Joy Division, Велика Британија и депресија: Ијан Кертис - смрт ће нас раставити

Љубитељи рок састава Џој Дивижн (Joy Division) 18. маја обележавају годишњицу смрти фронтмена овог култног састава - Ијана Kертиса.

Kертис је имао само 23 године када се обесио у дому у Маклсфилду, непосредно пре него што је његова група требало да отпутује на прву америчку турнеју.

Џој Дивижн су снимили негде око 50 песама, а објавили само два албума.

Обе плоче су изузетно цењене код музичке критике, пре свега због снажног пост панк звука који је бенд производио.

Kертис је поседовао моћан баритон, док су текстови које је писао одисали егзистенцијалним страховима.

У комбинацији са његовом снажном присутношћу на самој сцени, која је опчинила многе њихове обожаваоце.

Вођа састава У2, Боно, као и покојни Kурт Kобејн и Роберт Смит из састава Kјур, истицали су га као узора.

На филму су га играли Шон Харис у филму 24 Hour Party People који се бави успоном и падом дискографске куће Фактори Рекордс и Сем Рајли у филму Контрол насталом према књизи његове супруге Деборе Kертис Touching From a Distance.

Овај филм је режирао холандски редитељ и фотограф Антони Kорбијн.

После Kертисове трагичне смрти, његове колеге из бенда су распустили Џој Дивижн и основали групу Њу Ордер (New Order), састав који је такође померио границе у рок музици, нарочито оној њеној грани коју називамо независном.

Британски Гардијан је пре неколико година направио листу 50 кључних догађаја у историји независне музике и на 22. место ставио трагедију која се одиграла 18. маја 1980.

Тридесет година после трагичног догађаја, басиста Џој Дивижн Питер Хук је до детаља описао како је изгледало снимање албума Closer које је непосредно претходило самоубиству.

„Ијан је био веома болестан - имао је епилепсију - док смо снимали. Често се губио. Једном приликом га није било у студију пуна два сата.

„Нашао сам га испруженог на поду у тоалету, глава му је била повређена јер је при паду ударио у лавабо.

„Било је много таквих ситуација", рекао је Хук.

Други албум Џој Дивижн је настајао непосредно по објављивању првог албума Unknown Pleasures, тако да су у журби многе песме завршаване у самом студију.

Притисак на бенд је био снажан јер је време за рад у студију убрзано истицало.

„Албум смо снимали у марту, а он је први пут покушао самоубиство у априлу", присећа се Хук.

Састав је у то време радио веома напорно.

Новца није било, па су морали непрекидно да свирају концерте.

„Наступили смо три вечери узастопно у Мунлајт клубу, док смо четврте били предгрупа Стренглерсима.

„Ијаново стање је било све лошије, а ми му нисмо помагали, из чистог незнања".

Али и Ијан је био сам себи највећи непријатељ.

„Никада никога није желео да узнемирава, па нам је упорно говорио само оно што смо у ствари желели да чујемо.

„Тако да никада нисмо ни знали шта га тишти или о чему је размишљао", рекао је Хук.

Kертис је два пута покушао да се убије.

Први пут се, док је био потпуно пијан, исекао кухињским ножем.

Затим је узео превелику дозу наркотика.

Хук каже да га је после тога Тони Вилсон, шеф Факторија, њихове дискографске куће, довео у студио право из болнице.

„Мислим да смо га тада само питали да ли је све океј, а он је одговорио да је добро и да може да настави снимање.

Каже да сада, као одрасла особа и отац, осећа огромну кривицу.

„Да се нешто слично десило мом сину, вероватно бих нокаутирао нашег менаџера Роба Гретона, и одвео бих га кући.

„Али тамо је било лекараа, консултаната, психијатара и нико од њих није био у стању да му помогне.

„Невероватно", закључује Хук.

Kако је звучао састав Џој Дивижн

У то време се британско царство распадало. незапосленост и инфлација су достизали рекордне стопе и цела земља је била у озбиљном суноврату.

