Јосип Броз Тито: Пет ствари које треба да знате

Доживотни председник и маршал Сoцијалистичке Федеративне Републике Југославије, човек о коме су се испредале и бајке и легенде, чија је смрт натерала целу нацију да бризне у плач: Јосип Броз Тито - живописна личност о којој само ретки немају мишљење.

Легендарни командант чији су партизани водили небројене битке са моћнијим противником и успели да, уз помоћ савезника победе нацистичке снаге током Другог светског рата, памти се и по другачијој политици од осталих комунистичких вођа - равнотежи између Истока и Запада.

За једне је највећи син југословенских народа и народности, светски признат политичар и главни шраф у некадашњој осовини - братство и јединство - за друге, страни шпијун који је радио на подривању националних интереса и идентитета једне од супротстављених страна.

Тито је и данас на граници између мита и реалности, између стварности и теорије завере.

Јосип Броз у Првом, друг Тито у Другом светском рату

О учешћу у Првом светском рату кажу да није волео да говори, а један од разлога је што је прве месеце рата провео на фронту у Србији као припадник 25. пука, такозване 42. Вражје дивизије.

Почетком 1915. године је послат на фронт у Русију где бива рањен, а онда и смештен у болницу где проводи више од годину дана.

После повратка у новоформирану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1920. године прикључује се Комунистичкој партији Југославије (КПЈ).

Пре рата је мајсторски занат пекао у браварским радионицама, а радио је и у неколико фабрика. И после рата је наставио раднички живот, а поједини извори говоре да је неко време провео у Смедеревској Паланци, као радник у фабрици вагона Јасеница, претечи Гоше.

На радним местима је ширио реч о комунизму, а временом је енергију усмерио на политички рад, па је 1937. године постављен за генералног секретара Централног комитета КПЈ.

Тих година је често боравио у Москви.

Према једној од теорија завере прави Тито је нестао у Русији, а у Југославију је послат руски шпијун.

У многим књигама које се баве митовима о Титу, приписују му се шпијунске активности, посебно у међуратном периоду. Наводи се да је био немачки, британски, па чак и аустроугарски обавештајац, слично као и са националношћу.

Иначе, Тито је у неким теоријама завере неколико пута умирао - једном током Првог, па онда и током Другог светског рата.

Из Другог светског рата Тито излази као вођа покрета отпора, маршал и победник.

Одмах по формирању Народноослободилачки и партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) - 27. јуна 1941. године, Тито постаје њихов главни командант.

Током рата је руководио акцијама партизана, састајао се са вођом четника, односно Југословенске војске у отаџбини - Дражом Михаиловићем 1941. године у покушају да уједине снаге, а успешно је и избегао клопку за ликвидацију немачких нациста - десант на Дрвар.

Владимир Дедијер, један од Брозових биографа, забележио је да је Тито био рањен јуна 1943. године, услед немачког бомбардовања. Од сигурне смрти га је спасао немачки овчар Лукс, нераздвојни Титов ратни друг.

На другом заседању АВНОЈ-а у босанском граду Јајцу 29. новембра 1943. године постављени су темељи друге, социјалистичке Југославије, а Тито је проглашен за маршала - највише војно звање у југословенској војсци.

Народност

Тито је био Југословен, Хрват или неко трећи?

Колале су разне приче о његовом пореклу - неки су говорили да је Јевреј, поједини да је Мађар, а било је и верзија у којима је представљен као Немац.

Сумњу је додатно поспешио документ америчке Националне агенције за сигурност, у коме пише да је највероватније био Рус или Пољак, због нагласка којим је говорио српскохрватски језик.

У непотписаном документу који је објавила ова обавештајна служба пише да су до таквог закључка дошли на основу фонетске анализе Титовог говора из 1977. године, где његов акценат више одговара руском или пољском језику, а не српскохрватском.

Ипак, такав говор се званично приписује његовом пореклу, јер му је мајка била Словенка, отац Хрват, као и месту рођења - Кумровцу, у хрватском Загорју, где се говори кајкавским наречјем.

Тито као председник

Тито је 1948. године рекао „историјско не" Јосифу Висарионовичу Стаљину, вођи Совјетског савеза - потез који је шокирао и Исток и Запад.

Непристајање да СССР буде врховни комунистички ауторитет, противљење диктату и контроли Москве, тежња ка државном суверенитету и привредна независност били су само неки од разлога разилажења Тита и Стаљина.

Тако је утабан пут политичкој неутралности Југославије, која је 1. септембра 1961. године озваничена оснивањем Покрета несврстаних у Београду - међународне организације земаља које нису желеле да се определе за неку од супротстављених страна у Хладном рату.

