Мајдан: Зашто се протести у Србији пореде са украјинским демонстрацијама

Тачно деценију од вишемесечних протеста на Тргу независности у Кијеву, демонстрације Украјинаца на Мајдану све се чешће помињу у Србији.

Проруске и десничарске странке у Србији, попут Заветника и Ми - глас из народа Бранимира Несторовића, готово хорски упозоравају да су протести опозиције, који се због сумње у нерегуларност избора одржавају после гласања 17. децембра, „покушај Мајдана", а званичници поручују да неће дозволити „револуцију".

Огласила се и Марија Захарова, портпаролка руског министарства спољних послова, оптуживши Запад да има велику жељу да „направи неред" на Балкану и спроведе „Мајдан" у Србији.

„Таква поређења су дубоко неумесна и представљају преузимање аутократске, репресивне стратегије московског и сличних режима у бившем Совјетском савезу.

„То је покушај да се делегитимишу протести који су све време били мирни", каже Небојша Владисављевић, професор Факултета политичких наука, за ББЦ на српском.

Иако су, чини се, свима пуна уста Мајдана, треба подсетити да су на чувеном тргу одржавани протести два пута, 2004. и 2014. године, из два различита повода.

А шта је, у ствари, Мајдан?

Мајдан је, осим речи за трг, симболички назив за два таласа протеста у размаку од једне деценије у главном граду Украјине.

„Када се у Србији говори о Мајдану, нарочито од представника власти и оних који их подржавају, они више мисле на Наранџасту револуцију и велике демонстрације крајем 2004. и почетком 2005. године због изборне крађе", каже професор.

Први, мирни, такозвани „наранџасти Мајдан" трајао је два месеца током 2004. године.

Демонстранти у врећама за спавање, који су на улици јели и логоровали током такозване Наранџасте револуције, помогли су да на власт дође прозападни председник Виктор Јушченко који је победио ривала Виктора Јануковича на поновљеним изборима.

„Руска власт и Путинов режим су видели ту врсту демократизације прво Грузије, а затим и Украјине, као велику претњу и тада су користили термин 'обојених револуција', а касније су то увезали у Мајдан како би делегитимисали политичке противнике", каже Владисављевић.

Други, такозвани Еуромајдан протести, одвијали су се на истом тргу од новембра 2013. године и имали су снажан геополитички аспект: започели су пошто је председник Јанукович, поново изабран 2010, под притиском Москве званично одложио потписивање споразума о придруживању Украјине Европској унији.

За разлику од Јануковича, који је желео тешње везе са Москвом, сви учесници Мајдана били су за блиску сарадњу са Европом и против уласка Украјине у царински савез са Русијом.

„Украјински председник је тада прекинуо европске интеграције Украјине под притиском Русије и формално се окренуо Москви, а то је изазвало велике демонстрације које су обориле ауторитарни режим", подсећа Владисављевић.

Украјинска опозиција - „Отаџбина" Јулије Тимошенко, која је у том тренутку била у затвору, „Слобода" Олега Тјагнибока и УДАР Виталија Кличка - имала је посланике у скупштини, Врховној ради.

Осим њих, у организацији побуне учествовало је десетак легалних партија и организација, а отворено или тајно, подржавали су га и неки украјински олигарси, попут Пјотра Порошенка.

Највећи заговорници били су из западног дела земље, а главна ударна снага украјински националисти.

Када су демонстрације прерасле у нереде у јануару 2014, Јанукович је потписао низ закона којима се ограничава право на протест, што је стотине хиљада људи извело на улице Кијева.

Уследили су крвави сукоби између полиције и демонстраната, са десетинама повређених на свакој страни.

Два демонстранта су 22. јануара убијена у сукобима са полицијом, а протести су се убрзо проширили на источну Украјину, регион који је традиционално подржавао Јануковича и ближе везе са Русијом.

Демонстранти су заузели министарство правде у Кијеву, парламент је потом ужурбано укинуо мере против протеста и убрзо је стотине ухапшених пуштено из затвора у оквиру споразума о амнестији.

Власти су међутим поново заоштриле ставове, одбијајући покушаје опозиције да ограниче овлашћења председништва.

Немири су се вратили на улице Кијева, а битка на улицама је добила смртоносни преокрет - више од 20 људи је убијено, а стотине рањено када су владине снаге покушале да поврате Мајдан 18. фебруара.

Демонстранти у украјинским градовима на западу заузели су владине зграде, а званичници ЕУ запретили су санкцијама Украјини ако насиље не буде заустављено.

До примирја није дошло и у сукобима снага безбедности и демонстраната погинуло је више од 100 људи.

„Битно је рећи да се то дешава у контексту једног репресивног и недемократског режима, јер ако затворите све институционалне канале за деловање опозиције, ако користите насиље против грађана, онда је вероватно једини одговор сличним средствима", каже Владисављевић.

Најкрвавија недеља у украјинској постсовјетској историји завршена је 21. фебруара споразумом Јануковича и опозиционих лидера уз посредовање ЕУ који је позвао на превремене изборе и формирање привремене владе јединства.

Парламент је одобрио промену устава из 2004. године, којом су смањена овлашћења председништва.

Привремена влада је 24. фебруара оптужила Јануковича за масовно убиство у вези са смрћу демонстраната на Мајдану и издала налог за његово хапшење.

Убрзо потом, марта 2014. Русија је анектирала полуострво Крим, а на истоку Украјине у регионима Доњецка и Донбаса започели су сукоби украјинских снага и проруских побуњеника.

Осам година касније, Русија је извршила инвазију на Украјину која и даље траје, а Јанукович живи у Русији.

Јанукович, чија се база моћи распадала, побегао је из престонице уочи гласања о опозиву којим су му одузета овлашћења председника.

По чему се разликују Србија и Украјина?

За стављање Србије и Украјине у исти кош, сматра Владисављевић, важан је и локални елемент.

„Кључним носиоцима режима (председнику Србије Александру) Вучићу и (министру спољних послова Ивици) Дачићу каријере су прекинуте врло рано, док су били у успону 2000. због великих демонстрације против изборне крађе, они се итекако плаше тога", каже Владисављевић.

Вучић је био министар информисања у време режима Слободана Милошевића, а Дачић високи функционер владајуће Социјалистичке партије Србије, смењене са власти петог октобра 2000.

Владисављевић сматра да је Путинова „стратегија" борбе против демократизације „извезена широм некадашњег Совјетског савеза и прихватиле су је аутократе попут белоруског председника Александра Лукашенка, преко власти Азербејџана, до Србије".

„У суштини, они се плаше својих грађана и покушавају урушавањем избора и ограничавањем слободе медија да спрече фер политичку утакмицу, тако да и ово што се код нас дешава - долази споља", објашњава професор који се бави истраживањем друштвених покрета и револуција.

Коалиција Србија против насиља, на основу извештаја бројних домаћих и страних посматрача, позвала је на протесте, тврдећи да су избори покрадени.

На протестима у недељу, демонстранти су покушали на силу да уђу у Скупштину града Београда. Полиција је одговорила бацањем бибер спреја и сузавца, а било је повређених на обе стране.

„Због пар разбијених прозора, не може се говорити о неким насилним демонстрацијама и злоупотребљавати полиција против мирних демонстраната", каже Владисављавић.

Он подсећа да су мирни били и досадашњи свакодневни протести због сумње на изборну крађу 17. децембра, као и протести против насиља који су се одржавали у Београду месецима после две велике трагедије у којима је убијено 19, махом деце и младих, где је учествовало више десетина хиљада људи.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]