Рембо, Верлен, поезија и истополне заједнице: Француска у агонији око ископавања геј песника

Председник Емануел Макрон нашао се под притиском да извојује победу за сексуалну разноликост издавањем наредбе за „пантеонизацију" - полагање у национални маузолеј у Паризу - двојице вољених француских песника, Артура Рембоа и Пола Верлена.

Петиција коју је потписало 10 бивших министара културе, као и дуги низ уметника и интелектуалаца, каже да су ова два песника - који су имали бурну, али напослетку насилну аферу почетком 1870-их - „били симбол различитости".

„Они су на властитој кожи искусили сурову хомофобију свога времена. Они су француски Оскар Вајлдови.

„Просто је питање правде да се они заједно сместе у Пантеон, уз друге велике књижевне личности као што су Волтер, Русо, Дима, Иго и Малро", стоји у петицији.

Актуелна министарка културе Розелин Башелот, иако и сама није потписала петицију, каже да се слаже с њом.

„Преношење ове двојице песника и љубавника у Пантеон имало би значај који није само историјски и књижевни, већ би био и дубоко релевантан данас", каже она.

Аргументи за и против пресељења песника

Позив је, међутим, изазвао и бесне реакције, а они који се противе кажу да су песници претворени у жртве културолошке отимачине 21. века и да апсолутно ништа у њиховим животима или раду не указује на то да су достојни патриотске Валхале.

Рембо и Верлен свакако спадају међу најцењеније француске песнике - а истина је и да од 75 становника Пантеона, ниједан није тамо због поезије. Виктор Иго је пребачен због политичких достигнућа.

Заговорници кажу да постоје и књижевни и морални разлози за њихово полагање.

Не само да је „њихов гениј више од једног века хранио нашу књижевну и поетску машту", већ им и њихова тренутна гробна места - у Шарлвилу, у Лорејну, за Рембоа, и на гробљу уз обилазницу око Париза за Верлена - просто „не пристају".

А ту је и хомофобични прогон којем је изнад свега био изложен Верлен.

Веза двојице песника окончала се неславно 1873. године кад је Верлен опалио из пиштоља и лакше ранио Рембоа у Бриселу.

Рембо је одбио да поднесе тужбу против њега, али је белгијска полиција то ипак учинила, а њен извештај био је препун израза гађења према вези двојице песника.

Верлен је провео годину и по дана у затвору.

Артур Рембо: 20. октобар 1854. - 10. новембар 1891.

Француска министарка културе каже да она понекад долази на састанке кабинета док јој кроз главу пролази Рембоова песма из 1871. године „Пијани брод".

Док силажах, недавно, низ нехајне Реке/ Лађари ме, осетих, престадоше вући

Њих, голе, о шарене прибише диреке/ За мете их узевши, Индијанци бучни

(Превод: Никола Бертолино)

Пол Верлен: 30. март 1844. - 8. јануар 1896.

Стихови из Верленове „Јесење песме" коришћени су да упозоре француски Покрет отпора на приближавање искрцавања Савезника у Нормандији у Другом светском рату.

Les sanglots longs/ Des violons/ De l'automne (Plača pune/Bruje strune/jesenje)

Blessent mon coeur/ D'une langueur/ Monotone (Mene tuge/Tište duge/Čemerne)

Друштво „се свети"

Противници „пантеонизације" кажу да би то била спрдња с оним што песници заправо представљају - а то свакако није припадност француском естаблишменту.

Били су то пре слобода, побуна и одбијање повиновања културолошком цајтгајсту.

„Све у вези са њиховим животима, све у вези са њиховим радом, показује да су они окренули леђа друштву", рекао је писац Етијен де Монтети за француски лист Ле Фигаро.

„Били су страствени борци за слободу, до тачке да су претворили преступништво у уметничку форму."

„Презревши то непоштовање, друштво им се данас свети. Уз помоћ академских кругова и владе, оно покушава да их присвоји."

Други истичу да подршка домовини није била међу јачим странама ових песника.

У Француско-Пруском рату 1870. године, Рембо је чак изјавио да би поздравио победу Прусије.

А за сам Пантеон, песник је једном изјавио да је то „званични акропољ који издиже варварство до нових екстрема".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]