Корона вирус: Историја пандемије и да ли смо ову могли да предвидимо

Кроз историју, ништа није убило више људи од заразних болести.

Пандемија нове болести Ковид-19, изазване корона вирусом, тешко да је могла бити предвидљивија.

Захваљујући извештавању, то знам из прве руке. У октобру 2019. присуствовао сам симулацији замишљене пандемије, изазване новим корона вирусом, која је убила 65 милиона људи, а у пролеће 2017. написао сам чланак за часопис Тајм о тој теми.

На насловници часописа је писало: „Упозорење: свет није спреман за нову пандемију".

Моја сазнања ни по чему нису била посебна. Током последњим 15 година није недостајало чланака и званичних извештаја у којима се озбиљно упозорава да је само питање времена када ће наступити глобална пандемија изазвана новом респираторном болешћу.

Године 2018, колеге и ја смо писали на ББЦ Фјучр сајту да стручњаци верују како је само питање времена када ће наступити пандемија грипа, те да на свету вероватно постоје милиони неоткривених вируса.

„Мислим да су шансе да ће следећу пандемију узроковати нови вирус прилично велике", тврдио је један стручњак.

Године 2019, Министарство здравља и социјалне помоћи при администрацији Доналда Трампа, председника САД, извело је симулацију пандемије „Гримизна зараза" и у њој је замишљено да пандемија грипа почиње у Кини, те да се шири по целом свету.

Симулација је предвидела смрт 586.000 људи само у САД.

Ако се најпесимистичније процене у вези с Ковидом-19 остваре, много боље именована „Гримизна зараза" изгледаће као мачји кашаљ.

До сада је на свим континентима, изузев Антарктика, код 1,8 милиона људи потврђен Ковид-19, преминуло је више од 112.000, а опоравило се више од 415.000 људи, показују подаци Џонс Хопкинс универзитета.

Била је то права-правцата пандемија много пре него што ју је таквом прогласила Светска здравствена организација 11. марта. И требало је да је предвидимо.

Ковид-19 означава повратак једног веома старог - и блиског нам - непријатеља.

Током целе историје, ништа није убило толико људи као вируси, бактерије и паразити који узрокују болести. Чак ни природне катастрофе попут земљотреса или вулкана.

Чак ни рат - ни приближно.

Масовне убице

Узмимо маларију, болест коју преносе комарци.

Она већ хиљадама година хара човечанством, и мада је број умрлих током последњих 20 година значајно опао, и даље однесе готово пола милиона људи годишње.

Током миленијума, посебно су епидемије деловале као масовне убице, у размерама које данас, чак ни у време коронавируса, не можемо ни да појмимо.

Јустинијанова куга појавила се у 6. веку и убила је читавих 50 милиона људи, можда половину светске популације из тог времена.

Црна смрт из 14. века - коју је вероватно узроковао исти патоген - убила је око 200 милиона људи.

Богиње су убиле чак око 300 милиона људи, иако је делотворна вакцина - прва на свету - доступна још од 1796. године.

Између 50 и 100 милиона људи умрло је 1918. током пандемије упале плућа - број страдалих премашио је број погинулих у Првом светском рату, који је у то време трајао.

Године 1918. је вирусом грипа био заражен сваки трећи човек на планети.

ХИВ, пандемија која нас и даље прати и за коју још увек не постоји вакцина, убила је, процењује се, 32 милиона људи, док је заражено 75 милиона, и тај број свакодневно расте.

Ако вас ови бројеви шокирају, то је зато што се данас о епидемијама ретко распреда, сем на на часовима историје, иако су у не тако давној прошлости представљале језиви део свакодневног живота.

Нема много споменика жртвама болести.

Историчар Алфред Крозби аутор је књиге „Заборављена америчка пандемија", изврсног наслова о грипу из 1918.

Али Крозби је почео да истражује пандемију тек када је наишао на заборављени податак да је очекивани животни век Американца од 51 године у 1917. нагло пао на 39 година у 1918, да би се следеће године опет повећао.

Тај суноврат 1918. проузроковао је вирус широк само 120 нанометара.

Предности вируса

Патогени су веома ефикасне масовне убице зато што су у стању да се саморепродукују. По томе се разликују од других великих претњи по човечанство.

Сваки метак који у рату убије мора бити испаљен и мора пронаћи мету. Већина природних катастрофа просторно је ограничена: земљотрес у Кини не може директно да вас угрози у Великој Британији.

Али када вирус - као што је нови корона вирус - инфицира домаћина, онда тај домаћин постаје ћелијска фабрика која производи вирус.

Бактерије су, са друге стране, у стању да се реплицирају у одговарајућим условима.

