ББЦ профил: Аунг Сан Су Ћи

Аунг Сан Су Ћи - позната и као „Дама" - дефакто је на челу Мјанмара. Устав не дозвољава да и званично постане председник земље, пошто њена деца имају страно држављанство.

Зато званично обавља фукцију државне секретарке, а председник Вин Мјинт је њен блиски сарадник.

Између 1989. и 2010. године, пре него што је дошла на власт, углавном је била у кућном притвору, због свог залагања за ограничавање утицаја војне хунте и увођење демократије у Мјанмару (некад познатом под именом Бурма).

Због тога је постала међународни симбол мирног отпора државној репресији. Добила је и Нобелову награду за мир 1991. године, а председник Нобеловог комитета је тада рекао да она представља „изузетан пример снаге обесправљених".

Међутим, групе које се боре за људска права у последње време често и гласно критикују Аунг Сан Су Ћи, зато што, како кажу, не осуђује и не спречава насиље над мањинама у Мјанмару.

Политички педигре

Аунг Сан Су Ћи је кћерка генерала Аунг Сана, хероја борбе за независност Мјанмара. Током транзиционог периода земље, на њега је у јулу 1947. године извршен атентат. Аунг Сан Су Ћи је тада имала само две године.

Са мајком Дау Кин Ћи, амбасадорком Мјанмара у Делхију, отишла је 1960. у Индију.

Четири године касније уписала се на универзитет у Оксфорду, где је студирала филозофију, политику и економију. Ту је упознала будућег супруга, професора Мајкла Ариса.

Неко време живела је у Јапану и Бутану, а затим се преселила у Велику Британију где је одгајала своју децу - Александра и Кима, али никада није престала да мисли на Мјанмар.

Када се вратила у Рангун (Јангун) 1988. године, како би бринула о својој тешко болесној мајци, земља се суочавала с великом политичком побуном.

На хиљаде студената, радника у администрацији и будистичких калуђера је изашло на улице и захтевало демократске реформе.

„Као ћерка свог оца, не могу бити равнодушна према ономе што се дешава," рекла је у говору одржаном у Рангуну 26. августа 1988, након чега је стала на чело побуне против тадашњег диктатора, генерала Не Вина.

Инспирисале су је ненасилне кампање које су спроводили борци за грађанска права: Мартин Лутер Кинг у Америци и Махатма Ганди у Индији, па је организовала протесте и путовала широм своје домовине, захтевајући мирну демократску реформу и слободне изборе.

Међутим, војска је у пучу 18. септембра 1988. године брутално угушила демонстрације и преузела власт. Следеће године Аунг Сан Су Ћи је стављена у кућни притвор.

Када је војна власт у мају 1990. расписала изборе, партија Аунг Сан Су Ћи - Национална лига за демократију - освојила је већину, али је војна хунта одбила да преда власт.

Кућни притвор

Аунг Сан Су Ћи је у кућном притвору у Рангуну провела шест година пре него што је пуштена на слободу у јулу 1995. године.

Поново је ухапшена у септембру 2000. године, када је, упркос забрани кретања, покушала да отпутује у град Манделеј.

Пуштена је на безусловну слободу у мају 2002., али само годину дана касније поново је ухапшена, након сукоба њених присталица са групама које је ангажовала власт.

Допуштено јој је да се врати кући, али морала је да остане у кућном притвору.

Тај период искористила је за учење и вежбу. Медитирала је, усавршавала француски и јапански, а у тренуцима одмора свирала је Бахове композиције на клавиру.

Повремено јој је било допуштено да се сретне с представницима своје странке и одабраним дипломатама.

Ипак, током првих година притвора често је била у изолована. Није јој било дозвољено да види синове и супруга, који је преминуо од рака у марту 1999. године.

Војне власти су јој понудиле да отпутује у Велику Британију како би посетила тешко болесног мужа, али она је сматрала да понуду мора да одбије, страхујући да јој неће бити дозвољен повратак у земљу.

Поновни улазак у политику

Није јој било дозвољено да учествује на првим изборима у Мјанмару, одржаним 7. новембра 2010. године, али је пуштена из кућног притвора шест дана после њиховог одржавања.

Тада ју је, први пут после десет година, посетио син Ким Арис.

Нова влада у Мјанмару је започела реформе, а Аунг Сан Су Ћи и њена странка су се прикључили политичким процесима.

Кад су у априлу 2012. одржани допунски избори за попуњавање скупштинских места која су остала празна након што су политичари преузели државне функције, она и њена странка су освојили та места. Међутим победу нису много славили.

"Неки су превише оптимистични поводом ове ситуације", рекла је у интервјуу пре гласања. "Ми смо опрезни оптимисти. Тек смо на почетку пута."

Од 45 слободних места, НЛД је освојила 43, што је значило да ужива јасну подршку народа. Неколико недеља после избора, Аунг Сан Су је положила заклетву у парламенту и постала вођа опозиције.

У мају следеће године по први пут је после 24 године отпутовала из Мјанмара, верујући новим лидерима земље да ће јој дозволити да се врати.

,,Превише оптимизма"

Врло брзо Аунг Сан Су Ћи се разочарала спорошћу демократских промена.

У новембру 2014. упозорила је да влада Мјанмара није предузела суштинске реформе и указала да су Сједињене државе, које су 2012. године укинуле већину санкција против Мјанмара, биле „превише оптимистичне".

У јуну следеће године парламент није успео да обори вето војске за спровођење уставних реформи. Аунг Сан Су Ћи није могла да се кандидује за председника, пошто њени синови имају пасоше Велике Британије, а не Бурме. Она је то увек сматрала за неправду.

Исте године у новембру влада тадашњег председника Тејна Сејна је, уз подршку војске, расписала опште изборе - прве слободне после 25 година.

После гласања одржаног 8. новембра, постало је јасно да је НЛД освојила убедљиву већину.

Ова странка је освојила две трећине места у парламенту и победила је на изборима, који се сматрају легитимним упркос извештајима о нерегуларностима. На стотине хиљада људи, међу њима и непризната муслиманска мањина Рохинџе, нису имали прилике да гласају.

НЛД, а посебно Аунг Сан Су Ћи, трпе бројне критике међународне заједнице због игнорисања напада на Рохинџе у западној мјанмарској држави Ракин.

Поједини аналитичари кажу да се нова власт налази у тешкој ситуацији и да не може лако да се одупре утицају војске, али, с друге стране, у земљи готово да и не постоји притисак на Аунг Сан Су Ћи да помогне Рохинџама.

Процењује се да је од августа 2017. године, када је војска спровела опсежне операције у Ракину, скоро 700.000 Рохинџи побегло из Мјанмара у суседни Бангладеш.

Уједињене нације су војну интервенцију у Ракину описале као „школски пример етничког чишћења".