Било је комуниста који су после раскола Тито-Стаљин и даље били на страни Совјетског савеза, а добар део - чак и неки од Брозових ратних сабораца - завршио је у затворском логору на Голом отоку у Хрватској.

Према неким подацима, до 1956. године је на Голом отоку било затворено између 17.000 и 32.000 људи, док је око 6.000 њих умрло или убијено.

Затвор је радио све до краја 1988. године.

Тито као најбољи Друг

Године 1968. широм света су букнули студентски протести, па тако и у Београду, почетком јуна.

Студенти су протестовали против „црвене буржоазије" и бирократизације друштва, а тражили су бољи стандард и економске услове, реформу универзитета и „повратак изворном комунизму". Држава је на протест одговорила акцијом полиције.

Насиље током акције натерало је студенте у блокаду факултета, а онда је 9. јуна Тито преко телевизије рекао: „Студенти су у праву".

Део студената је те вечери играо козарачко коло и славио, а неки су у наредним годинама због ангажовања у протестима имали проблема са државом,

Многи данас Титов режим виде као аутократски - због недостатка политичког плурализма, гушења другачијег мишљења, титуле доживотног председника Југославије - од 1953. године до смрти и култа личности који је градио државним празницима - пре свега, Даном младости као масовним обележавањем његовог рођендана 25. маја.

Иако је према званичним подацима Тито рођен 7. маја 1892, овај празник обележавао се 25. маја од 1945. године, окупљајући омладинке и омладинце из свих делова некадашње земље - од Вардара до Триглава.

Празник се до 1957. обележавао само као Титов рођендан, да би те године, на иницијативу председника, постао Дан младости.

Саставни део церемоније била је и Штафета младости. Њу су омладинци, радници и сељаци носили кроз читаву Југославију месец и по дана, да би је на крају, на слету на стадиону ЈНА у Београду, неко од најбољих предао другу Титу.

Више од 22.000 штафетних палица чува се у Музеју Југославије, а у њиховој унутрашњости се налазе писма Титу послата из различитих крајева земље.

Штафета младости последњи пут је унета на стадион ЈНА 25. маја 1987. године, а одржавање слета је званично укинуто почетком наредне године.

Пријатељ познатих личности

Тито је био и велики хедониста. Није крио да воли да поједе, попије и заигра, а знао је и да засвира клавир.

Кажу да је највише волеo да једе загорске штрукле, пуши кубанске томпусе, а од пића најдражи су му били виски чивас и словеначко вино цвичек.

Тито се дружио са бројним познатим личностима, па тако и са звездама Холивуда, који су у Југославију долазили седамдесетих година 20. века због улога у неким од најпознатијих партизанских филмова.

Ричард Бартон је глумио Тита у филму Сутјеска.

Он и његова тадашња супруга Елизабет Тејлор дошли су у Пулу - 31. јула 1971. године, где су се срели са Титом и његовом трећом супругом Јованком Будисављевић Броз, са којом је био у браку до смрти.

Бартон је у Дневницима детаљно описао њихово четвородневно дружење.

Засметало му је што Тито и Јованка дуго говоре, те када преводиоци заврше, прича више никога не занима. Осврнуо се и на „луксуз у коме су живели", као и на присутну нервозу радника који су их услуживали.

Кирк Даглас је 1964. године био у Београду и током ручка у америчкој амбасади изјавио да би волео да упозна председника Југославије.

Наредног јутра, Тито је послао приватни авион да превезе Дагласа и његову жену до Љубљане, где су пуна три сата уз вино разговарали и шетали.

Тито је у летњој резиденцији на Брионима угостио италијанску глумицу Софију Лорен, као и њену земљакињу Ђину Лолобриђиду, али и енглеску краљицу Елизабету II.

Гости су доносили поклоне, а већина њих се данас налази у Музеју Југославије.

Џон Ленон и Јоко Оно су му послали писмо за „мир у свету", а астронаути из посаде Аполо 11 - Нил Армстронг, Мајкл Колинс и Едвин Баз Олдрин, донели су му каменчиће са Месеца.

Стаљин му је поклонио златну сабљу, авганистански краљ Мохамад Захир му је донео главу Буде из четвртог века нове ере, а принц Чарлс макету дубровачког једрењака.

Поштовање његовог лика и дела одали су многи високи државници и познате личности на његовој сахрани.

Тада су се окупили представници 127 земаља света, због чега се Титова сахрана сматра највећом сахраном једног државника у 20. веку.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]