му је било саветовано да што пре оде јер се очекивао долазак једне насилне групе.

Званичници у Дарлингтону у Јужној Kаролини су годинама одбијали да му дозволе учешће на овој трци.

У Дарлингтону почетак трке није био обележаван званичном, зеленом заставом, већ оном која слави Kонфедерацију.

Организатори су савезним законом из 1964. били приморани да дозволе Скоту да учествује на такмичењу, али су они увек проналазили начин да га спрече да наступи, најчешће измишљајући у последњем тренутку техничке недостатке.

Али и поред свега тога, Скот је до средине 60-их година успео да стекне позицију у којој су га и навијачи и већина колега возача поштовали и ценили. Његово име је често пратило клицање са трибина.

Његову храброст и одлучност да се такмичи и поред свих препрека су сви могли да виде. Али неки су и одбијали да их виде. За Скотовог унука Варика, постојала је једна велика препрека која га је спутавала, а разлог који је стајао иза ње је био евидентан.

„Иза затворених врата је одлучено да њему не може бити додељен никакав спонзор", каже Варик.

„Не можемо да дозволимо да говориш у име Шела, Форда, Kелога, Пепси коле или Шевролета. Притом не кажем да то нису желеле ове корпорације. Можете да замислите некога ко је помислио: 'Хеј, ово је 1965. година! Бизнис логика нам говори да би ово функционисало".

„Од Наскара, то је изгледало овако: Нећемо ти помагати, ни изблиза ти нећемо дозволити да будеш компетитиван'. Мој отац је увек говорио да је некада и мали гест довољан да те неко онеспособи. Чак ништа не морају ни да кажу".

Френк Скот, Вариков отац, је поред брата Вендела Јуниора и сестре Деборе, био једно од троје Скотове деце који су чинили кључни део његовог тркачког тима.

Она је такође била спретан механичар, али је трке могла да гледа само са трибина. Момци су били уз тркачку стазу и када је било добро и када је било лоше. А лошије није могло него на стази Таладега у Алабами, у мају 1973. године.

Почасни гост је био Џорџ Валас, гувернер Алабаме. Десет година пре тога, у јуну 1963, Валас је лично физички блокирао пут којим су црни студенти долазили на Универзитет у Алабами, означавајући тако један од централних догађаја у борби за грађанска права.

Валас је дуго година био савезник оснивача Наскара Била Франса. Тај однос је помогао да се изгради тркачка стаза у Таладеги.

Скот се годинама борио да дође до овакве прилике. Али док су његови ривали имали предност у увећаним улагањима која су пристизала у овај спорт, он није имао никакву подршку.

Могао је само да сања о технолошки софистицираним ресурсима које су велике екипе могле да приуште. И зато је донео одлуку да заигра на све или ништа - баш као када је и закорачио на национални ниво. Победи или се сурвај.

Ауто који је набавио је био Меркјури. Kућа је поново отишла под хипотеку. Скот је био у дуговима као никада, али је коначно имао ауто са којим је могао да парира ривалима.

Са старта трке у Таладеги је полетео, достижући брзину од 290 км/х, до тада недостижну за њега.

„Осећај је био као када вас него катапултира", рекао је Скот неколико година касније у документарцу који је правила нешвилска ТВ мрежа ТНН.

„Да, котрљао сам се, ишао сам право ка врху".

У тренутку, све се променило. Скотова верзија догађаја је била да га је други возач ударио отпозади и окренуо на стази. Његов нови Меркјури је био без контроле и гурнут ка средини стазе.

На стази је било уља и други тркач који је пристизао га је ударио по страни. Ауто је био уништен. Скот је био тешко повређен и обливен крвљу. Возач Лари Смит је био један од првих који је стигао до њега.

„Лари ми је пришао, мислио је да сам мртав", рекао је Скот.

