Марсел Пруст и књижевност: „У трагању за изгубљеним временом” као најкомпликованији роман који оплемењује читаоца

Ове године се обележава стогодишњица и од смрти Марсела Пруста и од објављивања енглеског превода првог тома његовог ремек-дела У потрази за изгубљеним временом.

Осим тога што га многи зналци и професори сматрају најзначајнијим модернистичким романом, дивили су му се и савременици, на пример Вирџинија Вулф.

„Ах, када бих могла тако да пишем!", узвикнула је у писму Роџеру Фрају 1922.

Попут Вулф и Џејмса Џојса, који су своја особена дела - Јаковљева соба и Уликс - објавили исте године, Пруст је громогласно раскинуо са деветнаестовековним конвенцијама реализма заснованим на фабули како би створио нешто потпуно ново.

Заправо, новина је била толико упадљива да је до данас остала суштински несхваћена.

Попут Џојсовог Уликса, обим романа У трагању за изгубљеним временом (реч је о званично најдужем роману на свету) и његова сложена структура довели су до тога да је далеко више оних који су чули о клишеима везаним за дело него оних који су га заиста прочитали.

Пред очима нам је мадлена која, умочена у чај, изазива реминисценције на прошлост, прекомерно дугачке реченице и сам Пруст, малаксалих упалих очију и са денди брчићима, заточен у соби обложеној плутом, док манијакално пише животно дело.

Све нас то може навести на веровање у то да је дело недокучиво, предуго, естетски самозадовољно и стога намењено само уском кругу појединаца са истанчаним укусом који желе да покажу свој културни педигре.

Потпуно погрешно мишљење.

Кристофер Прендергаст, уредник верзије романа коју је објавила издавачка кућа Пингвин и аутор неколико књига о Прусту, међу којима је и недавно објављеана Живети и умрети са Марселом Прустом, објашњава зашто је тешко укратко сумирати о чему се ради у овом роману.

„Прустова фикција је брижљиво осмишљен свет непрестаног тока снажног интензитета. Тај ток се самотрансформише и саморазмешта, због чега је отпоран на сваку врсту обухватања у кратким цртама", каже за ББЦ Културу.

Али када смо га замолили да ипак покуша да да сажет приказ романа, објаснио је да је дело, упркос томе што је суштински експериментално, проткано веома једноставном нарацијом.

„То је прича која прати развој једне особе од дечаштва до неодређене тачке у позном периоду његове зреле доби, и која достиже врхунац када он спозна и прихвати позив - позив да буде писац", каже он.

Ова нарација се надовезује на европску традицију образовног романа (Bildungsroman), причу о томе како се формира индивидуа прелазећи пут од младости до зреле доби.

Сазревање у роману обухвата године и године разбијања заблуда и разочарења.

Прендергаст указује на то да реч „perdu" из оригиналног француског наслова À la Recherche du Temps Perdu значи и „изгубљено" и „протраћено", нијанса која задаје главобоње преводиоцима.

Као дечак, приповедач жуди за уласком у високо друштво окупљено око Германтових, али спознаје испразност и снобовштину тог света када га најзад прихвате.

Његов љубавни живот је једнако испуњен разочарењем, креће се од једног до другог бродолома, нарочито када је реч о односу са неспутаном Албертином, коју најпре упознаје као младу девојку током једног одмора, да би је на крају држао као заточеницу, у сцени која на трагичан начин илуструје деструктивну природу сексуалне љубоморе.

На све то се „надовезује осећање да наратор траћи своје време, односно да све време постоји нешто спремно за њега, што он тек магловито повезује са пројектом чија суштина је да он постаје аутор или писац... али он упорно маши тај пут, и стога проћердава свој живот све док не дође до тренутка када то нагло схвати и пригрли оно што му иде у сусрет", објашњава Прендергаст.

Погледајте видео: Букјтубери и букстаграмери

Иако наратор карактерише проживљено искуство као „изгубљено" - наравно, то је нетачно, будући да оно на крају обликује инспирацију за сам роман - читалац се ни једног тренутка не саглашава са тим.

Као што је покојни стручњак за Пруста Роџер Шатак написао у књизи Прустов пут, његово „упутство за преживљавање" Трагања за изгубљеним временом, том „наизглед застрашујућем роману", садржи „свет живописних места и интензивних људских карактера" услед чијег преплитања настаје „најбољи и за читаоца најиздашнији роман 20. века".

Читалац је нараторов сапутник - улазимо у његов свет непрестаног флукса, пред нама се одвијају декаденција „Belle Époque", социјални и политички ломови које је изазвала афера Драјфус, као и траума изазвана Првим светским ратом.

Међу бројним упечатљивим ликовима истичу се Шарл Свон, чија опсесивна љубав према бившој куртизани Одети најављује нараторову везу са Албертином, као и везу са његовом првом љубави, Свановом и Одетином ћерком Жилбертом.

Она ће се касније удати за жустрог Робера де Сен-Луа, члана чувене породице Германтових, којој припадају дражесна Војвоткиња и докони, притајени хомосексуалац Барон де Шарлис.

Наратор приказује како њихов раскошни, а ипак испразни свет постепено уступа место свету филистинског и буржоаског, оличеног у лику вулгарне, лицермерне Мадам Вердирен и њеном „малом кружоку".

