Русија и Украјина: Како живе Руси који су од рата побегли у Казахстан

Пре два месеца око 400.000 Руса, чекајући у вишечасовним редовима, нагрнуло је у Казахстан. Шта их је даље чекало?

Гостопримство, али и узнемирено локално становништво због раста цена и конкуренције за посао.

А некима се указала прилика да се ослободе од свакодневне ксенофобије.

Екипа ББЦ-ја руског сервиса отпутовала је у Казахстан да разговара са онима који су отишли, и са онима који су их дочекали у новој средини.

До скора Дигил, оперативац пограничне Федералне службе безбедности на Алтају није могао ни да замисли да ће завршити у Алмати и да ће радити као онлајн психотерапеут.

О раду у служби државних органа маштао је још у младости.

Одрастао је у Тиви а уписао се на Голицински погранични факултет ФСБ московског универзитета.

Тамо је стекао титулу дипломираног психолога и 2014. године отишао је да брани границу са Монголијом на Алтају.

О послу говори суздржано: бавио се „вођењем агентурне мреже са свим пратећим".

Након што се нашао у систему, Дигил је брзо схватио: „то је будалаштина".

„Све је изграђено на три стуба: замазивање очију, стереотипу и формализму. У суштини напредују они који трпе, немају своје мишљење, а ако га имају, ћуте."

Дигил је био бесан због непотребне бирократије.

Једном је питао пуковника зашто се они „баве тим глупостима".

Он је одговорио: „Боље да се бавиш глупостима, него да ринташ", кажу да од тог посла не можеш да запрљаш руке.

Пошто је дао отказ 2017. године, пет година након што је започео своју службу, Дигил и његова супруга покушали су да започну посао.

Истовремено је похађао курсеве за усавршавање и на крају почео да ради као дипломирани психолог.

Управо је супруга била та која га је наговорила да одустане од мобилизације: „Ниси ми потребан мртав. А ни деци ниси потребан мртав."

Ни сам Дигил се није спремао да иде „на прву линију фронта".

„Не желим никога да убијам и лично не бих желео да будем убијен за идеале оних чији су ставови супротни мојим. Не желим да учествујем у том злочину."

Уз мисао „за домовину треба живети, а не умирати" отишао је у Алмати.

Многи његови сународници дошли су до истог закључка.

Према различитим проценама, после 21. септембра из Русије је побегло око 700.000, па чак и милион људи.

Од тога је 400.000 ушло у Казахстан, кажу у тамошњем Министарству рада.

Погледајте видео:

„Ваших је много овде"

У плаву путну торбу 24-годишњи Махомед Гајсајев углавном је спаковао књиге.

Хипократову „Етика и општа медицина", „Тајна мудрости људског организма" аутора Абрама Залманова који је побегао од совјетске власти у Француску, уџбенике из педијатрије и психотерапије.

Са овом торбом је 25. септембра Гајсајев, лекар педијатар из Ростова на Дону, сео на воз за Оренбург.

После два дана, увелико је био у степи поред контролног пункта.

Хиљаде људи чекало је у реду са ранчевима и простиркама простртим по увелој трави.

„Ово је таква *** [глупост], момци", коментарисао је он у снимку који је послао другарима.

Махомед је дипломирао на Ростовском медицинском универзитету убрзо по почетку рата.

Запослио се као окружни педијатар у поликлиници, где је примао децу избеглице из Доњецке и Луганске области.

„Срце ми се цепало на комадиће, нисам могао нормално да дишем. Као да ме је ваздух гушио."

После свега неколико месеци и сам је постао избеглица.

За једна дан Махомед је путујући кушет колима до Оренбурга упознао суседа из вагона.

И он је исто добио позив за регрутацију и одушевљено је причао како ће ићи на фронт.

Махомед је почео да објашњава, да када би он отишао на фронт, онда не би само „лечио, већ и сакатио људе".

