Аустрија и дијаспора: Колико вас описује презиме на „-ић"

Они су млади, успешни, грађани су једне од чланица Европске уније, живе живот какав би пожелели многи њихови вршњаци и презиме им се завршава на -ић.

Александра Станић уредница је портала Вајс за немачко говорно подручје, живи на релацији између Беча и Берлина.

Цицан Станковић је голман најуспешнијег аустријског фудбалског клуба Ред Бул из Салцбурга.

Ове јесени, обоје су узбуркали јавност Аустрије.

Александра је написала колумну провокативног наслова „Зашто мрзим Аустрију", док је Цицан постао први голман репрезентације која се бори за одлазак на Европско првенство.

За ББЦ на српском, причали су о себи.

Прича прва - Александра Станић

Она је новинарка која ће за себе рећи да никад није бирала да се бави „лаким" темама - када каријеру почне причама о балканском национализму, а настави истраживањима хомофобије, сексизма, исламофобије, јасно је да ће мишљења о њеним причама бити врло подељена.

Била је свесна тога и када је на врх текста ставила наслов „Зашто мрзим Аустрију" - земљу у којој је рођена, одрасла, а њени родитељи на тешким пословима зарадили пензију.

У личном осврту објављеном на сајту Вајс пише о проблемима са којима се сусрећу мањине у Аустрији - мигранти, жене, муслимани - говорећи и о личном, и искуству породице.

„Наслов је био провокативан, али сам то свесно одлучила - знала сам реакцију до извесне мере, мада нисам очекивала толику лавину.

„Јасно је као дан не кога, него шта ја мрзим - свако ко се нађе увређен мојим речима не треба да тражи грешку у мени, него у себи", говори Александра Станић за ББЦ.

Описује себе као Бечлијку, а Аустрију види као апстрактан појам, што сматра да су и све остале државе.

„Мрзим расистичку структуру Аустрије, а не Аустрију - ја мрзим расистичку структуру, а она мрзи мене.

„Говорила сам о мржњи према свему што се не сматра аустријским, људима друге боје коже, друге вере, који носе мараму на глави."

Каже да је желела да је чују најпре млади, али и људи који имају сличне проблеме као неко ко се разликује од већине, бар по презимену.

„Не мислим да један Херберт или Волфганг, рецимо, из Доње Аустрије, у 55. години, могу да се промене - нисам тако наивна.

„Али могу да дам глас људима који се осећају исто као ја и који су дошли можда за време рата, можда пре неколико година."

Није ово био први Александрин сусрет са изливима негативних коментара на друштвеним мрежама - добијала их је и раније, на свакој теми која лако подели друштво.

„Говорили су ми да одем одакле сам дошла, а ја их питам - где да одем, ја сам рођена у Аустрији.

„Ја не осећам да треба да будем захвална Аустрији - Аустрија треба да буде захвална што сам ја овде и то је другачији приступ него што су моји родитељи имали."

Као гастарбајтери из Босне и Херцеговине, Станићи су у Аустрију дошли седамдесетих година 20. века.

„Аустрија је тражила раднике, а дошли су људи", у једној мисли исказује Александра суштину тадашњих економских миграција.

И док се прва генерација која је дошла на Запад задовољавала „само" животом у миру, њихова деца, економски оснажена, имала су и другачије идеје.

„Ја нисам одрастала у Босни, на неки начин сам одувек осећала Аустрију као своју кућу - а ако вам неко изврши нужду на тепих у кући, ви ћете рећи јаране, шта се то дешава.

„Моји родитељи нису љути, а ја сам љута јер сам ја све дала за Аустрију - немачки језик причам боље него матерњи, у основној школи сам била најбоља."

Присећа се Александра, чије се име у оригиналу пише са „икс" (Alexandra Stanic), да је прошла кроз различите кризе идентитета - да ли је Босанка, Југословенка, Аустријанка, нешто четврто, ништа од тога или све то помало.

И због свега, посебно ју је погодила једна специфична врста критике коју је добила.

„Било је и неколико коментара, не пуно, који су критиковали како нисам захвална што живим овде - и то је стигло од моје генерације.

„То ме је погодило и више него критика са десне стране - критика из мог реда, то боли."

Због свега што је писала, иако каже да се осећа безбедно, предузела је и мере предострожности.

„Блокирала сам адресу у општини, да људи не би могли лако да ме пронађу.

„Кад одем на кафу или на пицу, слику на Инстаграм качим пет-шест сати касније јер се десило неколико пута да ме људи препознају - и то је увек позитивно, али ја помислим да ће ме препознати и они који ме мрзе."

Желела би да се и аустријска држава активније укључи у заштиту људи који отворено износе ставове, тврди да закони који постоје нису довољна заштита или се не примењују у пуном потенцијалу.

Ипак, не размишља о уласку у политику већ жели да кроз новинарство мења друштво у коме је одрасла.

„Можда то звучи идеалистички, али ја верујем да речима могу нешто променити.

