Све српске заставе: Од двоглавог орла, до петокраке и назад

Црвено-бело-плава, црвено-плаво-бела, са оцилима, звездицама, двоглавим орлом или петокраком - застава Србије је током векова имала разне комбинације.

Једна тробојка је, иначе, уместо плаве имала „челикасто-угасито" боју.

Тренутни изглед усвојен је 11. новембра 2010. године, a постоје државна, која „за седмину дужине заставе ка јарболу" има мали грб Србије, и народна, чисто црвено-плаво-бела тробојка.

„У народу се верује да црвена боја на застави Србије представља крв проливену за земљу, плава слободу и бескрај коме се тежи, док бела представља мајчино млеко које храни јаку српску децу", наводи се на сајту Владе Србије.

На данашњи дан, пре тачно 30 година, крв, слобода и млеко остали су без звезде петокраке, са којом су се дружили готово пола века.

Због тога се подсећамо свих српских застава.

Немањићи и племићи

Први наговештај о постојању српске заставе сеже у 11. век и доба владавине зетског краља Михаила Војисављевића, наводи се у књизи „Грбови, заставе и химне у историји Србије".

Век касније започиње доба династије Немањић, током које је Србија постала краљевина, добила аутокефалну цркву и значајно проширила територије, а која почиње да користи симбол двоглавог орла.

„Немањићи су се угледали на византијску културу и из ње су узели крст са оцилима, као и двоглавог орла", каже Борис Марковић из Историјског музеја Србије.

„Двоглави орао је био један од симбола византијске династије Палеолог", додаје.

Која је онда била застава Србије у то време? Па, ниједна.

„У средњем веку, феудалном времену, нација не постоји", објашњава Марковић.

„Грбови и заставе тог периода су пре свега израз племства, имали су их само племићи", додаје.

Дакле, Србија технички у то време није имала заставу, већ Немањићи и друге владарске породице.

„Нема много доказа о томе, али се претпоставља да је прва застава за коју знамо била из доба краља Владислава и да је била црвено-плава", каже Марковић.

Стефан Владислав био је син Стефана Првовенчаног и унук Стефана Немање, а живео је у првој половини 13. века.

Његова застава сачувана је у Дубровнику и направљена је од лаке свилене тканине, мада има података и да је од чохе, пише у књизи „Грбови, заставе и химне у историји Србије".

Тамо су наведене и друге заставе српских средњевековних владара.

Стефан Урош Дечански је, на пример, жуту заставу (негде се помиње и зелена) носио у боју на Велбужду 1330. године, а помињу се и бели или жути стег са двоглавим орлом из доба цара Душана.

Стефан Дечански је владао крајем 13. и почетком 14. века, а наследио га је његов син Стефан Душан.

Иако су те заставе биле симболи обласних господара и племства, Марковић наводи да оне касније постају „нека врста базе изградње националне симболике".

Устаници и ускоци

Почетком 15. века, Србија потпуно пада под турску владавину, а део Османског царства биће наредних неколико стотина година.

Међутим, Европа се у 19. веку значајно мења, па тако и Србија.

„То је доба зачетка национализма, тако да постаје важна веза између онога што се сматра идентитетом и шта се заставом, која је симболичко оружје, жели постићи у јавности", каже Марковић.

„Људи тог доба желе да прикажу националне симболе државе или покрета који жели да постане држава", додаје.

У фебруару 1804. године почиње Први српски устанак, предвођен Карађорђем, који је трајао све до 1813. године.

Две године касније долази и до Другог српског устанка, предвођеног кнезом Милошем Обреновићем, који је довео до стварања Кнежевине Србије.

Устаници су, наравно, у борбе ишли под заставама, најчешће са симболом крста, због чега је таква застава названа „барјак крсташ".

Позната је, на пример, слика Збор устаника у Такову 1815, Паје Јовановића, на којој се види Милош Обреновић са белим барјаком на којем је црвени крст.

„Симболика тих застава говори о томе да је идентитет балканског становништва у Османском царству, па и српског, у то доба првенствено био хришћански и православни", каже Марковић.

Друга варијанта застава из тог периода, додаје, биле су заставе са ликовима светаца.