Њен запањујући успон, који достиже врхунац када постане Принцеза Германт у последњем тому, разоткрива исходиште економских и социјалних промена, пошто је сада порекло подређено у односу на богатство кад је реч о одређивању друштвеног статуса.

То откриће се дешава током чувене епизоде „Bal de Têtes" током које наратор, много година после одсуства из тог друштва, сусреће преживеле ликове романа.

Уласку на бал претходи низ интензивних сећања, налик оним које је покренуло кушање мадлене, драматично изнова оснажујући осећање спознаје свог позива.

Он схвата да је предмет његовог великог дела губитак споне са властитим позивом и дуг пут који је био потребан да се са њим поново сроди.

У тренутку када открива да није у стању да препозна ни једну особу која ће касније постати лик у његовом делу, пошто су сада они остарили до непрепознатљивости, наратор бива опхрван малодушношћу, али се то мења када упозна младолику госпођицу Сен-Лу, Жилбертину и Роберову ћерку.

Она га подсећа на његову младост и помаже му да поново спозна ком циљу треба да служи.

Наратор и аутор тада постају једна те иста особа.

Универзална порука дела

Роман који смо прочитали, за који претпостављамо да га је написао наратор, далеко је више од приче о свему ономе што обухвата пут који човек пређе да би стигао до зрелих година.

Како Шетак примећује, „дело разоткрива комплетно животно искуство, омогућивши читаоцу да боље разуме љубав и природу, сећање и снобовштину".

Такође, нуди наду свима онима који мисле да је њихов живот „протраћен" јер још увек нису нашли сврху свог живота.

У најмању руку, дело истиче да никада није прекасно да човек спозна шта је његов истински позив.

Садржај романа је често био погрешно тумачен, а исто важи и кад је реч о публици којој се обраћа.

Став да у Прустовом роману може уживати узак круг читалаца оспорава Пруст Лу, несвакидашњи пројекат редитељке Вероник Обуи.

Од 1993. је снимала појединце који, у провизорним временским интервалима, читају до две странице књиге с намером да тако обухвати читав роман.

Пројекат ће, према ауторкиним предвиђањима, бити готов за око 30 година.

Испрва је замолила рођаке, пријатеље и колеге да буду читаоци, а потом се круг проширио на трговце, чистачице, далеког Прустовог рођака, чак је и глумац Кевин Клајн узео учешће.

Појединци, попут једне секретарице која у слободно време преводи роман на словеначки, велики су приврженици овог пројекта.

Они који су насумично одабрани, желели су да прочитају цео роман.

„Препознали су се у роману а то је одувек био Прустов циљ. Рекао је 'моји читаоци неће читати о мени, већ о себи'", каже Обуи за ББЦ Културу.

Они који желе да прочитају одељак романа пред камером треба да попуне упитник на Обуионом веб-сајту, односно да образложе зашто желе да учествују у пројекту.

Међу најчешћим разлозима за пријаву, кандидати наводе: никада нису успели да започну са читањем Прустовог романа, и да би ово био начин да то учине; воле роман и желе да му одају почаст; или просто желе да буду део тако великог пројекта.

Међутим, чести су и приватни разлози, попут оног да је то омиљена књига кандидатове вољене рођаке/рођака или да га је читала/читао пре 30 година на брода у заједно са љубавником/љубавницом.

„У случајевима такве мотивације, обично налазимо праве љубавне песме посвећене Прусту", каже Обуи.

У време митова о смањеном опсегу концентрације савременог човека, дужина романа делује одбојно, али можда је ти још једна предрасуда.

Према Ен-Лор Сол, кустоскињи париског музеја Карнавале, у ком је постављена реконструкција Прустове спаваће собе:

„У поређењу са временом које многи троше на читаве телевизијске серијале или које обухвата удубљивање у садржаје на друштвеним мрежама, за читање Прустовог романа не треба драстично много времена, а сматрам и да те две активности не могу да се пореде ако говоримо о томе шта добијамо као перципијенти."

Попут Обуи, она такође истиче универзалну поруку романа.

Читајући га можемо закорачити у свет који нам омогућава да „размислимо о сврси уметности, искусимо радости и патње услед љубави, пријатељства и откријемо необичну и често комичну галерију портрета чије опсесије и особине можемо препознати и код савременика", каже Сол.

Прендергаст примећује да читаоци најчешће прочитају првих 50 или 60 страна романа а онда одустану, дуге реченице и неодлучна нарација одбијају многе.

Међутим, верује да се истрајност вишеструко исплати:

„Често сам саветовао студенте - 'не остављајте ту књигу, ако издржите, доживећете нешто'. Десиће им се управо оно што се мени догодило - неће више моћи да је пусте из руку. И, без грешке, тако је и било."

Они који наставе с читањем, суочиће се са романом који, према Шетаку, „жели да прикаже пупољке живота - не у уметничком делу, већ у нама самима".

С обзиром на то, време које потребно за читање овог дела не може бити протраћено.

Погледајте видео: Књижевност и Балкан: Александар Хемон о родитељима, књигама и музици - од одрастања у Југославији до Матрикса

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]