„А ја шта ћу, да нећу можда да сакатим?", огорчено је одговорио мобилисани.

„Да, ви ћете сакатити. А ја то не желим."

Млади лекар је једва успео да избегне војни позив.

Када је мајка пронашла позив у ростовском поштанском сандучету, он је већ увелико слао биографију из Актобе у Казахстану путем четова за релокацију лекара.

Стотине његових колега учиниле су исто.

ББЦ је разговарао са акушером из Подмосковља, анестезиологом-реаниматором из центра за медицину катастрофа из Нижњег Новгорода, брачним паром лекара, психијатром и дечјим ОРЛ лекаром из Санкт Петербурга.

Сви они су као војни обвезници побегли од мобилизације и то баш у Казахстан где је лако сертификовати диплому и радити у струци.

Сваки таксиста у чијим се колима нађемо хоће да прича о судбини нових имиграната.

„Ваших је доста овде. А како њих препознати? Они увек плаћају картицом, а ми то не радимо."

У великим градовима, Алмати и Астани, прилив Руса се заиста осећа.

Наручујем пицу и достављач прича како је побегао од мобилизације из Бурјатије.

Стојимо на аутобуској станици, пита како до центра града, брзо се испоставило да је бивши пилот Аерофлота из Башкирије.

Казахстан је постао главна дестинација за бекство из очигледних разлога: копнена граница дугачка је 7,5 хиљада километара, Русима је дозвољен улазак са интерним пасошем, можете спокојно да живите три месеца и онда добијете боравишну дозволу.

Многима је ово прво, максимум друго путовање у иностранство.

Махомед је први пут у животу летео авионом из Актобеа у Алмати, где је нашао посао као педијатар.

Програмер Никита из Бурјатије дуго је сањао да напусти Русију, али је до сада успео да посети само Турску.

Када је Путин најавио мобилизацију, Никита је са девојком боравио у Еравни, у области 300 километара од Улан Удеа.

„Мислио сам да се тамо сакријем, али увече су почели претреси у селу.

„Плашио сам се да изађем на улицу, гледао сам кроз прозор како су службеници из војног одсека и полиције буквално из кревета извукли станара суседне куће."

О масовној мобилизацији из Еравне писала је и Медијазона (руске власти сврставају је међу медије „стране агенте").

Први аутобуси са мобилисанима кренули су за главни град републике у десет сати увече.

Колоне су се наставиле и ујутру, док је Никита јурио из Еравне у Краснојарск, како би успео да ухвати воз за Петропавловск.

„Овде се стапам са гомилом"

Никита укратко формулише још један важан разлог за одлазак посебно у Казахстан: „азијско становништво".

Бивши оперативац ФСБ Дигил директно каже да му је угодније у Алматију него у Русији.

„Ја сам тамо Азијат. Представник другоразредне националности. Они који су глупи, не умеју ништа. Титуларна нација нам је донела све [бенефиције]."

Ксенофобија која преовладава у систему ФСБ постала је за њега један од аргумената зашто је отишао.

Током студија то су били стални напади на представнике националних мањина: „сишли су са планина", „чобани".

На радном месту - ништа боље.

„Чини се да је Сибир, Алтајска територија, зар не? Али у аутобусу су ми рекли: Помери се, балване."

У младости, Дигил је покушавао да се избори са таквим ставовима, затим је одустао.

„Они који имају ту мржњу у себи, па упадају у чељусти рата, рат их прождире."

У таксију у Алматију Дигил објашњава на казахстанском: возач мисли да је локалац.

„Ово је, као и тувански, туркијски језик и ја већ разумем понешто", објашњава он.

„Стапам се са овдашњим људима".

Бизнисмен Александар Хапатарејев, по националности Бурјат, већ неколико година живи у две земље, Русији и Казахстану.

Присећа се прича рођака који је у Москви бежао од скинхедса.

