„Strange Fruit”: Да ли је чувена верзија Били Холидеј најпотреснија песма свих времена

„Можете ли да замислите да ову песму никада нисте раније чули и да треба да одгонетнете које то чудно воће виси са грана тополе? То је нешто што нам се открива док је слушамо, тако што пред нама искачу слике исколачених очију и оклембешених уста."

Критичаркa Емили Џеј Лорди описује јединствену моћ захваљујући којој песма и 82 године након што је први пут изведена у нама изазива шок.

Двадесетог априла 1939. године џез певачица Били Холидеј (рођена као Елеонора Фејган 1915) ушла је у студио са осмочланим бендом да би снимила Strange Fruit.

Мучна песма о ужасима линчовања не само да је била њен највећи хит, већ је постала једна од најутицајнијих протестних песама 20. века - која и данас говори о расном насиљу.

Магазин Тајм ју је 1999. прогласио песмом века, а прича о њеном значењу је прерасла у легенду.

Изворно, песму под називом „Горка воћка" („Bitter Fruit") написао је јеврејски учитељ Ејбел Мирпул под псеудонимом Луис Ален као реакцију на линчовање у јужним америчким државама.

„Написао сам ʼStrange Fruitʼ јер мрзим линчовање, и мрзим неправду, и мрзим људе који је подстичу", изјавио је 1971. године.

Никада није присуствовао линчовању али се претпоставља да је Strange Fruit написао након што је видео узнемирујућу фотографију Лоренса Битлера на којој је забележено линчовање Томаса Шипа и Ејбрема Смита у Индијани 1930. године.

Линчовање је почело да јењава у време када је поема објављена, али фотографије попут оних које је уснимио Битлер снажно су се утиснуле у свест шире јавности.

Убрзо након објављивања текста песме, Мирпул ју је укомпоновао. Певала ју је џез певачица Лора Данкан - на састанцима синдиката, па чак и у Медисон сквер гардену, где ју је Роберт Гордон, нови менаџер џез клуба Café Society, по свој прилици први пут чуо1938. Споменуо је то Барнију Џозефсону, власнику клуба, и одлучили су да позову Мирпула да је одсвира специјално за Били Холидеј.

У центру пажње

Вилијем Дафти, коаутор биографије Били Холидеј: Дама пева блуз, рекао је једном приликом: „Она не пева песме; она их преиначује."

Холидеј, њен најближи сарадник Сони Вајт, и аранжер Дени Менделсон, радили су напорно три недеље пре него што су премијерно извели прерађену верзију Strange Fruit у клубу Café Society.

У књизи Чудна воћка: биографија једне песме, писац Дејвид Марголик тврди да је због политике потпуне интеграције, клуб био „вероватно једино место у Америци где је песма могла да се пева и слуша с уживањем".

Како би публика истински могла да јој се препусти, Холидеј и Џозефсон су на посебан начин припремали наступе: Strange Fruit је увек свирана на крају, у апсолутној тишини, без служења пића током њеног извођења, и током извођења је било осветљено само лице Били Холидеј, сва остала светла су била угашена.

Како је Џозефсон рекао, „Нисте могли, а да је не упамтите, буквално би вам се урезала у свест."

Оно што се догодило након првог извођења Strange Fruit у Café Society наговестило је каква ће бити реакција публике након изласка албума.

„Када сам је први пут певала, помислила сам да нешто није у реду... аплауза није било ни у најави када сам завршила. У следећем тренутку, само једна особа је махнито почела да пљеска. Затим је цела сала аплаудирала", рекла је Холидеј у својој аутобиoграфији.

Чути је како пева о „тешком задаху спаљеног тела" одмах након њених џез балада, изазивало је нелагоду. Мирпул је написао: „То је запрепашћујућа, најдраматичнија и најупечатљивија интерпретација која ће пореметити спокој слушаоца где год да ју је изводила."

Песма се временом усталила на сет-листи за концерте истовремено изазивајући читав дијапазон реакција, од суза до изласка са концерта и расистичких упадица.

Радио-станице у Америци и иностранству су је означиле као неприкладну, а издавачка кућа Колумбија је одбила да је сними. На турнеји на којој ју је представљала, поједини власници сала су покушавали да је наговоре да је не пева страхујући да ће изгубити или наљутити посетиоце.

Слушаоце није згранула и дирнула само политичка тематика песме, већ и начин на који ју је Холидеј извела, стил често описан као дубоко узнемирујући.

Лорди у својој књизи Црни одјек: Велике певачице и афро-америчка књижевност тврди да је то био резултат њеног свесног избора.

