Звезда - Макаби Хаифа, Партизан - Артмедија: Да ли бол икада престане (и како се спортисти опораве)

Голови у 90. минуту и кошеви у последњој секунди, за победу или пролаз даље, неки су од најлепших ствари у спорту, али бити на погрешној страни тих тренутака зна да буде прилично болно - фудбалери Црвене звезде управо то су искусили.

„Хеј, Павков, скочи и дај гол главом", скандирали су навијачи црвено-белих током реванш меча против Макабија из Хаифе, који је одлучивао о пласману у Лигу шампиона.

Милан Павков, крупни голгетер, годинама им је доносио велику радост - посебно у мечу против Ливерпула, као и у неколико вечитих дербија - па су се надали да би сада то могао да понови.

Међутим, пред сам крај утакмице Павков је неспретно реаговао и постигао аутогол који је Израелце, а не Звезду, одвео у најелитније европско такмичење.

„Изузетно је тешко сада играти, поготову што је ускоро иде дерби, али играчи су професионалци, морају што пре да то ставе са стране... Има времена за туговање", каже за ББЦ Драган Младеновић, бивши фудбалер, а данас директор Звездине омладинске школе.

Међутим, тешки порази некада знају да боле годинама или чак деценијама.

У последњих 20 година, када је реч о европској сцени, посебно се памте Звездине ране из утакмица против Стразбура, Бордоа или Бајерна, а Партизанове против Аугсбурга или Артмедије.

„Постоје победе и порази који се никада не заборављају, а Артмедија је један од њих", наводи за ББЦ на српском Владимир Вермезовић, који је пре 17 година црно-беле водио у двомечу против словачке екипе, која се тада пласирала у Лигу шампиона.

„После четири дана смо играли против ОФК Београда и изгубили смо, играчи су и даље били под утиском - био је то велики психолошки ударац", каже Вермезовић.

Сваки пораз има праву и симболичну поруку - па и пораз на утакмици, објашњава Сандра Бијелац, психотерапеуткиња.

„Са једне стране то доводи до разочарања навијача, тренера, саиграча, али је то често и много више од тога - губи се идеја о тиму, себи у том тиму, о будућности и плановима.

„Зато се неки спортисти тешко опорављају после губитака", наводи Бијелац.

Андрија Герић, бивши репрезентативац Југославије у одбојци, који се данас бави спортском психологијом, говорећи о Звездином поразу управо указује на значај психологије.

„На менталној припреми се мора радити, није то као што поправиш карбуратор, па буде готово - мора да постоји континуирани рад, да се неко тиме бави", наводи Герић за ББЦ на српском.

„То може бити тас на ваги да ли ћеш победити или изгубити."

Како наставити даље?

Стадион Рајко Митић у уторак увече био је крцат и обојен у црвено-бело.

У ваздуху се осећала позитивна атмосфера - многи су веровали да Звезда може да надомести пораз у Израелу од 3:2 и пласира се у Лигу шампиона.

„Не памтим када је таква атмосфера била, толико позитивне енергије дуго није било на стадиону, нешто непоновљиво", каже Младеновић.

Мрежу Макабија прво је затресао Александар Пешић, чиме је укупан скор био изједначен, да би Мирко Иванић црвено-белима донео резултат који их воде даље.

Међутим, пред сам крај првог полувремена свиран је пенал за Макаби.

Борјан брани и стадион је букнуо, али двадесетак секунди касније уследио је хладан туш.

Израелци су смањили ударцем са више од 20 метара, чему је претходила слаба реакција Звездиних фудбалера - посебно Гејлора Канге - а после и Борјана на голу.

„Људи сада причају Борјан је могао овако или онако, али био је затворен, а шут одличан, лопта брза, клизав терен... Искористили су тренутак наше непажње", пребира Младеновић утиске.

„Да је било 2:0 на полувремену, мислим да би Звезда победила на крају и са више разлике."

На крају, у 90. минуту, уследио је не хладан, већ ледени туш.

„Изузетно је то тешко, поготову што је био пун стадион... Жао ми је навијача што нису добили оно што заслужују - победу Звезде", каже Младеновић.