„Стално сам мислио, не дај Боже, има да ме премлате, шта ће бити са мојом мајком?".

У позадини ове приче „денацификација" Украјине коју је објавио Путин, изазвала је у Александру збуњеност.

Као и то да „руски свет" [културно-цивилизацијски, геополитички и верски концепт] треба да носе Бурјати, који, како сматра, „у Бурјатији ништа не поседују".

У региону пуном природних богатстава око 20 одсто живи испод границе сиромаштва.

Није ово рат малих народа, већ представници националних република иду на фронт и гину чешће него имигранти из „руских" крајева.

Релативно ретко насељена Бурјатија и Дагестан предњаче по броју погинулих: има их отприлике по 350 у сваком региону.

Поређења ради: у Москви, која чини око осам одсто укупног становништва земље има 50 погинулих (ово су процене ББЦ-ја руског сервиса, портала Медијазона и тима волонтера).

Ризик од смрти у рату за младића из Бурјатије или Дигилове родне Тиве је сто пута већи него за Московљанина (процењује Алексеј Бесуднов, ванредни професор Универзитета у Ексетеру, на основу података о мртвима и броју младих мушкараца).

На сваких 10.000 мушкараца старости између 22 и 37 година, у Бурјатији је 28,4 погинулих у рату, 27,7 у Туви, 1,4 у Санкт Петербургу и 0,3 у Москви.

Локално становништво је мобилизацију у Бурјатији назвало „судњим даном".

„Војни позиви су уручивани свима - студентима, мртвацима, инвалидима", каже Александра Гармажапова, директорка фондације Слободна Бурјатија коју су руске власти недавно прогласиле за страног агента.

Заједно са колегама помагала је сународницима да оду, а затим да се адаптирају у Казахстану.

Изненадило ју је то да је на први састанак фондације у Астани дошло 60 људи, од којих су 59 били етнички Бурјати, упркос томе што у самој републици они чине 30 одсто становништва.

Међу онима који су отишли има више етничких Бурјата, јер су их чешће позивали у рат, а руска имена и презимена су многе спасила од војног позива.

Тако мисле и сами бегунци.

„Нема званичне потврде за ово", наглашава Гармажапова, „али чињеница да су сви у то уверени говори о општем расположењу."

Овакво расположење потврђује и Бесуднова калкулација.

У Бурјатији је удео оних који су умрли са несловенским именима и презименима већи од удела несловенског становништва као таквог.

За етничког Бурјата, ризик од смрти у Украјини је 23 одсто већи него за етничког Руса.

Генетски усађена особина

Бизнисмен Александар из Бурјатије у шали каже да му се од почетка мобилизације „одједном појавило много рођака".

Од септембра месеца неколико пута дневно зове пријатеље из Казахстана: „Стигли су ми брат, ујак, нећак, треба да их пријавимо."

Пријатељи, без питања, региструју код себе по три-четири „рођака".

Било је толико захтева за помоћ, да се нађе смештај, среде документа, да се контактирају државни органи, да је Александар направио групу на апликацији Телеграм.

„Друштво, помоћи ћу вам колико год могу. Има проблема са смештајем али мислим да ћемо наћи опцију за вас. Чувајте се."

У потрази за „опцијама" Александар обилази Астану заједно са Александром Гармажаповом.

Планирају да отворе склониште новцем Фондације Слободне Бурјатије за оне који су отишли, али склониште неће бити предвиђено само за Бурјате.

„Нећемо вршити контролу лица. Пустићемо све."

У један од обилазака води дописника ББЦ-ја.

Александру се свиђа место. Скроман приватни смештај, у просторији са светлим зидовима од око 30 квадратних метара, кревети на спрат, заједничка трпезарија и редови ормарића.

Менаџер уверава да ће се у ову „мушку собу" сместити 20 људи и води Александра у следећу:

Није у тако оптимистичном расположењу све време.

