Корона вирус и физичка блискост: Када ће додири опет бити дозвољени

Иако се морамо држати на дистанци, важност људског контакта постаје све јаснија.

Пандемија нас је натерала да размишљамо о томе кога додирујемо више него раније.

За већину нас прошло је више од шест месеци откако смо се руковали, а камоли загрлили пријатеља са којим не живимо.

У свакој људској интеракцији коју имамо изван домова сада смо присиљени да се сконцентришемо на то да се држимо подаље од других људи.

Чак и када видимо породицу од које смо месецима одвојени, морамо се свесно одупрети искушењу да их пољубимо или загрлимо јер би то могло да угрози и њих и нас.

За многе од нас, пандемија је показала важност физичког контакта у нашем животу. Тек у његовом одсуству приметили смо његову вредност.

Да ли је могуће да смо усред не само здравствене кризе, већ и кризе додира?

Да ли су неки људи пропустили додир какав су желели и пре коронавируса? Да ли нам друштво нуди довољно могућности за додир?

Ово су нека од питања на која је Тест додира, настао у сарадњи ББЦ Радија 4 и Велкам Колекшн, одговорио. Тим психолога под вођством Мајкла Банисија са Универзитета Голдсмит у Лондону спровео је онлајн студију која је покренута крајем јануара 2020.

Обухватала је питања о томе где људи воле да их пријатељи или непознатих људи додирују по телу и да ли ће бити спремни да користе уређај који ће им омогућити даљинско руковање.

Два месеца касније, у истраживању је учествовало скоро четрдесет хиљада људи из сто дванаест различитих земаља.

Резултати откривају нијансирану слику када је реч о људском додиру. Чак и пре пандемије било би претерано поједностављено рећи да смо у „кризи додира" и да се више додирују.

Ситуација је много суптилнија и, по мом мишљењу, занимљивија од тога.

Тест додира утврдио је да су људи подељени око тога да ли лично имају довољно додира у свом животу, као и око тога да ли нам данашње друштво пружа довољно могућности да се додирујемо.

Готово сви учесници у овој студији попунили су упитник почетком 2020. године пре него што су закључавања била широко распрострањена и пре него што је социјално дистанцирање постало норма.

Нешто више од половине људи рекло је да имају премало додира у свом животу, али четрдесет два одсто је рекло да су добили приближно праву количину.

И четрдесет три одсто људи мисли да им друштво не омогућава да се додирују довољно, док двадесет шест одсто каже да им друштво пружа довољно могућности за додир.

Дакле, јасно је да док неки људи желе више додира и мисле да нас савремени живот некако спречава да добијемо оно што нам треба, они други нису уопште сагласни. Нити сви желе више додира.

Иако је скоро три четвртине људи рекло да воли међуљудски додир, двадесет седам одсто их не воли. Тим је проучавао старост и пол заједно са низом других фактора како би покушао да утврди шта раздваја оне који воле додир од оних који то не воле. Појављују се два кључна фактора.

Први је личност. Екстроверти се осећају позитивније према међуљудском додиру него интроверти. Други фактор је колико људи лако проналази везе са другим одраслима.

Људи који желе да се осећају веома независно у својим везама или којима је тешко да се емоционално зближе са другима, не воле додире толико као они којима је лакше.

Људи који се осећају забринуто у својој вези више се додирују.

Они који жуде за више додира и верују да данашњи свет не пружа довољно прилика за то као најчешћи разлог наводе питање пристанка.

Могуће је да су, након што је #metoo дошао до изражаја, неки људи опрезнији у погледу физичког контакта са другима.

Следећи најчешћи разлог је недостатак социјалних интеракција где је додир био могућ, праћен променама у ставовима друштва према физичком контакту.

Тест додира такође нам даје назнаке колико снажан може бити прави додир. Људи са позитивним ставовима о додиру имали су виши ниво благостања и рекли су да се осећају мање усамљено од оних који не воле додиривање.

А онима који воле додир, ниво благостања био је виши ако ако су недавно били додирнути.

Ови резултати су добијени пре започињања закључавања у већини делова света.

Последња недеља студије се, међутим, поклопила са почетком закључавања у Великој Британији и неким другим земљама, а у подацима постоји тренд који показује већи број људи који су те недеље рекли да нису имали довољно додира.

Да бисмо открили шта се догодило људима даље у закључавању, одговоре можемо потражити још две студије.

У САД-у, Тифани Филд, психолошкиња Медицинског факултета Универзитета у Мајамију, спровела је онлајн студију у априлу, где је открила да је до краја месеца шездесет осам одсто људи рекло да доживљава низак до висок ниво недостајања додира.

Прелиминарни резултати међународне студије коју је у пет земаља у априлу спровела Мерл Ферхрст, професорка биолошке психологије на Универзитету Бундесвер у Минхену показали су да је у априлу шездесет један одсто људи осећало недостатак додира странца, а тридесет пет одсто додира чланова породице.

Иако би се могло очекивати да ће породице које су провеле много времена заједно током закључавања имати више прилика него обично да се физички утеше, Филд је открила да је само петина родитеља рекла да више грле, држе и љубе своју децу.

Није изненађење да нам недостаје додир када нам је ускраћен. Људско тело чак има и посебан систем за откривање пријатног додира.

Поред рецептора у кожи који врло брзо реагују на бол, постоје и рецептори названи Ц-тактилна аферентна влакна, који реагују спорије.

Ако се наша кожа мази идеалном брзином од 3 цм у секунди, оном брзином којом бисте природно покушали некога да умирите, поруке се путем нервног система шаљу у мозак.

Овде изазивају угодан хемијски коктел, где се хормон стреса кортизол смањује, а окситоцин повећава.

Чак и размишљање о миловању које ћете добити може потакнути ослобађање допамина у систему награђивања.

Дакле, шта можемо учинити са тим недостатком додира, када претња инфекцијом значи да ћемо вероватно морати још неко време да се држимо подаље од других?

Филд је током априла открила да су неки људи видели сличне добробити благостања и спавања ако су додиривање заменили вежбањем на отвореном.

Ферхрст развија апликацију која вас увежбава да савршеном брзином милујете нечију кожу. Кад сам пробала, једноставно миловање екрана при тој брзини деловало је умирујуће.

Њено истраживање је такође показало да нега, на пример наношењем лосиона или крема, може имати једнак утицај као додир, као и једење лепе хране.

Али она упозорава да је једење за утеху дугорочно мање одрживо од вежбања.

Такође је значајно имати на уму да је квалитет додира важан, па вреди свесно покушати освестити додир и потрудити се да брижно додирнете људе у свом свету. А ако ово не успе, шта кажете на самозагрљај?

Оно што треба да урадите је да се присетите заиста доброг загрљаја који сте доживели у прошлости, загрлите се рукама око тела и држите се. Није баш толико добро као права ствар, али није ни лоше.

Поглејдате видео о томе шта би могао да буде узрок повећања броја заражених и преминулих широм света

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]