На питање како наставити даље, Младеновић каже да су врхунски спортисти „они који све брзо оставе са стране".

„Дакле, јуче смо изгубили - нисмо, нерешено је, али као да јесмо - остављамо то иза себе и следећа утакмица нам је најважнија", наводи Младеновић.

„Ко у глави то преломи, после пораза устане и још јаче тренира, он је врхунски спортиста."

Вермезовић такође наводи да је психолошки опоравак веома битан после сваког меча, чак и када је дошло до победе, а посебно после тешких пораза.

„Тада је тренерима често веома тешко да опораве екипу и ту је потребан читав тим људи, а свакако да је психолог један од битнијих."

Он управо у томе види место за додатно побољшање врхунског спорта.

„Све остало је већ измишљено - тактика, техника, физичка припрема... Једино је психологија место где постоји простор за напредак.

„Ко ће спремније да уђе у утакмицу и ко ће касније да се лакше пребаци на следећу, без обзира на резултат."

Погледајте видео: Звездино благо - како се црвено-бели брину о пехару Купа шампиона

О важности психичке и емотивне снаге говорили су бројни врхунски спортисти, међу којима је и Новак Ђоковић, који важи за једног од најјачих на том пољу.

„Увек покушавам да замислим себе као победника", изјавио је Ђоковић.

Психичка снага посебно је важна и после великих успеха - стручњаци наводе да и њих, као и поразе, често треба брзо заборавити, како би играчи задржали мотивацију да буду на врху.

Наравно, снага умa може да вас доведе само до одређене границе.

„Могу до сутра да се припремам да играм фудбал, али то не значи да ћу у томе бити добар", каже Герић, додајући да пре менталне припреме иду „тактика и техника".

„А ако примиш пет голова од шампиона Израела, без намере да било кога омаловажавам, то онда вероватно значи да нешто није у реду."

Говорећи о поразима, Герић каже да после њих постоји „период када су играчи у паду", али да је важно да „умеју да се носе са тим" - а ту је психичка припрема веома битна.

„Сада играчи Звезде могу да седе, плачу, испадну из Лиге Европе и потпуно се распадну, или да из свега изађу још јачи - да поразговарају, пресаберу се и почну да играју онако како знају", каже он.

Герић додаје да спортска психологија у Србији у заостатку у односу на свету, али да се ситуација полако поправља и да све више спортиста ради на менталној снази.

„Чекам дан кад ће сваки озбиљни спортиста и клуб имати спортског психолога и металног тренера, који ће са њим радити и екипом", каже.

Симболика пораза и како се опоравити

Сандра Бијелац, психотерапеуткиња

На психолошком нивоу, порази могу да доведу до пребацивања особе самој себи, пре свега постављајући питање зашто се тај губитак десио.

Исто је и код спортиста.

И то је много теже од самог социјалног нивоа на ком се губитак дешава, када спортисти разочарају навијаче, тренере, саиграче.

Зато је после тих тешких пораза тешко вратити се.

У оквиру припрема за меч, спортисти граде неку врсту идентитета и слике о себи - да сам добра, способна или јака, на пример.

Изгубљена утакмица у том смислу представља губитак те идеје, што је велики проблем.

А како се та слика о себи враћа?

Као и код сваког другог губитка, он прво мора да се прихвати.

Онда мора да се поради на томе зашто је до њега дошло, али не са неком врстом идеализма, негације или минимализације, већ са тим реалним сагледавањем и прихватањем свих недостатака.

Трећи стадијум је налажење стратегије за поправљање недостатака који се могу поправити, а прихватање оних који једноставно не могу.

Међутим, прерада сваког губитка је процес, који не може да се догоди одједном.

Не могу да устанем ујутру и кажем себи 'ок, изгубила сам утакмицу, идемо даље'.

То траје извесни период и зато је проблем ако иде утакмица за утакмицом.

У том случају нема се довољно времена да се преради губитак.

Бол која не престаје

Дан после пораза од Макабија ране су и даље свеже.

На питање да ли ће оне икада зацелити, Младеновић кратко каже - неће.

