Партизан - Хувентуд и тројка Ђорђевића: Пет ствари које навијачи црно-белих морају да знају у пола ноћи

У животу сваког човека постоје историјски тренуци, за које памте где су тачно били и шта су радили.

Тако се неки и данас живо сећају код кога су гледали пренос првог корака Нила Армстронга на Месецу 1969, или шта су радили када је 1989. пао Берлински зид.

За велики број навијача београдског Партизана питање би гласило - где сте били 1992, када је Александар Ђорђевић дао тројку у последњој секунди за победу над Хувентудом и титулу првака Европе.

То је била завршница филмске сезоне, а можда би се могла и описати легендарним хиту Фила Kолинса - „Against all Ods".

Жељко Обрадовић, који ће постати најтрофејнији европски стратег свих времена, добио је први тренерски посао, практично из патика, пошто је у лето 1991. завршио играчку каријеру.

Миленко Савовић, који је преминуо прошле године, истог лета је дрес заменио сакоом и краватом, пошто је преузео функцију спортског директора.

Грађански рат је већ увелико буктао у тадашњој Југославији, због чега је Партизан утакмице као домаћин играо у Фуенлабради, предграђу Мадрида, а прве звезде тиме, Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић, међусобно нису разговарали.

Сви елементи за прави холивудски блокбастер су били ту.

Како је Обрадовић постао тренер

У лето 1991, Жељко Обрадовић је требало да буде капитен репрезентације Југославије на Европском првенству у Риму, а тренерску каријеру још није планирао.

Али све се променило једне јунске ноћи у Београду.

Миленко Савовић, бивши играч црно-белих, Обрадовићев кум, а те 1992. функционер клуба испричао је за Недељник како се то догодило:

Жељко је требало да буде капитен репрезентације на Европском првенству у Риму (1991. године), а све се дешава у ноћи пре одласка на тај турнир.

Седимо у Клубу књижевника са женама на вечери и договарамо се да нађемо клуб у којем ћемо заједно играти следеће сезоне.

Ми смо дугогодишњи пријатељи и кумови.

Тада није било мобилних телефона и излази келнер из кухиње и каже ми: „Саво, телефон".

На вези је Кићановић и каже: „Где сте? Тражимо вас по целом граду. Дођите код мене кући".

Годинама уназад је Кића причао да ће Жељко бити тренер, а ја да дођем на његово место, али нисмо се надали да ће то бити брзо.

И одемо и договоримо се с Кићом, али постоји проблем јер Жељко треба да оде на аеродром и каже Дуди Ивковићу да постаје тренер.

Прилазимо аеродрому, уноси се опрема, ми без торби и Дуда пита: „Где сте ви?"

Каже му Жељко: „Постао сам тренер Партизана".

На то ће Дуда: „Ма, 'ајде бре".

Али онда угледа Кићу и схвати да је озбиљно.

Дуда је много волео Жељка и честитао му је.

Ако је титула у Истанбулу за младог и релативно непознатог тренера била изненађење за кошаркашку јавност у Европи, Обрадовић је веома брзо доказао квалитет и у иностраним клубовима.

После Партизана, освојио је још осам титула првака Европе - пет са грчким Панатинаикосом, а по једну са турским Фенербахчеом и шпанским клубовима Реалом и Хувентудом.

Велику заслугу за успех црно-белих те сезоне, а и раније, имао је и Александар Николић, бивши тренер црно-белих и један од очева оснивача српске кошарке.

Он је био Обрадовићев стручни саветник.

„Тако нешто може само да се сања. Био сам најсрећнији човек на свету када је професор прихватио мој позив и дошао на први тренинг", рекао је Обрадовић за магазин Кош.

Партизан је те године, после одласка Дивца и Паспаља, који су отишли у НБА лигу, стварао нови млади тим.

И то поприлично млад - просек година био је тек 21,7.

Прве звезде били су Ђорђевић и Даниловић, а поред њих ту су били и Никола Лончар, Игор Михајловски, Зоран Стевановић, Игор Перовић, Драгиша Шарић, Жељко Ребрача, Млађан Шилобад, Славиша Копривица, Владимир Драгутиновић и Иво Накић.

Накић је у тренутку распада земље и рата био једини хрватски кошаркаш у том саставу.

Кад прве звезде међусобно не говоре

Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић, тадашњи репрезентативци Југославије, били су прве звезде тима, али због одређених несугласица нису међусобно говорили ван терена.

Шира јавност то није знала, нити могла да примети јер је овај тандем на терену деловао готово беспрекорно и доминирао је од прве до последње утакмице у Европи те сезоне.

„Често кажем играчима: 'Свако од вас најлакше може да нађе друга за кафану, али не може да нађе друга који ће му помоћи на терену. Тамо сте пријатељи кад викнете један на другога, а онда се загрлите'.