За ББЦ Културу Лорди каже: „Минимална естетика која одише снимком нагони слушаоца да се усредсреди на потресан текст... Начин на који отсеца слогове док пева одаје киптећи бес, посебно кад каже 'падају'. Али у њену интерпретацију је утиснута и дубока ожалошћеност."

Готово одмах по изласку, Strange Fruit је неповратно утицала на америчко друштво, по чему је јединствена.

Семјуел Стрејнџ, колумниста Њујорк тајмса, написао је: „Чак и након десетог слушања ћете зажмурити и чвршће се придржати за столицу. И у овом тренутку док размишљам о њој, накострешило ми се оних пар длака на врату и желим некога да ударим. А знам и кога."

Strange fruit није прва популарна песма која се бавила расним проблемима. Black and Blue Фетса Волера изашла је десет година раније, а Лид Бели је снимио The Bourgeois Blues истог месеца кад и Били Холидеј Strange fruit.

Али Strange fruit се истиче међу протестним песмама због реалистичног садржаја и комерцијалног успеха који је уследио. Тед Хершорн, архиватор у Rutgers Institute of Jazz Studies каже за ББЦ Културу: „Била је то протeстна песма са тако директном поруком која је постала чувена ван Харлема... Она је заиста поптуно огоглила и певачицу и публику".

Позив на побуну

Ова смела конфронтација је довела је до покрета који ће променити ток америчке историје. Борци против линча послали су Strange Fruit конгресменима како би их охрабрили да предложе закон о спречавању линча.

Часопис Тајм о песми говори као о „врхунском делу музичке пропаганде за Националну асоцијацију за побољшање положаја обојених особа (NAACP)". Ахмет Ертегун, касније суоснивач етикете Atlantic Records, назвао ју је „објавом рата... почетком покрета за грађанска права".

Песма Strange Fruit је такође донела нежељену пажњу својим ствараоцима.

Комитет за истраживање анти-америчких активности, првенствено комунизма је 1940. позвао социјалисту Мирпула да сведочи и питао га да ли му је Америчка комунистичка партија платила да напише текст Strange Fruit.

Новинар Јохан Хари сугерише да док су приче како Холидеј употребљава дроге већ кружиле, њено прво извођење Strange Fruit ставило ју је дефинитивно на под надзор Харија Анслингера, злогласног шефа Савезног бироа за наркотике.

За неке су Strange Fruit и приватни живот Били Холидеј нераздвојиви: делови њене биографије због којих је постала оличење трагичне џез хероине су разлог зашто нас њен глас и даље опседа.

Упркос чињеници да Холидеј никада није била сведок линчовања (насупрот ономе што приказује филм Дама пева блуз са Дајаном Рос из 1972), „Strange Fruit" ипак евоцира расну неправду за коју је осећала да је убила њеног оца, Кларенса, коме је одбијена медицинска помоћ у тексашкој болници.

Али, како се песма током деценија одвојила од певачициног личног живота, тако се дистанцирала и од специфичног ужаса линчовања. „Почела је, на известан начин, да пева о расизму уопште," каже Марголик за ББЦ Културу.

„С времена на време смо сведоци стравичних сцена, али линчовање је постало нека врста метафоре, и у том смислу, с протоком времена, дословност је пала у други план."

Можда је због тога Мирпул, према Марголику, касније изјавио да Strange Fruit „припада тридесетим годинама".

Али, њен утицај деценијама не јењава. Песме које су повезане са покретом за грађанска права шездесетих су мање експлицитне од Strange Fruit - али Марголик тврди да je „формирала оне људе који су касније певали протестну музику шездесетих и показала им колико снажан утицај убедљива песма може извршити."

Многи музичари су обрадили, семпловали, адаптирали Strange Fruit, а најпознатију верзију је извела Нина Симон 1965.

Семплове те обраде је Кање Вест користио у својој песми Blood on the Leaves из 2013. године.

Године 2017. британска певачица Ребека Фергусон најавила је да ће прихватити позив да пева на инаугурацији тада изабраног председника Трампа само ако може да пева Strange Fruit.

Лорди сматра да неизмерна моћ песме лежи у начину на који „тако непогрешиво огољава расно насиље. На њу одмах помислимо кад нас неко пита: „Која песма вас најснажније асоцира на трајно наслеђе расног насиља у овој земљи и широм света."

Strange Fruit је 2002. уврштена у Конгресну библиотеку чиме је овековечена као песма од изузетног значаја за музичку баштину САД.

Холидеј је умрла 1959. а Мирпул 1989, али њихова сарадња је издржала тест времена, а моћ песме да шокира никад није ослабила. Отада је инспирисала музичаре да певају о неправди, непатворено и са свешћу о томе да песма може да буде свевремени покретач друштвених промена.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]