Музика, Америка и расизам: Fight the Power - најпровокативнија песма свих времена

Аутор фотографије, Alamy
У првој епизоди Нетфликсове драме Кад нас виде редитељке Аве Давернеј неколико десетина црних тинејџера сјатило се у Централ парку у ноћи 19. априла 1989.
Петорица из те групе ће годинама после тога служити казну у затвору за силовање које нису починили, али у том тренутку они уживају.
Прате незаустављив ритам бунтовне песме Fight the Power.
Избор делује анахроно (песма је објављена тек у јуну), али је савршена за причу о суровој расној неправди у Њујорку осамдесетих.
То је био буран период у историји града, са случајевима који су испуњавали новинске ступце о Афроамериканцима жртвама насиља које су спроводиле расистичке групе (Мајкл Грифит, Вили Туркс) и припадници полицијских снага (Елеонора Бампурс, Мајкл Стјуарт) - сва та дешавања су инспирисала Спајка Лија да напише сценарио за трећи филм Учини праву ствар (Do the Right Thing).
Давернејин филм садржи још један слој, који реферише на Учини праву ствар, на почетку кога Рози Перез ђуска уз Fight the Power испред типичних бруклиншких кућа од црвене цигле, с изразом лица које исказује и агонију и отпор.
Необично за филмске шпице, али песма је емитована у целости, а на самом крају се чује узнемирујући аларм за буђење.
И песма Public Enemy и филм Спајка Лија желе да пробуде људе.
Ли је знао да је његовом филму који говори о тада актуелној друштвеној клими била потребна изазивачка, гневна и ритмичка песма, и стога је избор био очигледан.
Политички хип-хоп је настао 1982, када је састав Grandmaster Flash and the Furious Five објавио The Message, али се испоставило да је то био бљесак непоновљиве генијалности.
Све док се 1986, на Лонг Ајленду, није појавио бенд Public Enemy, који ће створити радикални хип-хоп, како по звуку тако и по политичким ставовима, из песме у песму.
Ниједна група пре њих није имала толико тога да каже, с толико жара.

Аутор фотографије, Alamy
Инспирисан саставом The Clash, партијом Црни пантери и фудбалским тимовима, лидер Чак Ди је сјединио разноврсне потенцијале бенда у незаустављиву силу у којој је музика продукцијског тима Bomb Squad била слојевита и неодољива једнако колико и његов глас.
Њихов чувени други албум It Takes a Nation of Millions to Hold Us Back, из 1988. нагнао је новинаре NME-ја да се запитају да ли су они „највећи рокенрол бенд на свету!?".
Радили су своју ствар
У јесен 1988. Ли је одвео Чака и још двојицу чланова бенда на ручак у Гринич Вилиџ и питао их да ли могу да напишу химну.
Најпре им је предложио да заједно са џез композитором Теренсом Бланшаром осавремене химну грађанских права Lift Ev'ry Voice and Sing („Нек се дигне сваки глас и нека запева"), али му је на наредном састанку Хенк Шокли из Bomb Squad рекао да промоли главу кроз прозор и послуша звуке који долазе са улице.
„Реци ми, друже, шта чујеш?" упитао је.
„Песма 'Нек се дигне сваки глас и нека запева' не одјекује из сваког аутомобила који пролази."
Ли је смекшао и пустио их да ураде онако како су замислили, што је Шокли сумирао репликом из филма ТВ мрежа: „Бесан сам као рис и нећу више да трпим."

Аутор фотографије, Alamy
Чак је увек писао полазећи од наслова, a у овом случају као инспирација му је послужио хит састава Isley Brothers Fight the Power, који му се урезао у памћење јер је то био први пут када је чуо реч „срање" у поп песми.
Начин на који је Рон Ајзли правдао коришћење израза - „Морало је да се каже" - био је став који су Public Enemy приглили.
Чак је већину текстова писао у Европи, током турнеје на којој је Public Enemy наступао као предгрупа саставу Run-DMC.