Разумели су се, читали један другог феноменално, били су два неспорна лидера и из тога је екипа профитирала", рекао је Обрадовић у интервју за портал Телеграф.

Тридесет година и десетине освојених трофеја касније, Даниловић, данас председник Кошаркашког савеза Србије (КСС), нема дилему.

„Тројка Ђорђевића нам је свима променила живот и то је нешто на чему ћу вечно бити захвалан", рекао је Даниловић.

Управо је он први потрчао Ђорђевићу у загрљај после победоносне тројке, присећа се некадашњи центар црно-белих Млађан Шилобад.

Никада, каже, „неће заборавити ту сцени, нити изразе лица" двојице најбољих играча Партизана.

Како је Фуенлабрада заменила Београд

У јесен 1991, грађански рат у Југославији је већ увелико буктао.

Словенија и Хрватска су већ прогласиле независност, а због оружаних сукоба, сви представници Југославије у европским куповима били су приморани да играју као домаћини у иностранству.

За Партизан је домаћи терен постала Фуенлабрада, предграђе Мадрида.

„Савовић ми је рекао да је пронашла мали град близу Мадрида и питао ме шта мислим о томе. Рекао сам им да је то изванредна опција и да идемо тамо", казао је Жељко Обрадовић у документарном филму шпанског Канала плус из 2011.

Само једна утакмица, против белгијског Мас Пилса, била је довољна да домаћа публика заволи момке у црно-белим дресовима - које су прозвали Партизан де Фуенлабрада.

„Фуенлабрада је била нешто што је везано за наше освајање титуле, та љубав и та енергија, то се ретко виђа, а био сам по свету", рекао је Предраг Даниловић на обележавању 30. годишњице успеха.

Наклоност локалне публике ка Партизану била је толика да је чак навијала за Партизан на утакмицама са шпанским клубовима Естудијантесом и Хувентудом.

Далеко од тога да је све било мед и млеко, како каже бивши центар црно-белих Зоран Стевановић и наводи да су добро упознали сваки кутак појединих западноевропских аеродрома.

„Ишли смо преко Цириха углавном, евентуално Минхена, па се дешавало да веза буде тако „добра" да проведемо по шест сати на аеродрому.

Kада би дуже чекали, клуб је изнајмљивао собе за одмор. Та титула није пала са неба, иако смо били тотални аутсајдери", присетио се Стевановић за Спорт клуб.

Годинама касније, Партизан и кошаркашки клуб Фуенлабрада, негују добре односе, а шпански тим је почетком априла на првенственом мечу са Обрадоиром играо у посебно дизајнираним дресовима у част црно-белих.

„Та прича о Партизанима из Фуеналбраде је нешто фантастично, што ће се тешко поновити у историји спорта и кошарке. То су људи који су учинили да се ми осећамо тамо као да играмо у Београду", описао је Обрадовић.

Пут до титуле

Прва препрека био је мађарски Солнок у другој рунди квалификација, што за црно-беле није био већи проблем.

У следећој фази, Партизан је био у групи Б и то са Естудијантесом, Хувентудом, Филипсом из Милана (данашњи Арманијем), Бајером из Леверкузена, Мехеленом, Арисом и холандским Ден Хелдером.

У четвртфинале ишле су четири екипе, а београдски тим је после девет победа и пет пораза (од чега у обе утакмице од Естудијантеса) био четврти.

Због рата на подручју бивше Југославије, Партизан је све мечеве групне фазе играо у шпанској Фуенлабради, мадридском предграђу.

Локални мештани брзо су заволели црно-беле, тако да повезаност Партизана и Фуенлабраде постоји и даље.

Једини европски меч у Београду од чак 17, одиграли су у четвртфиналу против Кнора из Болоње, који је савладан укупним скором 2:1 у мечевима.

У полуфиналу је резултатом 82:75 савладан милански Филипс, да би у финалу уследио меч против Хувентуда, који је био бољи од Естудијантеса.

'Опростите ми што сам заћутао за тренутак'

Тог 16. априла 1992. године у истанбулској хали Абди Ипекчи било је прилично напето.

„Још 25, 24 секунде", одбројавао је Драган Никитовић, коментатор Радио-телевизије Београд, до краја меча.

Семафор показује 68:68, а лопта је у рукама играча Хувентуда.

На десетак секунди до краја играч у зеленом дресу, са бројем шест на леђима, залеће се ка кошу и некако у гужви успева да шутне.

После неколико контаката са обручом, лопта се ушуњала у кош - шпански тим има победу у рукама.

„Још само осам секунди", каже Никитовић, у тренутку када лопта стиже у руке Ђорђевића, који се стуштио ка противничком кошу.

„Два поена предности за Шпанце... Ђорђевић", најавио га је чувени коментатор, а чувени Сале у том тренутку већ лебди изнад линије за три поена.