Симптоми које стварају инфективни патогени - као што су кијање, кашаљ или крварење - омогућавају вирусу да се шири ка следећем домаћину, и следећем, заразност се мери репликативним бројем, или „Р0" патогена, то јест, проценом колико подложних људи један оболели може да зарази.

Империјални колеџ у Лондону је проценио да је Р0 новог коронавируса између 1,5 и 3,5.

А пошто се људска бића крећу наоколо - у интеракцији су са другим људским бићима на све начине, од руковања до полног односа - она преносе и микробе са собом.

Није ни чудо што војске одавно покушавају да од болести начине ратно оруђе.

Није ни чудо што је, све донедавно, много више војника умирало од болести него у борби. Патоген је савршено економично оружје, које жртве претвара у свој систем доставе.

Стална претња од болести један је од фактора који зауздавају човеков напредак и експанзију.

У освит 19. века, очекивани животни век у свету износио је само 29 година - не зато што људи у то време нису били у стању да поживе дуже, већ зато што су многи од нас умирали у детињству од болести, од инфекција током порођаја или од повреда.

Градови из премодерног доба успевали су да одрже популацију једино кроз стални прилив миграната, како би надокнадили број грађана умрлих од болести. Све се променило развојем санитације, а затим и противмера као што су вакцине и антибиотици.

„Савладавање инфекције премостило је те препреке и омогућило нам да развијемо велике светске градове", каже Чарлс Кени, виши предавач у Центру за глобални развој, аналитичком центру у Вашингтону.

Кени је и аутор још необјављене књиге „Како победити у рату са смрћу: човечанство, инфекције и борба за модерни свет".

Била је то победа која нам је донела модеран свет који данас имамо.

Боље раздобље

Понекад је тешко појмити колико је брзо тај рат наизглед добијен.

Моји прабака и прадеда могли су да постану жртве грипа из 1918. Моји бака и деда прошли су кроз детињство и младост пре него што је откривен пеницилин. Моји родитељи су рођени пре него што је 1954. развијена полио вакцина.

Међутим, 1962. године, сер Френк Макфарлан, вирусолог овенчан Нобеловом наградом, био је у прилици да примети: „Писати о инфективној болести је као да пишете о нечему што је прешло у историју".

Ми ћемо данас, у развијеном свету и свету који се убрзано развија, много вероватније умрети од непреносивих болести као што су канцер, срчана обољења или Алцхајмерова болест, него од неке заразе.

жПовлачење инфективних болести најбољи је доказ да живот на овој планети заиста постаје бољи.

Док сам прикупљао материјал за књигу „Судњи час", једног кишног јутра 2018. године посетио сам епидемиолога Марка Липсича у његовом кабинету на харвардској Катедри за јавно здравље у Бостону.

Липсич је један од најутицајнијих епидемиолога у Сједињеним Америчким Државама, који озбиљно схвата могућност да пандемија болести представља истински катастрофални ризик на глобалном нивоу - и управо због тога сам се нашао с њим.

Али тог јутра ми је Липсич показао нешто што нисам очекивао: графикон који је приказивао морталитет услед инфективних болести у САД током целог двадесетог века.

На њему се видео драстичан опадајући тренд, од око 800 смрти од инфективних болести на 100.000 становника у 1900. години, до око 60 смрти на 100.000 становника у последњим годинама минулог века.

Кратки пораст је забележен 1918 - то би било од грипа - а благи и привремени пораст примећен је и током најгорег дела епидемије сиде осамдесетих година.

Али, Липсич ми је рекао да „број смрти од инфективних болести опада готово 1% годишње, негде око 0,8% годишње, током целог прошлог века".

Још није готово

То су добре вести.

Лоше вести, на које нас Ковид-19 подсећа, кажу да инфективне болести нису сасвим нестале.

Штавише, сада нових има више него икад пре: број нових инфективних болести као што су Сарс, ХИВ и Ковид-19 увећао се готово четири пута током протеклог века.

Само од 1980-тих наовамо, број ширења у току године се више него утростручио.

Неколико је разлога за тај узлазни тренд.

Као прво, током последњих педесет година, број људи на планети се више него удвостручио. То значи да ће се више људи заразити и, следствено томе, инфицирати друге људе, посебно на густо насељеним местима.

Такође, поседујемо већи сточни фонд него било кад од пре 10.000 година, када смо почели да се бавимо припитомљавањем животиња, до 1960, и вируси могу са тих животиња да пређу на нас.

Као што нам то Ковид-19 мучно показује, наша међуповезана глобална економија истовремено помаже ширењу нових инфективних болести - и, својим дугачким ланцем снабдевања, изузетно је осетљива на поремећаје које оне могу изазвати.