„Толико сам добила порука од младих жена које су захвалне шта сам написала - ако само једна особа зна да није сама, мени је супер", каже Александра Станић.

Прича друга - Цицан Станковић

Код голмана је у фудбалу ствар веома јасна - или сте на терену, или сте на клупи, не можете играти ни на једној другој позицији, ретко добијате шансу да уђете у игру са клупе за резервне играче.

Цицан Станковић постао је 6. септембра 2019. године „број 1" у репрезентацији Аустрије после једанаест мечева у којима је био део тима, али не на голу.

„То ми много значи - био ми је циљ да постанем репрезентативац, да будем први голман репрезентације", каже Станковић у разговору за ББЦ на српском.

На пут до гола репрезентације Аустрије кренуо је 1997. године. Са породицом је дошао из родног Угљевика у Босни и Херцеговини у Пресбаум, градић смештен у Бечкој шуми надомак аустријске престонице.

„Не сећам се првог тренинга као што се не сећам ни како сам тако брзо научио немачки, било је то у вртићу.

„Почео сам да тренирам фудбал и пре него што сам проговорио језик - ја нисам играо фудбал због језика, него јер сам га баш волео и без језика сам могао да га тренирам."

Док је године писао једном цифром, био је играч у пољу, а на позицију на којој је прешао тек када је тиму недостајао голман.

Од тада до данас, каже, каријера му је пролетела - сениорски фудбал у Хорну и Гредигу довео га је до самог врха, у најбољи аустријски клуб Ред Бул из Салцбурга.

Упоредо уз континуирани фудбалски успон, није запоставио ни остале сегменте живота.

„Завршио сам економску школу, имам и матуру - то је веома ретко за играче овде.

„Пре подне сам ишао на тренинг, а онда надокнађивао пропуштено."

Ипак, било је и тешких тренутака, две године седења на клупи за резервне играче Ред Була, чекање прилике у клубу.

Слично је било и у репрезентацији Аустрије. Од првог позива до појављивања на терену прошло је више од годину дана.

„Морао сам да покажем стрпљење, знао сам да ће доћи моје време и дочекао сам шансу", задовољан је Станковић.

Појава играча на „-ић" у аустријском националном тиму није била новина - и сада у тиму играју Александар Драговић и Марко Арнаутовић који су чак доспели међу десет играча са највише утакмица у историји репрезентације.

„Аустријанци воле људе који раде, не праве разлику да ли је голман странац или Аустријанац.

„Овде пола репрезентације има неко друго порекло, али сви нас гледају као Аустријанце, сви играмо за ову државу."

Атмосфера из клубова попут Ред Була где на тренингу три-четири преводиоца стално учествују у комуникацији играча у тренера, готово да се пренела у национални тим ове земље.

А имао је Станковић прилику и да заигра за тим у ком би говорио матерњи језик.

„Пре шест-седам година сам имао позив да браним за младу репрезентацију Србије, али нисам имао пасош.

„Папирологија ми није дозволила да дебитујем - на томе је остало и није било више приче о томе."

Ипак, жреб га је често спајао са регионом из кога потиче - док је играо за Гредиг, састали су се са Чукаричким, Ред Бул је био последња препрека Црвеној звезди пре уласка у Лигу шампиона, а Станковић је био на клупи репрезентације у квалификационим утакмицама против Босне и Херцеговине.

„У таквим утакмицама, много је већа пажња на мени, много се пише - па је и већи притисак, прати се шта радим на терену.

„Једно време ми то прија, али кад не победимо - баш и не прија."

Свестан је Станковић да тренира у далеко бољим условима него да се определио да фудбалску каријеру гради у Србији.

„Ми у Србији имамо више талента, али клубови немају услове као овде.

„Мислим да није реално да играм за неки од српских клубова - иако сам навијач Звезде, никад себи нисам стварао опцију, нити мислим да ћу је стварати у будућности, да одем у српски фудбал."

Ипак, не пропушта прилику да посети родни крај - каже да сваку паузу у фудбалским обавезама користи да оде у Босну и Херцеговину.

„Волим да одржавам контакт са пријатељима, са селом.

„Нема ни хиљаду становника и сви су веома поносни на мене", каже Станковић који у БиХ посећује баку и деку, по чијем је надимку и добио име.

Каријеру прижељкује на сасвим другом крају Европе - немачки фудбал сматра за следећу степеницу у односу на аустријску Бундеслигу.

Са великом љубављу прича и о томе како би после играчке каријере желео да остане на терену и ради са младим голманима.

„Рад, стрпљење и воља најважнији су за голмана.

„Голман није као играч - не добијеш шансу на пет, шест минута, мораш да чекаш прилику, а са 26 година ниси још стар, имаш више времена него играч и стрпљење је веома битно."

Голман кога у клубу пореде са хоботницом јер „само однекуд изникне Цицанова рука кад већ мислите да је готово" зато каже да је мотивација кључна ствар.

„Никад нисам хтео да одустанем од фудбала - иако је било тренутака када сам се питао зашто не играм.

„Али, један тренинг и - све прође", каже Станковић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]