Фудбал и Шпанија: Дијего Ел Чоло Симеоне - човек који је трансформисао Атлетико Мадрид, али да ли је сада упао у сопствену замку

Пре десет година, Атлетико Мадрид је одлучио да се коцка, именујући једног од својих бивших играча за тренера.

Било је то време нестабилности за „јорганџије", који су за мање од три године променили пет тренера и дозволили младим звездама, попут Серхија Агуера и Давида де Хее да оду у енглеску Премијер лигу.

Тим се мучио, 10. у Ла Лиги (прва шпанска лига) пошто је изгубио четири од последњих пет утакмица.

Тако је камен стављен на плећа бившем играчу чије је једино претходно тренерско искуство у Европи било кратко време у италијанској Катанији.

Његово име? Дијего Симеоне.

Пут од средине табеле до славе

Од тих необећавајућих почетака, Симеоне је брзо формирао такмичарски тим.

Његов приоритет је био да успостави чврсту одбрану засновану на младом голману на позајмици из лондонског Челсија Тибоу Куртои и бескомпромисном уругвајском централном беку Дијегу Годину.

Тај приступ је брзо уродио плодом пошто у првих шест утакмица под вођством Симеонеа тим није примио ниједан гол.

Навијачи Атлетика су, разумљиво, брзо прихватили новог шефа, радо га се сећајући као кључног играча свог тима у лиги и купу у сезони 1995/96.

Као играч, Симеоне је био упорни везни играч у свим акцијама - он је свој стил описао као „играње са ножем међу зубима" - и усадио је исти такав брутално такмичарски менталитет, победник по сваку цену, у нови тим Атлетика.

Игра није била по свачијем укусу, али резултати су били неспорни.

Шест месеци после именовања, Симеоне је славио континенталну круну победом у финалу Лиге Европе од 3:0 над Атлетик Билбаом.

Нови трофеј уследио је годину дана касније када је Атлетико савладао љутог градског ривала Реал Мадрид у финалу Купа Шпаније на Сантјаго Бернабеуу.

Атлетиков тим је растао и наредна сезона Ла Лиге, 2013/14, била је међу најдраматичнијим у историји.

Против свих очекивања, радећи са буџетом отприлике истим као и лодонски Фулам, Симеонеови људи су издржали трку за титулом у конкуренцији мегазвезда Реала и Барселоне.

Последњег дана су као лидери лиге отишли на ноге другопласираној Барселони, знајући да ће реми бити довољан за титулу.

Барселони је била потребна победа за титулу.

Домаћини су повели преко Алексиса Санчеза, али је Атлетико узвратио голом Година и обезбедио је потребан бод.

Први пут од 1996. године Атлетико је био шампион.

Заједничка нит те и ове титуле био је Симеоне - прво као играч, затим као тренер.

А тек је био почео.

Од крпа до богатства

Ти почетни успеси су били довољно импресивни, али је можда још значајнија чињеница да Симеоне од тада држи Атлетико у борби за велике трофеје.

Поред тога што су прошле сезоне поново освојили Ла Лигу и стигли до два финала Лиге шампиона, они су сваке године под његовим вођством завршили међу прва три - што се у историји клуба никада пре није догодило.

Та доследност је заснована на чврстој одбрани, при чему је Атлетико примио најмање голова у Ла Лиги у седам од његових 10 сезона као тренера након што је Јан Облак неприметно заменио Куртоа као један од најбољих светских голмана.

Такав константни успех се огледа и ван терена.

Атлетико је напустио стари стадион Висенте Калдерон - који се налази у запуштеном делу града поред аутопута - и преселио се у нови дом, сјајни Ванда Метрополитано.

Буџет клуба је побољшан, што се посебно огледа у потпису португалског нападача Жоаа Феликса 2019. године за 133 милиона евра, што је четврти највећи трансфер у историји.

Једноставно, Атлетико је непрепознатљив и на терену и ван њега од клуба који је Симеоне наследио, захваљујући невиђеном успеху који је остварио.

Криза идентитета

Напредак Атлетика током Симеонеове владавине је несумњив, али се не уклапа у жељени модус операнди тренера.

Он ужива у улози аутсајдера, бескрајно понављајући мантру да је Атлетико клуб радничке класе у којем ништа не долази лако и свака победа мора да се заради на тежи начин.

Тај менталитет бесконачне патње 'ми против света' био је потпуно прикладан током Симеонеове играчке каријере и када је постао тренер - одражавао је Атлетиково место у поретку.

Али много је теже одржати се са тимом препуним мултимилионерских суперзвезда који играју на једном од најсјајнијих нових стадиона на свету.

Симеоне је покушао да одржи корак са променама прилагођавајући методе игре, развијајући тим са талентованим офанзивцима који много више воле да имају лопту у поседу него да играју по старом стилу Атлетика који је давио противника и побеђивао једним голом.

Али тај систем не ради.

Промењени стил игре није убедљив јер изгледа да Симеоне није у стању да се у потпуности отргне од старих одбрамбених навика, због чега тим изгледа изгубљено и збуњено.

Ова сезона је лоша.

Атлетикова нападачка игра је неповезана, а чак је и њихов заштитни знак - чврстина у одбрани - нестала.

Одбрана титуле је више-мање готова ствар после пораза од Севиље - први пут да је Симеоне претрпео три узастопна пораза у лиги.

Симеоне улази у другу деценију на месту тренера Атлетика челу са многим упитницима око смера којим намерава да иде.

Укратко, Симеонеова прича о успеху је потпуно трансформисала Атлетико у клуб већи него икада раније.

Али сада мора да се носи са последицама.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]о.uk