Иако је талас избеглица из Русије спласнуо, и он, и Александра Гармажапова страхују да ће бити потребно још места: друга фаза мобилизације није далеко.

Руске власти не причају о томе, али према прогнози украјинског генералштаба, могла би да почне ускоро.

Сви који су се преселили захвални су Казахстану: нису очекивали да ће их овде тако прихватити.

Олжас, предузетник из Астане, помоћ интерно расељеним лицима назива „генетски усађеном особином Казахстанаца".

„Причала је бака како су Ингуши доведени у њихово село 1930-их. Прву ноћ су буквално седели у степи, покривени ћилимом.

Затим је свака локална породица узела код себе по неколико људи. Били су изненађени: уплашили су се да их воде канибалима, а овде су заправо нормални људи."

„Током репресија у стаљинистичком периоду, у Казахстан је прогнано више од 100.000 далекоисточних Корејаца, око пола милиона Немаца, на десетине хиљада мешкетинских Турака, Чечена, Ингуша, Пољака, Литванаца, представника око 60 народа.

До средине Другог светског рата овде је живело више од милион „специјално пресељених" и још пола милиона евакуисаних.

Присећали су се да су локалци брзо схватили да су они који су дошли „обесправљени, а не непријатељи" и почели су да им помажу.

„Љубазни Казахстанац у селу Маибулак, који је имао шест или седам овнова, стално нам је давао да једемо и пијемо", „комшије Казахстанци су делили све што су имали", причале су историчарима депортоване Пољакиња и Корејка.

Садашњи досељеници не изазивају само симпатије код мештана.

„Тенге! Па, где, где се чује то слово „е"!? Од септембра казахстански блогери покушавају да науче Русе како да правилно изговарају назив локалне валуте.

Али то није наравно главна замерка, иако многи признају да „пара уши".

Русе оптужују за пораст цена некретнина: у односу на новембар 2021. године, новоградње су поскупеле за 17 одсто, староградња - за 27 одсто, а кирије - за чак 54 одсто.

Сада се, судећи по огласима на сајту Кров, у центру Алматија може изнајмити стан, у рубљама, за неких 40-60 хиљада (између 550 и 830 евра).

Нешто даље од центра за 20-30 хиљада (око 300 - 400 евра).

Цене су нешто ниже у односу на московске, али су за локалце и оне који долазе из руских региона, осетно више.

Педијатар Махомед успео је да изнајми кревет у Алматију у импровизованом хостелу за оне који су побегли од мобилизације.

Четворособан стан у приземљу петоспратнице од опеке се изнајмљује за око 60.000 рубаља (око 830 евра).

За кревет, по двоје живе у соби, Махомед плаћа око 11 хиљада (око 150 евра).

И локалци се плаше конкуренције за посао: прошле јесени 17.000 Руса покушало је да нађе посао преко агенције HeadHunter у Казахстану, како је писао портал Медуза (медији које су руске власти прогласиле „страним агентом"), сада их има око 50.000.

У суштини, то су ИТ стручњаци.

„Послодавци су почели да гледају запослене са неповерењем. Отпуштају Казахстанца, а на његово место запошљавају Московљанина и дају му дупло већу плату [пошто је ствар престижа да запослите Московљанина].

„Мислим да је Казахстанац без самопромоције, непрестижни Казахстанац. Али шефови, овде сте отишли предалеко", огорчен је Тимур Асилханов, портпарол Фондација Назарбајев, на ТикТоку.

Каже да је проблем постојао и раније („за исту позицију ангажују Казахстанца и странца, странца плаћају више"), али се приметно заоштрио.

На срећу, ово незадовољство не доводи до озбиљних сукоба: у медијима нема ништа о међунационалним сукобима, а ни саговорници ББЦ-ја нису чули за њих.

Погледајте видео:

„Покушај да се уреди пакао"

У великим градовима прилив Руса је видљив голим оком и то може да збуни.