„И са навијачке и играчке стране увек остане нека жал, као што се и ја сећам многих тешких пораза које сам доживео - Стразбура или Лација, иако су и оне завршене нерешено".

„Изузетно је тешко сетити се таквих ствари."

Звезда је 2005. у групној фази Купа Уефа, претече Лиге Европе, другог европског такмичења по снази, била у групи са Базелом, Тромзом, Ромом и француским Стразбуром.

За пролаз даље била јој је потребна победа у последњем против Стразбура у гостима.

Црвено-бели су и тада имали вођство од 2:0, осећавши већ мирис европског пролећа, али су Французи прво смањили, а у 90. минуту поравнали резултат.

И Звезда је испала.

Неколико година раније београдски клуб је пропустио доста шанси и против Лација, али је италијански клуб такође прошао даље - у Риму је било 1:0, а у Београду 1:1.

„Сваки играч добро памти неуспехе кроз каријеру, али то су све нормалне ствари - не постоји нико ко се бавио спортом, а да није губио", каже Младеновић, који је био актер оба меча.

„Човек се на то некако навикне, иако је то тешко преболети", додаје.

Навијачи црвено-белих, када је реч о последње две деценије, посебно памте и трагедије против минхенског Бајерна из 2007. и Бордоа 2012. године.

Оба пута Звезда је у 90. минуту примила гол за пораз од 3:2, а посебно су болна била и два дербија - 144. и 146. - када су Милош Јојић и Немања Којић такође у последњим секундама пресудили црвено-белима.

Старији навијачи Звезде посебно памте и пораз од Келна из 1989. године (2:0 у Београду, 0:3 у Немачкој), од Панатинаикоса 1971. (4:1 у Београду, 0:3 у Грчкој), као и од Борусије Мехенгладбах 1979. у финалу Купа Уефа.

Ипак, уз чаше меда због Јојића и Којића, имали су и партизановци доста чаши жучи.

На питање да ли је рана од Артмедије из сада већ давне 2005. године икада зацелила, Вермезовић даје исти одговор као Младеновић - није.

„Сваки пут када гледам Лигу шампиона сетим се да сам и ја могао да будем део те стварно велике фудбалске представе", каже тренер који је са успесима радио у Јужној Африци.

„Каријера ми се окренула за 180 степени и уместо да можда будем најтрофејнији тренер у Партизану свих времена, дошао сам на стуб срама."

Први меч у Словачкој завршен је без голова, а мреже су мировале и у београдском реваншу - фудбалери Партизана промашили су све што се могло промашити.

На крају је дошло до пенала, када је Пјер Боја, некадашњи нападач црно-белих, имао шут за победу, али је погодио стативу.

Словаци су на крају завршили у Лиги шампиона.

Седамнаест година касније, Вермезовић каже да је једино погрешио што је играчима дозволио да одреде ко ће шутирати пенале.

„Нисам желео да им набијам тензију, али било је паметније да ја кажем ко ће шутирати.

„Ипак, била је одлична утакмица, са одличним навијањем, које се и данас памти, али нажалост нисмо имали среће - неке друге колеге су имале среће, ја нисам".

После првог пласмана у Лигу шампиона 2003. године, црно-бели су то успели још 2010. године.

Када је туга у питању, навијачи црно-белих посебно памте и утакмицу са немачким Аугсбургом из 2015, када су у 90. минуту примили гол за 3:1 и испали из Лиге Европе.

После Артмедије, црно-бели су убрзо изгубили од Макабија Петах Тикве, а ту су и порази од Шамрока из Северне Ирске, као и од холандског Аз Алкмара.

Из прошлости је ту пре свега пораз од Реал Мадрида у финалу Купа шампиона 1966.

Ипак, Артмедија остаје као једна од најболнијих тачака, зато што је Партизан био велики фаворит и на корак од другог учешћа у Лиги шампиона.

„Да се поново деси, све бих исто урадио", каже Вермезовић.

„После меча сам мислио да играче што пре вратим у неки нормалан колосек, али се испоставило да то није било баш најбоље решење.

„Сада бих сигурно потражио стручну помоћ за рад са играчима."

Погледајте видео: Како су рагбисти Партизана заиграли балет

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]