У ваздуху се окреће ка кошу, намешта нишанске справе и - кош.

„Три поена, три поена, време је истакло, време је истакло", виче Никитовић, урезујући те речи у памћења навијача црно-белих.

Тренутак лебдења Салета Ђорђевића у ваздуху, док се окреће ка кошу и спрема се да шутне, записан је у историји, али није Ђорђевић ту био једини, иако је постигао 23 поена.

Велики допринос у финалу пре свега је дао Предраг Даниловић, постигавши 25 поена, каже статистика.

„Мој циљ је био да дођем до праве позиције. Моја опсесија је била до дођем до места са ког рука аутоматски реагује.

Нисам морао да гледам на кош, знао сам све гледајући линије на терену", рекао је Ђорђевић пре две године о тој тројци.

Табла са потписом Обрадовића најскупље продат предмет на аукцији

У Београду је 14. априла одржано хуманитарно вече поводом 30. годишњице освајања европске титуле KK Партизан.

На аукцији су, у добротворне сврхе, продавани спортски предмети тренера и чланова некадашње златне генерације црно-белих.

„7.100 евра! Први пут, други пут, трећи пут... Продато!", огласио је званични спикер исход аукције за тренерску таблу Жељка Обрадовића из финалног турнира у Истанбулу.

На тој табли је Обрадовић, уз помоћ искусног Александра Николића, цртао победничке тактике тима који је из коже аутсајдера дошао до европског трона.

Историјат

Иако је европски тријумф црно-белих донекле био и логичан след клупског раста, па и квалитета југословенске кошарке тог времена, ништа није дошло преко ноћи.

Успон црно-белих почео је две деценије раније, почетком седамдесетих.

Тренер Партизана тада постаје чувени Ранко Жеравица, чије име данас носи новобеоградска Хала спортова.

Жеравица је дуго био помоћник Александра Николића у репрезентацији Југославије, касније и селектор, када „плави" 1970. у Љубљани освајају прво Светско првенство.

Познат је и по томе да је спајао најбоље из два тада доминантна стила кошарке - америчког и совјетског, што је допринело и настанку чувене југословенске школе кошарке.

Почетком седамдесетих у Партизан стиже чувени дуо Кића и Праја - Драган Кићановић и Дражен Далипагић, када почињу и први успеси црно-белих.

Прву титулу, тридесет година после оснивања, Партизан осваја у сезони 1975/1976.

Потом су уследила и два освојена Купа Радивоја Кораћа (1978. и 1979), тада трећег европског такмичења.

Кићановић током осамдесетих постаје директор клуба, када почиње нови црно-бели талас.

Генерација у којој су играли Обрадовић и Савовић, уз младе наде попут Дивца, Паспаља и Мирослава Пецарског, обезбедила је 1988. први европски Фајнал фор у историји.

Црно-беле је тада са клубе предводио Душко Вујошевић, који је ће током година постати најтрофејнији тренер у историји клуба.

Београдски тим је у полуфиналу поражен од израелског Макабија (87:82), да би у мечу са грчким Арисом (105:93), освојили треће место у Европи.

Годину дана касније црно-бели освајају и трећи Куп Радивоја Кораћа, а потом следи и та чувена 1992. година.

Међутим, уместо даљег раста и боравка међу најбољима, уследиле су тешке године.

Због санкција и рата на подручју бивше Југославије, српским клубовима до 1995. године није било дозвољено учешће у европским такмичењима.

А чим је спорт живнуо, живнули су и црно-бели.

Партизан се 1998. трећи пут пласира мечу четири најбоља тима Европе, где осваја четврто место, што се догодило и 2010. године, такође под Вујошевићем.

По уласку у 21. век почиње апсолутна доминација црно-белих, који освајају 13 националних (од укупно 21) и шест регионалних титула.

Вујошевић клуб напушта 2015, када су увелико кренули финансијски проблеми.

Партизан је од тада није учествовао у Евролиги.

Ипак, на клупу црно-белих прошле године вратио се Жељко Обрадовић, деветоструки шампион Европе, тако да су амбиције поново велике.

Обрадовић је одмах по доласку у клуб рекао да је циљ играти Евролигу, као и да је свестан коментара многих како „није Жељко луд да се врати".

„Рекао сам да лудости нису лоше и стварно мислим тако", навео је Обрадовић кратко.

„Ко је тај који је доносио све паметне одлуке и које су за њега биле на крају добре."

Навијачи за то време маштају.

„Чекам тебе да остварим један давни сан", писало је једном од транспарената на прошлогодишњем мечу против Хувентуда.

Реч је о стиховима хита народне музике Црне косе Ханке Палдум, коју Обрадовићу зна да запева... Додуше, са мало измењеним стиховима:

„Дариваћу све што се дарује... Све за љубав, све за Партизан."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]