У ствари, локална економије је много већа од околних, због тога су избеглице и њихов новац за њу само кап у мору.

Ево илустрације. У Таџикистану је обим новчаних трансфера из Русије ове године достигао 25 одсто БДП-а, а у Казахстану - само један одсто.

У Јерменији и Грузији Руси су убрзали стопу привредног раста до 13 одсто и 10 одсто, док се у Казахстану, напротив, она смањила.

Талас миграције није успео да компензује пад производње нафте.

Сектор нафте и гаса чини око 40 одсто прихода локалног буџета - баш као и у Русији.

И ово није једина сличност.

Упоредимо висину БДП-а по глави становника у две земље: око 10.000 долара у Казахстану и 12.000 долара у Русији.

Поређења ради, у Грузији, Јерменији и Азербејџану овај показатељ је на нивоу од 4,5-5 хиљада долара.

У Узбекистану и Киргистану је мање од 2.000 долара.

Ево још једне паралеле: у Казахстану постоје две престонице административна Астана и економска Алмати.

А постоје и депресивни региони, љути што сав приход иде центрима, док они сами живе у сиромаштву.

Географско раслојавање било је један од покретача јануарских протеста, који су резултирали смрћу две стотине људи, каже Темур Умаров, експерт Карнеги центра.

Економија домаћинстава у обе престонице мало се разликује од предратне у Русији: и даље постоје исте услуге и исти брендови.

По томе се Казахстан, према речима Умарова, веома разликује од суседног Узбекистана.

Тамо високе царине ограничавају улазак страних компанија на тржиште, а деле га међу собом локални монополи који покушавају да произведу сличне производе који би заменили инострану робу.

Као и Русија, Казахстан је суперпредседничка република.

Убрзо после распада СССР-а, Нурсултан Назарбајев је покренуо референдум о преправљању устава.

Тиме је, између осталог, добио право да именује кандидате за све кључне функције, од судија до начелника региона.

Назарбајеву и његовој породици се приписују милијарде долара имовине, како у Казахстану, тако и шире.

Према издању Фајненшел тајмс, 55 одсто имовине у земљи поседује 162 људи.

Као и у Русији, и овде власт прогања опозицију.

Судови играју на „екстремистичку" карту да се боре против тога и кажњавају „негативну оцену" земље, о којој причају на друштвеним мрежама.

Режим је на протесте из јануара 2022. године одговорио делимичном демократизацијом.

Након што је постао не формални, као раније, већ прави председник, Токајев је ограничио сопствена овлашћења на један мандат, али га је продужио на седам година.

Обећава да ће смањити овлашћења председника, али за сада задржава контролу над свим гранама власти.

Превремени избори, на којима је освојио више од 80 одсто гласова, у суштини су били без алтернативе, због чега је ОЕБС критиковао Казахстан.

Казахстан ће лако „сварити" оне који су побегли од мобилизације, сигуран је Рахим Ошакбајев, директор истраживачког центра Талап и заменик председника једне од три парламентарне партије земље.

Од 400.000 који су у Казахстан стигли после 21. септембра, 320.000 је већ отишло, кажу у тамошњем Министарству рада.

Као резултат тога, у земљи ће остати око 10-15 хиљада, сматра Ошакбајев.

Можда ће се неко вратити у Русију, али нико од саговорника ББЦ-ја још не иде у домовину.

Програмер Никита „не жели" да се врати из „објективних разлога".

„Нећу да убијам и нећу да умрем".

Дигил, који је некада сањао да чува границе Русије, сада види будућност само ван њених граница.

„Волео бих да водим децу у САД или Канаду, тамо има перспективе и слободе говора."

Доктор Махомед из Ростова на Дону је такође одмах схватио да одлази на дуже време.

Не види смисла да се враћа: „То је као да идете у пакао и покушавате да тамо све уредите."

Погледајте и видео о односима Србије и Украјине:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]