Корона вирус, фудбал и Србија: Мук, не чује се са трибина хук - недостајала подршка 12. играча

Старе новине за седење, громогласно бодрење омиљених 11 на терену и препуцавање са судијом, навијачи су 2020. године заменили топлином дневне собе и покретном сликом на „коцкастом екрану".

Са друге стране, фудбалере је епидемија корона вируса дочекала зјапећом тишином празних трибина, опрезнијим радовањем са саиграчима приликом постигнутог гола, као и и одлагањем великог броја утакмица.

„Највише ми недостаје подршка навијача, нашег 12. играча који нам даје ветар у леђа, а сем тога, на терену се није много тога променило", каже за ББЦ на српском Александар Јовановић, голман фудбалског клуба Тимок 1919 из Зајечара.

Први случај заразе у Србији регистрован је почетком марта, у јеку пролећњег дела фудбалске сезоне 2019/20, док је епидемија испратила и јесењи део нове сезоне, без присуства публике.

Празне, па пуне, па поново празне трибине

Фудбалска такмичења на свим нивоима у Србији прекинута су 15. марта 2020. године када је уведено вандредно стање због корона вируса.

Суперлига је настављена одлуком Фудбалски савез Србије од 6. маја, пред празним трибинама.

Ипак, у јуну су полуфинале и финале Купа Србије одиграни у присуству навијача.

На утакмици Партизана и Црвене звезде у полуфиналу 10. јуна, окупило се око 16.000 навијача, а готово нико није носио маске и придржавао се препорука о држању физичке дистанце.

Две недеље касније - на градском стадиону Чаир у Нишу, Војводина је у финалу победила Партизан на пенале, док је на стадиону, према неким проценама. било између 6.000 и 8.000 навијача, углавном београдског клуба јер су Новосађани бојкотовали меч.

Један од партизановаца који су посетили тај меч био је 31-годишњи Горан Нојић из Београда.

„Било је публике, али није било тог набоја и осећаја да се за нешто бориш, буквално као да је била пријатељска утакмица"

„После тога сам размишљао - или не пуштајте никог, или пустите цео стадион јер овако не иде", говори за ББЦ на српском дипломирани економиста Нојић.

Каже да иако је постојала препорука Фудбалског савеза Србије да се држи дистанца и носе маске, никога није видео да поштује мере.

„Ја нисам видео човека са маском, а сви су седели заједно", додаје.

Како је било у Српској лиги?

Фудбалски клуб Тимок 1919 из Зајечара, јесењи део сезоне завршио је на челној позицији Српске лиге исток, док му је за леђима Будућност из Поповца.

Александар Јовановић се управо из другопласиране Будућности, пред почетак ове сезоне, вратио у зајечарски клуб у коме је поникао.

Каже да је играјући за тим из Поповца крај Ниша, редовно виђао бројне симпатизере како се довијају да изокола погледају њихове миљенике.

„Терен је отворен са свих страна, па публика може да гледа утакмицу са пута, околних брдашца, уз ограду...", осмехујући се прича Јовановић.

Погледајте видео: Мрак на Карабурми, у кући посрнулог београдског великана

На градском стадиону у Зајечару је другачије, али деси се, каже голман, да се накратко неки навијачи задрже на трибинама оближњег бетонског игралишта одакле се пружа поглед на терен.

„Сада би пола града долазило јер виде људи да је озбиљније - први смо и јуримо улазак у виши ранг", објашњава Јовановић, који је у каријери бранио и у Грузији и Босни и Херцеговини.

Иако влада сјајна атмосфера у тиму, каже да би игру сигурно побољшало и присуство публике.

„Већина саиграча ће се сложити са мном да празне трибине јесу лоше за сам фудбал, али знамо и свесни смо тога да докле год траје пандемија, овако ће бити."

Јовановић каже да се у клубу строго придржавају епидемиолошких мера, посебно по питању хигијенских услова у свлачионици и њиховим просторијама.

Са друге стране, на самом терену контакти су „у жару борбе" неизбежни.

„Што се тиче радовања приликом постигнутог гола, раније смо трчали да прославимо са навијачаима, а сада се између себе поздравимо, честитамо и изгрлимо, али нема љубљења", осмехујући се додаје 28-годишњи голман.