Најтежи део посла, каже он, био је компресовање, мрвљење идеја у сабијену информацију налик убојитој гранати: „риме обликоване тако да вам окупирају ум".
Желео је да постигне праведничку непосредност радијских водитеља попут Герија Бирда и Марка Рајлија, који су јавно говорили о врстама расистичких увреда које су инспирисале Лијев филм.
„Знао сам да треба да иступим напред и представим химну која представља одговор на питања која филм поставља", каже Чак Ди.

Аутор фотографије, Alamy
Врхунац филма Учини праву ствар, чија радња се дешава у једном насељу током једног дана на врхунцу топлотног удара, представљају нереди чији је окидач свађа због одсуства црних лица са излога локалне пицерије.
Чак је предложио да изграде пантеон црних икона („Ликови већине мојих хероја се не налазе на маркама"), што је значило да с њега треба свргнути поједине беле ликове.
Фанк провокатора Кларенса „Блоуфлаја" Рида је у његовом синглу Blowfly's Rapp из 1980. испровоцирао припадник Кју-клукс-клана изјавом: „Јебите се и ти и Мухамед Али".
То је навело Чака да се запита које свете краве би изазвале такву реакцију код белих Американаца.
„Елвис је за већину био херој/ али за мене је нико и ништа/ Чистокрвни расиста био је тај гад, једноставно и јасно/ Јеби се, Елвисе, и ти и Џон Вејн."
Чак је и Шокли устукнуо кад је чуо те стихове.
Није свака порука у Fight the Power директна.
„Док певам, у покрету сам" алудира на тренутак када је 1964. Малком Екс одбацио We Shall Overcome („Време је да престанемо да певамо и покренемо акцију"), алудирајући да Public Enemy могу истовремено да раде обе ствари.
Чак је добро знао своју историју.
Било да је посезао за цитатом слогана Црних пантера „Дати моћ људима" или крилатицом Џејмса Брауна Реци гласно - црн сам и поносан, као и за скривеним референцама на Боба Марлија и Фредерика Дагласа, увек је на уму имао утврђивање места бенда Public Enemy у дугој традицији црног поноса и неслагања, бодрећи слушаоце да ступе у борбу:
„Потребна нам је свест, не смемо бити бесловесни."

Аутор фотографије, Alamy
Fight the Power је чак и у акапела верзији била набијена значењем - а дрска продукција екипе Bomb Squad додала је нову димензију овој лекцији из црне историје.
Семпловање је још увек било у необузданој фази развоја, када сте могли узети штагод вам падне напамет не хајући за ауторкса права: те године су се појавили албуми 3 Feet High састава De La Soul и Paul's Boutique Beastie Boysа.
И док су поменуте колеге биле разноврсне и разигране кад је реч о семпловима, Bomb Squad је тежио звуку који се може описати као напета, преплављујућа „олујна непогода" изазивајући могућности опреме на којој су тада стварали филујући песму са толико семплова да чак ни чланови бенда не могу да се присете шта су све убацили: „лупови који иду преко лупова и тако у недоглед", каже Чак.

Погледајте видео: Како је афробит стигао у Јапан

Сајт WhoSampled, са базом семплова, излистава 21 и наставља да броји даље, обухватајући и говоре бораца за грађанска права (Џесија Џексона, Томаса „ТНТ" Тода), класични соул (Слај Стоун, Вилсон Пикет), реге, електро, ритам и блуз, па чак и саме Public Enemy, односно њихову песму „Yo! Bum Rush the Show".
Само средишњи разорни луп, који Шокли пореди са ратничким бубњем, саздан је од 10 различитих семплова.
Ли је успео да убаци свој омињени џез део захваљујући саксофонисти Бренфорду Марсалису, кога је Шокли замолио да изведе три стилски различите соло деонице изненадивши га када је све три испреплитао у микс како би појачао осећај града који је прокључао.
„Желео сам да осетите бетон, људе који пролазе, кола која пролазе и брујање у систему", каже продуцент.
„Желео сам ту сировост, спарину, врелу, лепљиву, загушљиву вибрацију града."