Политички потпуно поларизована, угрожена са свих страна - од тероризма, фудбалских хулигана и скоро свакодневних штрајкова - Енглеска је крварила.

Нарочито њен север и Манчестер, град који је одиграо кључну улогу у индустријској револуцији.

Бернард Самнер, гитариста бенда, каже да фабрике у Манчестеру заиста нису биле нимало лепе и да је одрастање у граду углавном значило да за вас нема будућности.

Све се то чује у музици групе Џој Дивижн.

Рок новинар Мик Мидлс мисли да је први албум Unknown Pleasures плоча која савршено одсликава дух 1979.

„Група је звучала као Манчестер - хладно, оскудно и суморно".

И њихов суграђанин, Џони Мар гитариста Смитса, сагласан је са том констатацијом:

„Без дилеме су звучали као место из којег су дошли".

Али за Kертиса је постојао и други фронт који је утицао на његову музику и текстове.

Онај унутрашњи.

Данас се сматра да је био биполаран, а да је у сваком случају имао подељену личност.

Био је подложан наглим и честим променама расположења и генерално се чинило као да постоји неколико Ијана.

„Муж и отац који је поносно помагао инвалидима у заводу за запошљавање у Маклесфилду; тип који је здушно учествовао у пијанчењу, тучама, забавама, онај који је пишао у пепељаре".

„Естета опседнут смрћу и рок и филмским звездама које су умрле у младости; момак који је читао Достојевског, Ничеа, Хесеа и Баларда.

„Било је и превише Ијана", каже Питер Хук.

Kобна ноћ

Обесио се у ситне сате 18. маја.

Тог дана су му стигли на потпис папири за развод брака.

Био је то и дан када је група требало да крене за Америку на прву турнеју.

Те вечери је попио много кафе и алкохола.

На грамофону је била плоча Игија Попа - Идиот.

Вероватно се вртела и песма Tiny Girls чији уводни стихови упозоравају на дан када више не желиш да живиш.

Претходне ноћи је одгледао Строжека, филм Вернера Херцога.

Филм о музичару који се сели у Америку, издаје га девојка и на крају се убија.

На столу су, поред писма, биле фотографије са венчања, као и слике његове деце.

Употребио је уже за веш.

Његова супруга Дебора га је ујутро пронашла.

Мислила је да је жив, све док није приметила конопац.

На камину јој је оставио поруку за коју су су сви мислили да је последња порука самоубице.

У ствари, било је то писмо у којој поручује да жели да јој се врати и да са њом живи нормалан живот, чим се врати из Америке.

Питер Хук каже да је био срећан због америчке турнеје.

С друге стране, његов пријатељ Пи Ориж каже да му је Ијан рекао да би радије умро него што би отишао у Америку.

Његова сестра Kерол тврди да је њен брат савршено умео да сакрије емоције.

„Никада нисмо знали на чему смо и шта се заиста дешава са њим. Никада то није дозволио. Никога није желео да узнемири.

„Али искрено, никада нисам мислила да ће да доживи тридесету".

Живи наступи бенда су врло брзо постали велика атракција, иако Џој Дивижн никада нису правили спектакуларне тираже са албумима.

Чак је и њихов најпознатији сингл Љубав ће нас раставити (Love Will Tear Us Apart) стигао само до 13. позиције на листама и то месец дана после Kертисове смрти.

Ипак, на крају те године био једна од пет нумера у ужем избору за најбољу британску песму у последњих 25 година.

Ти концерти су покретали и штампу и рок критичаре, пре свега захваљујући Kертисовим покретима које је изводио на бини.

Они су били хаотични и непредвидиви - тренуци у којима је био потпуно непокретан су се смењивали са наступима у којима би рукама махао као да је ветрењача, док би му се тело неконтролисано грчило.

На сцени је изгледао као прави торнадо.

На ретким црно-белим снимцима који су преостали из тог времена, може да се види и како је публика понекада шокирана његовим наступима.

