Музика: Нина Симон, непоколобљива уметница сјајног гласа и тешке нарави

Границе родног места Нине Симон одређене су тако што је одабрана тачка близу јужне границе Северне Каролине, а потом из ње описан круг у пречнику од 1,2 километра.

Они који би је сретали у познијим годинама понекад су се осећали као да им је потребан управо један такав периметар у контактима с озлоглашено незгодном певачицом и пијанисткињом.

Други су откривали да се у срцу олује крије малтене филозофски спокој, све док нисте заборављали да је ословљавате са „докторко Симон" и избегавали оно што је постала славна листа неприхватљивих питања и претпоставки.

Многа од њих имала су везе с тим каква је тачно музичарка Симон.

Енциклопедије је сврставају у „џез", „соул", „госпел", „ар-ен-би" и „фолк; једна храбра душа отвара Симонину биографију „кабаретска певачица".

Ништа од тога није до краја погрешно, али ни само за себе тачно.

Симон је настављала да сматра себе извођачицом класичне музике, истичући баховски контрапункт као карактеристику која дефинише њен рад.

Слушаоци истанчанијег слуха чуће елементе канона и фуге раме уз раме уз блуз и народску песму.

Можда је класична музика требало да јој буде судбина.

Као чудо од детета, лако је могла да изађе на бину као Јунис Кетлин Вејмон да јој се није испречила незгодна чињеница у виду боје њене коже.

И док може да се каже да је Јунис рођена у улици И. Ливингстон број 33, у Трајону, у Северној Каролини, Нина Симон је рођена на степеницама Института Кертис у Филаделфији, оног августовског дана кад је институт одбио да је прими као студенткињу.

Иако је Симон касније студирала на Џулијарду, ово одбијање било је брутално и неопростиво, и преобратило јој је живот у делићу секунде.

Својеглаво понашање каснијих година, бурни низ непојављивања или напуштања концерата, рутински је приписивано претеривању у алкохолу.

Али док је пиће несумњиво играло извесну улогу, оно је било само погонско гориво за дубоке унутрашње контрадикције које су касније довеле чак до лекова за шизофренију.

Ниједна психијатријска дијагноза није сложенија и варљивија.

Може да се тврди да Симон није била ментално оболела, већ да је напросто покушавала да се избори са дубоким расколом у свом културолошком положају: једна крајње интуитивна уметница светског гласа, стрпана у гето као 'црна' извођачица, потврђено њеним бесом и уживањем алкохола, искључена је из ешалона креативног достојанства који би је радо примили само да је била скоро било које друге расе.

Био је то раскол који ју је претворио у наелектрисану извођачицу, непоколебљиви глас у „Mississippi Goddam", величанствено отуђену певачицу у „Central Park Blues" (обе њене властите композиције), и преварену, обезвлашћену ауторку у „My Baby Just Cares For Me".

Ова песма је осамдесетих у Великој Британији постала химна новог имућног хедонизма кад је употребљена у реклами за Шанел бр. 5 и на основу тога стигла на највиша места топ листе синглова.

Мала Јунис одрасла је у црквеној кући.

Њена мајка, домаћица, била је рукоположена методистичка свештеница; њен отац је радио као мајстор, али је и певао и држао проповеди у цркви.

Прва музика коју је упознала била је црквена музика.

Симон је касније изјавила да је њена техника на наступима потицала од харизматичног свештеника, нека врста „хипнозе", у којој је понављала молске импровизације, одлагала завршнице, изводила наговештене каденце, што је све трајало и трајало минутима, и тако доводила публику у стање помахниталог ишчекивања.

Кад је касније почела да пропушта наступе, непојављивање је често било једнако естетски моћно као и планирани сет, перверзија коју је пригрлила иако никад није званично откривала прави разлог за њу.

Јунис Вејмон је постала Нина Симон у Мидтауну бару у Атлантик Ситију (име јој се допадало одраније, испрва као Ниња, а презиме је наводно видела на филмском плакату, вероватно за неки филм у ком глуми Симон Сињоре), и ту ју је открио Бетлехем рекордс.

Бетлехем рекордс је била етикета која је стилски покривала докове, са џез, соул, ар-ен-би (у старом смислу) па чак и госпелом у свом каталогу, тако да је то било логично одредиште за нову наду међу певачицама/пијанисткињама.

Симон је снимила Little Girl Blue, чија је насловна песма била такозвани кводлибет песме Роџерса и Харта и „Good King Wenceslas".

Замишљена као ударна песма на албуму, који је објављен још и као Jazz As Played In An Exclusive Side-Street Club, била је „My Baby Just Cares For Mе".

Симон је продала своја права за 3.000, долара, што је била само прва у низу лоших пословних одлука због којих је су јој џепови били хронични празни.

Бетлехем је 1957. године издао Nina Simone And Her Friends (са импресивно неироничним поднасловом „интимни варијетет вокалног шарма"), искористивши преостале снимке са претходне плоче, баш као и наступе Криса Конора и Кармен Мекреј, који су такође напуштали етикету.

Упитана да ли су јој они заиста пријатељи, Симон је одговорила оним што се некада звало „старомодни поглед".

Њен властити најупечатљивији допринос албуму био је инструментал „African Mailman", подсетник да је прво пијанисткиња, а тек онда певачица.

После овога је прешла на Колпикс и остала тамо наредних осам плоча, које су обележиле личне буре и све већа посвећеност покрету за борбу за грађанска права, у чијем склопу је касније марширала са истакнутим борцем за права Афроамериканаца Мартином Лутером Кингом и привукла готово обавезно интересовање ФБИ-ја.

Симонин репертоар растао је у складу са њеном публиком и репутацијом.

„Black Is The Color Of My True Love's Hair" била је изненађујућа уводна нумера на њеном албуму Town Hall из 1959. године.

Каснија снимања затекла су је у Карнеги Холу (тренутак горко-слатке освете одбору са Кертиса) и на Њупортском џез фестивалу.

Претекла је 1962. године Боба Дилана за „House Of The Rising Sun".

Продуценти као што су Хеки Краснов и Кал Лемпли дозволили су јој да комбинује традиционални материјал у луксузнијим окружењима и аранжманима, мада је раскошни With Strings објављен без њеног знања тек кад је напустила Колпикс.

Народскија Нина је искористила екстра материјал из Карнеги Хола и уврстила још један кводлибет за „You Can Sing A Rainbow"/"Mighty Lak A Rose".

Кад је „Mississippi Goddam" објављена током првог пролећа после Даласа и у топло-хладном експерименту „Великог друштва" Линдона Џонсона, Симон је саопштила између строфа да је песма из представе за коју представа још није написана.

Није била јасно одређена у познијим годинама по питању тога да ли је оптимистична или не у вези са шансама за истинско културолошко ослобођење Американаца афричког порекла.

У познијим годинама је напустила земљу - као Ричард Рајт и Џејмс Болдвин пре ње - да би отишла у традиционално уточисте исељеника, Француску.

Умрла је, окружена пријатељима, у Кери-ле-Ру, близу ушћа Rоне, само два месеца пре 70. рођендана, 2003. године.

Да је поживела још шест година дуже од свог библијског века, дочекала би да види црног човека, Американца дуге, у Белој кући, али да ли би Симон живела иоле опуштеније у Америци Барака Обаме него у Ајзнехауеровој или Никсоновој Америци остаје отворено питање.

Као и земља коју је заступала и напустила, она се не може категорисати и дефинишу је контрадикције.

То се чује у сваком тону који је одсвирала.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]