Музика, рокенрол, Ролингстонс: Кит Ричардс планира прославу 60. годишњице бенда у инвалидским колицима

Током европске турнеје Ролинг Стонса 1976. године, на концерту у Немачкој, Кит Ричардс је заспао на бини.

Никад није био превелики љубитељ „Fool To Cry" - сингла са њиховог тада најновијег албума Black and Blue - и, након што је одсвирао соло, гитариста је напросто задремао.

Неколико минута касније, пробудио се на огроман врисак публике.

Ричардс је закунтао са стопалом на педали за ефекте, изазвавши гласну буку која је непријатно одјекнула ареном.

Упркос свим причама о Ричардсовом хедонизму и раскалашности, ово гашење на сцени нимало се не уклапа у његов карактер.

„Кит ће се увек гањати себе до смрти на сцени. Увек", рекао је роуд менаџер Стонса Ијан Стјуарт Ричардсовој биографкињи Барбари Шарон.

„Неких вечери ће се кретати, других ће само стајати и свирати. Неких вечери можда неће бити у елементу и омакнуће му се нека ретка фалш нота, али он никад не забушава."

Чак и у 77. години, славни гитариста и даље живи за турнеје.

Бина је место на ком се увек осећа као код куће, узбуђење наступа пред публиком никад није спласло.

„Не знам да ли уопште можете да постанете имуни на то, али мене и даље ради, човече", каже.

Захваљујући пандемији, међутим, „уобичајени годишњи фикс адреналина" за звезду овај пут је изостао.

„Били смо спремни, наоштрени да пођемо на турнеју, кад је вирус ударио, тако да је било помало у фазону: 'Припрема, позор, стани'. Ово је била једна веома уврнута година за све нас, зар не?"

„Никад нема одмора"

Ричардс карантин проводи у кући у Конектикату, читајући серијал историјских романа Господар и војсковођа, док повремено ствара нову музику и гледа америчке председничке изборе са радозналом резервисаношћу странца са боравишном визом.

„Ох, човече, лудо је", смеје се он.

„Не желим чак ни да залазим у то. Кријем се."

Да би надокнадио одсуство нових концерата, Ричардс је надгледао реиздање класичног албума уживо, снимљеног са његовим другим бендом, The X-Pensive Winos, 1988. године.

То је једна опуштена, емотивна плоча, која пружа ретку прилику да Ричардса доживите као кључну личност бенда… Што не значи нужно да му је та улога легла.

„То је било први пут да сам имао шансу да будем фронтмен, тако да сам научио много о томе како изгледа посао Мика Џегера", каже он.

„Морате да будете посвећени све време."

„Са Стонсима, могу да устукнем или да се мало осамим са Чарлијем [Вотсом] позади. Али, схватио сам да кад сте ви број један, никад нема одмора."

Албум је снимљен у кључном периоду Ричардсовог живота. Недуго пре тога скинуо се са хероина, отуђио се од Џегера (песма „You Don't Move Me" написана је о њиховој свађи) и постао је нови отац двема ћеркама, Теодори Дупри и Александри Никол, рођеним 1985. и 1986. године.

На сцени, у међувремену, уживао је у наступима и мањим концертним просторима од фудбалских стадиона који су постали уобичајена локација за Стонсе.

„И даље волим да свирам по клубовима, само због атмосфере и звука", каже он.

Звекнуо га Бери

Албум уживо снимљен је у Холивуд Паладијуму у Лос Анђелесу, чији дрвени под „предивно носи звук", каже гитариста.

То је, хвали се он на плочи, „и бина са које је био избачен много пута" - референца на случај кад је покушао да се попне и свира са својим идолом Чаком Беријем, само да би га обезбеђење насилно уклонило.

„Нисам знао ко је", присетила се касније блуз легенда.

„Мислио сам да тип хоће нешто, али нисам могао да га препознам."

Није то био њихов једини сукоб.

„Једном сам направио грешку кад сам додирнуо његову гитару док је био ван свлачионице, а он се вратио и опалио ми ћушку", присећа се Ричардс.