Аутор фотографије, Alamy
Лето није било ни на видику када је Спајк Ли, једног хладног, влажног пролећног дана, у Бруклину снимио спот за песму.
Држећи подигнуте портрете црних хероја, чланови бенда и неколико стотина добровољаца су извели акцију „Млади марширају за окончање расног насиља", стигавши на крају до кварта Бредфорд-Стајвесант, где је снимљен Учини праву ствар.
С отварајућим кадром Марша на Вашингтон, који је 1963. предводио Мартин Лутер Кинг, видео је, попут филма, створио провокативни дијалог између прошлости и садашњости афроамеричког искуства како би оспорио мејнстрим нарацију о напретку.
У којој мери се Америка заиста променила?
Када је Чак погледао грубу верзију филма, изненадило га је колико се пута песма чује.
Осим тога што ју је користио на почетку, Ли је одлучио да она стално иде уз Радио Рахима, кога глуми Бил Нан, који је пушта најгласније на свом битбоксу сваки пут када се појави („само то готивим"), због чега тај лик представља срце филма.
Марсалис је коришћење песме назвао „најбољом маркетиншком алатком на свету".
Када су Барак Обама и Мишел Робинсон одабрали да тај филм гледају на свом првом састанку, прво што су видели била је Рози Перез како плеше уз Fight the Power.
Public Enemy није могао да искористи тај замајац јер су антисемитски коментари њиховог „министра за информације" Професора Грифина, које је изнео у периоду између снимања видеа и датума објављивања сингла, гурнули бенд на ивицу опстанка, због чега се умало није распао.
Растрзан између лојалности групи и жестоких медијских напада, и сам Чак је прошао кроз агонију размишљајући о томе како да поступи исправно.
Оптужен за подстцање насиља, и филм је подигао велику прашину која је довела до жестоке расправе у Њујорк тајмсу, током које се судија из Бронкса жалио да је превише негативан: „Зашто се не бисмо борили за моћ, уместо против ње?".

Аутор фотографије, Alamy
Сингл, који је упркос игнорисању мејнстрим медија продат у пола милиона примерака, нашао је ипак засебан пут до публике, од црних студената у Вирџинија бичу, који су полицајцима узвикивали рефрен као паролу током нереда тог септембра, до српске радио-станице Б92, која је песму претворила у анти-Милошевићевску химну 1991, пуштајући је „на рипит" када им је било забрањено да емитују вести током извођења војске на улице које је спровео режим.
Тог лета није било релевантније песме.
У августу, расна напетост у Њујорку је достигла врхунац након убиства шеснаестогодишњег Јусефа Хокинса, које је подстакло прави марш кроз Бруклин и допринело да Дејвид Динкинс, први црни градоначелник тог града, победи на изборима.
У магазину Тајм појавио се коментар да Fight the Power, више од било које друге песме, доказује да је хип-хоп „више од забаве - више, чак, и од израза [фановског] отуђења и ресантимаа. Он је највећа друштвена снага."
Чак Ди је наставио да изводи Fight the Power, како са Public Enemy тако и са својом рок-реп супергрупом Prophets of Rage.
Како је Ава Деварнеј приметила, она сажима историјски тренутак у ком је настала али њена беспрекорна смеса интелигенције, узбуњења, беса и оснаживања још је чини врхунским узором кад је реч о способности хип-хопа да инспирише и информише.
Упитан 2014. како се осећа поводом двадесетпетогодишњице од објављивања песме, Чак је одговорио, поравнавши рачуне: „Као Пит Сигер док пева We Shall Overcome".

Погледајте и видео о Шабану Бајрамовићу

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]