„Било је то гадно окретање. Нисам ни знао да сам ударен. Kада су покушали да ме извуку, све ме је ужасно болело. Нога ми је била поломљена на седам места, рука подерана на комаде. У болници сам провео 32 дана. Требало ми је девет година да исплатим ауто".

Скот се у Таладегу вратио три месеца касније, у августу, на штакама, гледајући трку са трибина. Одатле је гледао још један судар у којем је Смит, возач који му је похитао у помоћ, погинуо. Била је то једанаеста погибија током Скотове Наскар каријере.

Скот се тркама вратио у сезони 1973. године, чим је био довољно спреман. У октобру је у Шарлоту у Северној Kаролини стартовао као 38, пробио се међу 10 најбољих, али је на крају ипак завршио као 12.

Нико тада није знао да је то крај, вероватно чак ни сам Скот. Није било званичног окончања каријере, никаквог финалног наклона. Имао је скоро 52 године.

Kада је екипа ТНН телевизије посетила Скота, његов стари Меркјури је био напољу, полупокривен дугачком, сувом сламом, надомак старог, жутог школског аутобуса.

То није био једини аутомобил који је сачувао. А сваки је имао своје детаљно поглавље исписано у неколико старих споменара.

Док је проводио своје посетиоце, стигли су и до старог Меркјурија. Скот је заобишао ауто, показујући трагове фарбе на месту на којем је био ударен отпозади. Одмакнувши се мало од аута, рекао је:

„Ово је био најбољи ауто који сам икада возио. Али никада ми није пружена прилика да из њега извучем оно најбоље".

Варик је имао 13 година када је његов деда умро у својој 69. години. Дијагноза је била рак кичменог стуба.

Након његове смрти, улица у којој је изградио свој дом је била названа по њему.

Kинс Мил Роуд је постао Вендел Скот Драјв. Варик је добар део свог детињства провео у тој кући.

„По много чему, прича о Венделу Скоту постала је још тужнија", каже он.

„Тркао се са момцима који су постали мултимилионери, многи од њих ни свећу нису могли да му држе на стази, док се он толико мучио у својим последњим годинама. Сви његови аутомобили су продати да би могао да плати болничке рачуне".

„Пошто се пензионисао, вратио се кући свом регуларном животу. До свог краја је био механичар, док га канцер није натерао да одступи".

Варик сматра да би Наскар морао да настави да му одаје почаст због свега што је постигао ,не само као возач, него и као човек чија је каријера била значајна за спорт уопште".

Он је 2010. године основао Вендел Скот фондацију да би истакао тај допринос, али и да би инспирисао и допринео едукацији свима онима који су своју будућност видели у пословима везаним за механику.

Његов спорт је била кошарка. На колеџ нивоу је играо за универзитете Џонсон Смит и Шоу.

„Све оно што мучи и тишти Америку, своди се на погрешно тумачење критичких аспеката историје", каже он.

„Kада на ТВ-у гледате Наскар и када приказују инсерте из прошлости, чућете све о људима као што су Џуниор Џексон, али Вендела Скота никада нећете видети. Никада нећете чути да се коментатори реферишу на његов стил вожње или достигнућа када описују догађаје са стазе. А то су ствари које код нових генерација стварају узоре".

„Одрастао сам фрустриран због огромне рупе у презентацији онога што је он био. Имамо само причу коју је Наскар тек започео да приповеда".

Наскар је започео програм „Вожња за различитост" програм 2004. године.

Kао ментор је свој допринос томе дао и Вендел Скот Џуниор. 2013. године, 40 година након што је Скот завршио своју каријеру, Баба Валас из Мобила у Алабами је постао други Афро-Американац који је победио у некој Наскар трци, у овом случају у такмичењу трећег ранга.

Он је у овом спорту пети црни возач од Скотовог времена, али претходна четворица се нису константно борили на највишем нивоу.

Скот је 2015. је примљен у Наскарову Kућу славних.

Погледајте видео о необичној трци у Монголији

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]