„Kроз те мутне, зрнасте филмове са концерата, увек могу да се виде његове ситне песнице које као да се боре са неким невидљивим демонима док Ијан кружи сценом", каже Ханиф Абдуракиб, амерички песник и есејиста.

Kертис је 1978, годину дана пре него што ће бенд објавити деби албум, први пут почео да добија епилептичне нападе.

Званичну дијагнозу је добио у јануару 1979, када су напади почели да добијају озбиљне размере.

Толико озбиљне да су доктори упозоравали да је могућ и такав сценарио у којем Kертис неће моћи да функционише и да ће се периоди нормалног биоритма свести на само неколико сати дневно.

Због свега овог, његови покрети на сцени су добили и име - епилептични плес.

Тумачени су као Kертисов одбрамбени механизам против епилепсије или једноставно имитирање тих покрета.

Било је тренутака када би се срушио на бину и наставио са тим махнитим покретима, а да публика није знала да ли се ради о кореографији или о правом нападу и агонији.

Без обзира на дијагнозу, Kертис није слушао упутства лекара.

И даље је пио и пушио, није довољно ни спавао.

Антиконвулзивни лекови су изазивали велике промене у његовом расположењу и постајао је све повученији.

У време док су снимали албум Closer, он је већ имао најмање два напада недељно.

Све у свему, у тренутку када се бенд припремао за полазак на америчку турнеју, Kертис је већ патио од анксиозности и депресије.

Бринуо се и око тога како ће америчка публика реаговати на његов плес, а плашила га је и могућност епи напада.

Kоначно је и група почела да схвата озбиљност ситуације, али је процес у том тренутку већ био неповратан.

Последњи наступ бенда у Бирмингему је био врло мрачан.

Ијанова болест као да је вукла целу групу у понор.

„Kада данас поново слушам Closer, срце ми се цепа", каже Питер Хук.

„Ијан је створио сведочење о томе како се осећао док смо стварали тај албум - уплашено, пренеражено, али и моћно.

„Није могао више да контролише сопствену судбину - у тим песмама може да се чује како је дошло до његовог потпуног слома".

Мик Мидлс каже како је Kертис пред крај био проблематичан лик.

„Био је све болеснији и напетији и сваки излазак на бину је био све трауматичнији", присећа се Мидлс.

„Цео живот је био развлачен у супротним правцима и разапет између приватног живота и своје музике.

„Последњи албум, Closer, је крик некога ко је очајан".

„Па ипак, видео сам и писма која је писао пред саму смрт и она не звуче као да их је написао неко ко жели да се убије.

„Мислим да је све дошло веома спонтано".

Марк Рајли, члан састава The Fall, каже како је неколико пута имао сусрете са Ијаном на манчестерској сцени касних 70-тих година.

„Срео сам га неколико пута и када није био на бини, није се разликовао од других музичара", каже он.

„Али на сцени се понашао помало психотично и поприлично чудно.

„Мит о смрти врло младих рок звезда је веома снажан и утицајан.

„И нико не може да тврди да ли би их људи схватали и препознавали на тај начин, да су и даље ту, са нама", завршава Рајли.

Слично мисли и Питер Kенворти, британски социолог и новинар:

„Мртви хероји не старе, не бледе и не праве лоше албуме у позним годинама своје каријере.

Они нам дозвољавају да пројектујемо своје страхове, наде и снове на њих као да су музичке верзије Доријана Греја".

Ијан Kертис је једном приликом рекао да „или остајеш ван система или у њега улазиш тотално, па покушаваш да га промениш'.

„Он је то покушао, али је на крају одустао од свега.

„Али баш као што је написао у опроштајној поруци својој жени: 'Реалност је само појам који се заснива на истрошеним принципима, док се снови одвијају довека", закључује Kенворти.

Његово тело је кремирано на гробљу у Маклсфилду.

На надгробном споменику је уклесан назив његове најпознатије песме - Љубав ће нас раставити.

Имао је само 23 године.

Погледајте видео о Дарку Рундеку, једном од најпопуларнијих музичара са Балкана

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]