Упркос томе, бојазни од короне, у његовој случају, нема.

„Да будем искрен, у току игре не размишљам ни о чему другом осим о утакмици, о фудбалу, о терену и ван тога ме не ништа не интересује", закључује Тимокова јединица.

Тресе, лупа, удара, али много мање и испред телевизора

Горана Нојића је претходно донета забрана присуства публике на стадионима потпуно затекла јер као навијач који није пропуштао ни једну утакмицу Партизана сезонама уназад, није могао да „замисли како ће све то да изгледа".

„Нисам могао да прихватим да ће тако да се заврши сезона у било ком спорту", присећа се он.

Сезона се завршила, а Партизан је заузео друго место Суперлиге - иза Црвене звезде, да би затим испао из европских такмичења, изгубивши у трећем колу квалификација за Лигу Европе од белгијске екипе Шарлоа.

Ту утакмицу је испратио и Нојић, овог пута у башти ресторана на источној трибини стадиона Партизана са осталим навијачима.

Такву праксу су навијачи неговали током јесењег дела нове сезоне, трудећи се да се њихов хук допре до травнате површине, док њихови миљеници играју.

„Ту може да стане огроман број људи, па настане потпуна лудница где нико ни не гледа телевизор, јер сви скачемо, певамо, бакље се пале, ударају бубњеви", описује Нојић атмосферу са окупљања, на којима је био свега неколико пута.

Каже да му је са короном и празним трибинама опао елан са којим је уживо гледао Партизан.

„Чак и када гледам дерби, пред чији почетак се годинама увек најежим, немам никакав осећај, ма као да гледам ревијално првенство."

Наводи да се „патетична фраза" да се „фудбал игра због навијача" током короне показазала истинитом.

Ипак, Нојић наставља да прати првенство, гледајући утакмице код куће, неретко са пријатељима.

Каже да ни тада осећај ни другачији, те да за резултат уопште и не хају.

„Гледамо утакмицу и тачно се види да нико од нас није еуфоричан - баш нас брига, ионако се ова сезона не рачуна", додаје Нојић осмехујући се.

Међутим, стара љубав заборава нема, па Партизанове утакмице код куће, користи за шетњу до стадиона.

„Ту си, делиш бригу са Партизаном, али сва та затварања одузимају и мотив, и жељу, и осећај за резултатом јер колико год да смо ватрени, он утиче на расположење.

„Победио или изгубио, нама је тај осећај потпуно нестао", закључује Нојић.

Како је било у свету?

Током пролећа су утакмице масовно биле отказиване и одлагане широм света, а после прва два месеца пандемије, најхрабрији су одлучили да ударе својеврсну контру вирусу.

Први су то урадили челници немачке фудбалске Бундеслиге, а такмичење је настављено 16. маја, уз празне трибине на стадионима.

Понегде су се, као у Јужној Кореји, организатори досетили да на трибинама ставе лутке на надувавање за одрасле обучене у навијачке реквизите, али су кажњени због тога.

У Јапану су на трибине поставили роботе.

Пред празним трибинама је одржан и завршни турнир фудбалске Лиге шампиона у Лисабону као и завршница Лиге Европе.

Понегде су се, као у кошаркашкој НБА лиги, организатори досетили, па су уз терен поређали видео бимове, а навијачи се преко апликација укључивали у преносе.

Преко видео бимова су се навијачи укључивали и пред крај прошле сезоне Премијер лиге у којој је Ливерпул после три деценије освојио титулу.

У истој лиги, почетком децембра, услед попуштања епидемиолошких мера, дозвољено је присуство до пар хиљада навијача, али је та одлука поништена уочи Нове године.

„Одлазак на дерби у јуну био је бесмислен"

Борису Застрановићу је у 2020. години, у српском фудбалу највише недостајао „концепт одласка на стадион" - окупљање пре утакмице, одлазак ка стадиону и улазак у реку људи на Аутокоманди.

„Када су велике утакмице Црвене звезде на стадиону Рајко Митић, некако цео тај дан се у граду осећа нека специфична атмосфера на сваком ћошку", говори 26-годишњи Застрановић за ББЦ на српском.

Међутим, сматра да је одлука да се игра пред празним трибинама оправдана с обзиром на епидемиолошку ситуацију.