Могућност да у року од 20 сати или мање стигнемо до било које тачку на свету и понесемо вирус у ручном пртљагу допушта новим болестима да избијају и шире се и тамо где би у прошлости можда нестале.

И поред свих остварених напредака у борби против инфективних болести, наш раст нас је учинио рањивијима, а не отпорнијима на микробе који еволуирају 40 милиона пута брже од људских бића.

Антибиотици су спасли стотине милиона живота откако је 1928. срећним случајем откривен пеницилин, али бактерије сваке године постају све отпорније на ове лекове и лекари верују да то представља једну од највећих претњи по глобално јавно здравље.

Заправо, према студији из 2018. године, само у Европи годишње умре 33.000 људи од инфекција отпорних на антибиотике.

„Апокалипса антибиотика", како је то назвала Сали Дејвис, бивша саветница британске владе за здравство, прети да нас врати у време када су и најуобичајеније инфекције биле у стању да убију.

Још 2013. је у процени Светске банке тога колико би грип из 1918. коштао нашу садашњу, много богатију и повезанију глобалну економију изнета бројка од више од 4 билиона долара, готово укупан БДП Јапана. Ране процене економске штете од Ковида-19 већ су прешле границу од билион долара.

Светска здравствена организација, која се одлично показала у борби против Сарса, толико је забрљала носећи се са новијим епидемијама да стручњаци траже да се комплетна организација детаљно преиспита.

Климатске промене шире домет животиња и инсеката који преносе болести, као што су комарци жуте грознице (Aedes aegypti), који преносе вирус Зика.

Чак и људска психологија заказује.

Све већи скептицизам према вакцинама праћен је враћањем давно искорењених болести као што су оспице, због чега је Светска здравствена организација 2019. прогласила антиваксерски покрет једнoм од 10 највећих опасности по јавно здравље.

Ковид-19 је у великој мери болест примерена тренутку, пошто је настала у густо насељеном граду, у однедавно узнапредовалој и добро повезаној Кини, пре него што се раширила остатком света, за свега неколико месеци.

Али наш одговор на њу је истовремено био хипермодеран - и готово средњовековни.

Научници ширим света служе се најсавременијим оруђима како би што пре изоловали геном коронавируса, пренели информације о његовој вирулентности, и заједно радили на могућим противмерама и вакцинама неупоредиво брже него икад пре.

Али када је вирус стигао међу нас, наш једини ефикасни одговор био је да затворимо друштво и искључимо производне траке светског капитализма.

Ако изузмемо текстуалне поруке, видео-конференције и Нетфликс, оно што предузимамо не разликује се много од онога што су наши преци вероватно испробавали у покушају да зауставе ширење куге.

Резултат тога је глобална економија на хемиотерапији.

Потези које је требало предузети како бисмо се одбранили од Ковида-19 могли су се предвидети једнако лако као што се могло предвидети и евентуално појављивање нечег попут њега.

Морамо да унапредимо антене које ослушкују глобално здравље, како бисмо се постарали да следећи вирус, када дође - а доћи ће - ухватимо раније, а можда да га чак и нагло средимо.

Буџет Светске здравствене организације, агенције која је наводно задужена за чување здравља 7,8 милијарди становника, неким чудом није већи од буџета неке велике градске болнице у САД.

Потребно је да се више посветимо развоју вакцина, у оквиру чега би требало уверити велике фармацеутске компаније да њихова инвестиција неће пропасти ако се ширење заустави пре него што вакцина буде спремна.

Потребно је да ојачамо наше јавне здравствене системе. Онако како је америчка војска организована - и финансирана - како би водила рат на два фронта, тако би и наши здравствени системи требало да увећавају капацитет за суочавање са следећом пандемијом.

Стални проблем у припремању за пандемију представља оно што стручњаци називају шок и заборав.

Сувише често политичари обећавају средства непосредно након кризе, као у случају Сарса или Еболе, само да би заборавили на та обећања чим сећање на епидемију мине.

Некако ми се чини да са Ковидом-19 случај неће бити такав.

Морамо да дамо све од себе не само како бисмо преживели пандемију, већ се и побринули да она означи привремени повратак у прошлост, а не знак онога што нас у будућности чека.

Брајан Волш је дописник ББЦ фјучер за Аксиос и аутор књиге Судњи час: кратки водич кроз крај света, из које је ова прича адаптирана и ажурирана. Судњи час је објавила кућа Хашет букс.

Као награђивани научни сајт, ББЦ фјучер је посвећен изношењу анализа утемељених на доказима и прича које разбијају митове о новом коронавирусу.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]