„Имамо у музеју заставу устаника на којој се налази лик Стефана Првовенчаног, а било је и застава са Светим Савом, Стефаном Дечанским."

Кнежевина и краљевина Србија

После Другог српског устанка, Србија постаје аутономна кнежевина у оквиру Османског царства.

Крајем тог периода почиње и развој српске заставе какву данас знамо.

„У то време се мења и појам нације - до јуче смо идентитет градили пре свега на религији, а сада најчешће на основу блискости у језичком мислу", наводи Марковић.

„Тада се широм Европе, па и Србији, појављују идеје о формирању националне државе", додаје.

А свака држава мора да има устав.

Сретењски устав Димитрија Давидовића, први такав документ у српској историји, донет је 1835, а у њему се помиње и изглед прве заставе Србије.

„Давидовић га је замислио као устав самосталне државе, што значи да она мора да има државне симболе", каже Марковић.

Међутим, прва српска застава била је нешто другачија од данашње.

Уместо плаве, у Сретењском уставу се наводи да је трећа боја „челикасто угасита", а распоред боја био је нешто другачији него данас.

У тим бојама постоји доста симболике.

„То су боје француске заставе, која је револуционарна - а модерни национализам је настао после Француске револуције 1789. године - као и боје које се сматрају словенским", сматра Марковић.

На тој застави постоји и крст са оцилима на штиту, оивичен двема гранчицама - маслиновом и храстовом.

Међутим, Сретењски устав веома кратко траје - званично свега 55 дана, у пракси доста краће и од тога - а када је укинут, укинута је и дотадашња застава Србије.

Три године касније, 1838, донет је Турски устав, у којем није било одредби о застави, али је потом издејствован султански ферман, па Србија добија нову и другачију заставу.

„Кнез Милош тада захтева да три боје буду у другачијем распореду, сличнијем руском, па застава постаје црвено-плаво-бела, а мења се и грб", каже Марковић.

Та застава је прва на којој је распоред боја као и данас, али постоји и једна разлика - у горњем левом углу биле су четири звездице.

„Оне су симбол сизеренства султану, кнез Милош је на томе инсистирао као на доказу оданости, али и индивидуалности Србије на политичком плану", наводи Марковић.

„Дакле, српска застава из тог доба треба да посведочи о припадности Срба хришћанској култури, али и да уобличи српски национални идентитет на нови начин, другачије од осталих хришћанских народа у Османском царству", додаје.

У то доба коришћена је и црвено-плаво-бела тробојка, без икаквих ознака.

Краљевина Србија и краљевина СХС

Србија 1882. године постаје краљевина, а Милан Обреновић први нововековни краљ.

Тада је такође промењена застава.

„Кнежевски грб са крстом и оцилима замењен је грбом са двоглавим орлом и златном круном", наводи Марковић.

Милан Обреновић је владао до 1889. године, када је абдицирао у корист малолетног сина Александра, који ће на власти бити до Мајског преврата 1903. године, када је убијен.

Србија је црвено-плаво-белу тробојку користила све до 1918, када се придружила Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованог у Краљевину Југославију.

„Видовданским уставом из 1921, потврђене су боје државне заставе Краљевине СХС као плава, бела и црвена, у водоравном положају према усправном копљу", наводи се на сајту Архива Југославије.

Како се истиче, поред државне, постојале су „и племенске заставе".

Српска је била црвено-плаво-бела, хрватска црвено-бело-плава, а словеначка бело-плаво-црвена.

Од Другог светског рата, преко петокраке до самосталности

По избијању Другог светског рата, нацистичка Немачка и фашистичка Италија окупирале су Југославију, а земља је распарчана.

Током ратног периода, на власти у Србији била је квислиншка Влада националног спаса Милана Недића, када на сцену ступа нова застава.

Била је црвено-плаво-бела, са двоглавим белим орлом у средини.

После рата и победе комунистичког партизанског покрета, наступило је неко ново, црвеније доба, тако да је нова Југославија на застави имала петокраку.

Свака од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ, плаво-бело-црвена) имала је сопствену заставу, па тако и Србија (црвено-плаво-белу) - са петокраком.

То је трајало све до 1991. године, када је петокрака уклоњена.

Двоглави орао на тробојку је враћен 2004. године, а две године касније Србија стиче самосталност.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]