Једино му је криво, каже, што не може да испрати уживо Звездине европске утакмице.

„Верујем чак да би Звезда играла и Лигу шампиона да је било навијача, јер је и играчима потпуно другачији осећај када нема публике"

Без обзира што је верни навијач Црвене звезде, није му падало на памет да присуствује полуфиналу Купа Србије против Партизана, у јуну.

„Одлазак на дерби у оној ситуацији био је бесмислен, што се и касније по бројкама заражених испоставило да је била лоша одлука", додаје.

Каже да је у тренутним условима, преостала само „телевизија и праћење анализа на интернету".

Због пресељења у Нови Сад на мастер студије, 2020. године мање се виђао са пријатељима са којима иначе гледа Звезду.

„Независно од прошле године, искључиво нас троје, четворо гледамо утакмице, никако у већим групама јер се те утакмице прате с више пажње од других утакмица."

Због тога и не иде на север Маракане да навија, већ на друге трибине да „активно испрати сваки сегмент игре", па му зато тренутно гледање Звезде преко телевизора, не пада тешко.

Фудбалска 2020. у Пољској

У пољској Екстракласи већина јесењег првенства је такође одиграно без публике.

„Другачије је, личи на тренинг или пријатељску утакмицу и нема тих емоција, али важно је да уопште играмо јер то нам је ипак посао", каже за ББЦ на српском 31-годишњи Андреја Прокић, лево крило Стала из Мјелеца.

Он је пре 10 година из фудбалског клуба Турбина из Вреоца отишао у Пољску где је претходно играо за Стал Жешов, Белхатов и Катовице.

Први регистровани случај заразе корона вирусом у Пољској потврђен је почетком марта, да би потом фудбалско првенство било обустављено средином месеца.

Поново су заиграли почетком јуна.

Прокић каже да, иако више од два месеца нису тренирали, у преосталих десет кола после карантина пружили су максимум и напослетку заузели прво место у лиги које их је после 24 године вратило у Екстракласу.

„Та борба нас је одржала, атмосфера је била добра и надали смо се, као и навијачи, да ће и епидемија да прође, па да буде пун стадион."

У тренутку када су се пласирали у виши ранг, у Пољској су попустили мере, па су славили у центру града са навијачима.

Међутим, почетак нове сезоне и повратак у Екстракласу уместо пуног стадиона, дочекало је нешто мање од 2.000 навијача Стала и то само на утакмици против Горњика Забже.

Тадашње мере, које су убрзо укинуте и враћене празне трибине, дозвољавале су 25 одсто попуњености стадиона, а Сталов капацитет је око 7.000 места.

„Жао ми је што је таква ситуација и што нисам могао да истрчим пред 30.000 људи на Стадиону пољске армије против Легије или пред пуним стадионом у Мјелецу против Леха", каже српски интернационалац.

Иако су јесењи део првенства завршили предзадњи, његов тим је славио против варшавског клуба у последњем колу, док је у препоследњем Прокић дао гол горепоменутом Леху из Познања.

На снимку меча види се да је испрва изостало радовање са саиграчима.

„То није због короне, него је у пољској лиги уведен ВАР који проверава сваки гол, па сви прво сачекамо да видимо да ли ће да нам га признају или неће", осмехујући се објашњава Прокић, родом из Тополе.

Он се у новембру са још петорицом саиграча заразио короном.

Десет дана је трајало лечење код куће, да би пет дана после тога одиграо прву утакмицу.

„Оставило је трага то што нисам тренирао, а и плућа су ме на тој утакмици мучила, па сам изашао на полувремену.

„После те утакмице сам наставио да тренирам нормално и од наредне је већ било све у реду", присећа се Прокић.

Смета му што широм Пољске нормално раде тржни центри, док се не дозвољава улаз на стадионе, који су на отвореном.

„Ми не можемо ни да се сликамо са навијачем ако нема маску."

Волео би да се ситуација што пре нормализује и да се навијачи врате на трибине, чиме би се побољшала атмосфера на терену, јер она тренутно личи на „фудбал испред зграде где се све чује".

„Више би емоција било на утакмици - и радости и туге, а и мислим да би финансијски то сигурно било много боље", каже фудбалер.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]