„Али то је у реду. Били смо довољно велики пријатељи да пређемо преко тога - после тога сам урадио Hail, Hail Rock and Roll [концертни филм снимљен на Беријев 60. рођендан] са Чаком, тако да смо то изгладили."

The Winos су били аномалија крајем осамдесетих - одбачена је накинђурена, програмирана продукција која је завела многе рок бендове, а појачана је Ричардсова љубав према блузу.

Такође је ангажовао нека од најјачих имена у фанку, од басисте Бутсија Колинса до саксофонисте Џејмса Брауна Масеа Паркера.

Из перспективе 2020. године, то плочи даје безвремени квалитет, неоптерећен екстраваганцијама своје ере - али истиче и Ричардсово стално промовисање црначке музике и црначких грађанских права.

(Кит Ричардс и The X-Pensive Winos, „Уживо у Холивуд Паладијуму", сада је у продаји).

На њиховим раним америчким турнејама Стонси су чак имали клаузулу у уговору да неће свирати у просторима у којима влада сегрегација.

Уколико дођу и открију да је промотер изиграо договор, могли су да оду са загарантованим хонораром од 40.000 долара без наступања.

„Примећивали бисте одређене ствари свуда у ваздуху", присећа се Ричардс тог периода, „као што су ресторани или тоалети са натписом 'само за белце' и томе слично. Било је то прилично отворено. Просто ендемски, системски. И сад морају са тим да се носе, знате?"

Изразио је подршку покрету „Живота црнци су важни" и протестима који су уследили после смрти Џорџа Флојда и Брионе Тејлор раније ове године.

„Крајње је време, знате? Деца раде нешто. Дешавају се фантастичне ствари. Помало је као 'Алиса у земљи чуда', заправо. (Вечита енигма од човека, он не нуди објашњење за ову последњу изјаву, просто је понављајући као да би њено значење требало да буде јасно свима.)

Случајни песмописац

Разговор се дотиче будућности Стонса. Раније ове године, бенд је објавио огољени, фанки нови сингл, „Living In A Ghost Town", инспирисан раним фазама изолације.

Њихов први нови материјал у последњих осам година, преузет је са сесија за предложени нови студијски албум - али пандемија корона вируса је одложила те планове.

„Кад су у питању Стонси, морамо да будемо у истој просторији да бисмо свирали", каже Ричардс.

„Био сам у контакту са Миком и Ронијем [Вудом] и покушавам да разлучим да ли бисмо могли да изведемо заједничку сесију у наредних неколико недеља - али све је то помало експеримент, заправо".

Ипак, он и даље све време пише музику, држећи две или три гитаре „по кући на стратешким тачкама, у случају да га крене."

„Бити песмописац једна је од тих ствари", каже он. „Можете да чујете некога да вам каже нешто у кухињи и док стигнете до дневне собе већ имате песму у глави."

Ричардс је славан по томе да је случајно постао песмописац. Већи део прва два албума Стонса компоновали су други.

Потом, подстакнути примером Ленона и Макартнија (који су написали први хит за бенд „I Wanna Be Your Man"), Џегер и Ричардс су порадили на властитом оригиналу.

Резултат је био „As Tears Go By", коју је на листе довела Мериен Фејтфул, и од тада је рођен један од највећих тандема у писању рок песама.

За свега неколико година, написали су класике као што су „Paint It Black", „Get Off My Cloud" и „(I Can't Get No) Satisfaction", чији се риф Ричардсу јавио у сну.

„Био је то срећан погодак, морам да признам", каже он.

Он тврди да никад није учио писање песама, ослањајући се уместо тога на инстинкте.

„Знате, само их уграбите из ваздуха и не знате одакле су дошле. То је предивна мистерија", каже он.

Да ли је онда направио планове за прославу 60. годишњице Стонса 2022. године?

„Нисам о томе ни размишљао!", смеје се.

„Не знам. Можда набавим нова инвалидска колица."

Заставши на тренутак, поново покушава да одговори на то питање.

Овај пут, у глас му се увлачи назнака носталгије.

„Да, био је прилично изузетан овај конкретан живот. Некад не умем да схватим како сам, до врага, стигао довде."

„Али музика је та која вас тера да гурате даље и зато се трудим да се сконцентришем на њу."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]