Југославија и борбе с биковима: Пола века од београдске кориде, када је поклич „оле, оле“ заменио тајац

Разјарена горопад тешка више од тоне, начета са неколико снажних убода у леђа, силовито кидише на поноситог шпанског ветерана који се на земљаном терену стадиона Ташмајдан нашао у бело-златном костиму носећи оштар мач у руци.

Погледи публике су упрти ка љутим, али неравноправним ривалима.

Све је спремно за последњи јуриш - занемоћали бик се залеће, а тореадор помера црвени плашт иза кога је животињу чекало сечиво које ће је неколико секунди потом послати на вечни починак.

Снебивљиви поклич „оле, оле" који је до тог тренутка одзвањао београдском Палилулом, заменила је, посве симболична, мртва тишина.

„Настао је тајац када је бик пао, није било оне еуфорије и одушевљења која може да се види на снимцима шпанске кориде, а и мени је то био најтужнији детаљ који ми се урезао у сећање", говори за ББЦ на српском Будимир Новаковић, пензионисани архитекта и сведок овог догађаја.

Прва и последња корида у Београду одржана је 2. и 3. октобра 1971. године на стадиону Ташмајдан.

Звезда вечери био је Луис Мигуел Домингин, легенда традиционалне шпанске борбе с биковима, који је са још двојицом колега гостовао у главном граду тадашње Југославије.

Према писању медија, догађају је присуствовало око 4.500 људи.

Откуд шпански бикови и тореадори у Југославији

Долазак кориде у Београд данима је најављиван на насловним странама, а неки тврде да су и из авиона бацани рекламни леци.

На догађај су позивали и плакати излепљени по улицама, на којима је, између осталог, писало - Прва класична корида ван Шпаније.

„Почетак седамдесетих година 20. века обележило је постепено попуштање франкистичких стега и отварање Шпаније ка свету, а убрзо потом и постепено отапање шпанско-југословенских односа, што је довело и до повећане културне сарадње.

„У том светлу можда треба посматрати и кориду на Ташмајдану, за коју се мора признати да је била озбиљан организациони и маркетиншки подухват, један од првих те врсте у свету", наводи у писаној изјави за ББЦ на српском Жељко Донић, доцент на Катедри за иберијске студије Филолошког факултета у Београду.

Фашистички диктатор Франсиско Франко је на власт у Шпанији дошао 1939. после победе у грађанском рату, а на челу државе остао је до смрти, 1975.

Нису сви Београђани били одушевљени одржавањем борбе с биковима.

Оштре критике су долазиле од бораца за права животиња, тада не толико бројним, али ипак гласним.

Ипак, било је и оних који су са одушевљењем ишчекивали гостовање шпанских тореадора, посебно прослављеног Домингина који је, иако на заласку каријере, још важио за једног од најбољих.

Организатор догађаја је било је предузеће Задругар, a карта је коштала тада скупих 100 и 200 динара.

Првобитно је корида требало да се одржи 17. и 18. септембра, али је одложена, наводно, због временских неприлика.

Припреме за кориду и долазак бикова

Како се ближио дан кориде, припреме су биле све интензивније, па је тако стадион Ташмајдан уочи борбе привремено претворен у праву арену за кориду.

На рубним деловима терена, испред трибина, постављена је дрвена ограда, централни део је посут земљом, док су на бочним зидовима пролаза кроз који ће бикове изводити на мегдан тореадору намонтиране даске.

„Да не би насртали на одразе у огледалима којима је цео тунел обострано био обложен, превентивно су направили импровизовану конструкцију на коју су закуцали летве", објашњава Будимир Новаковић.

Сећа се и да је у новинама објављено да су бикови стигли, прво бродовима у Ријеку, а затим камионима преко Славонског Брода у Београд.

У Југославију је из познатог одгајалишта у шпанској Галицији дошло дванаест бикова, писали су дневници.

Траса којом су довезени, наводно је подробно испитана због сточних болести, како би се избегли могући ризици.

Бикови су по доласку смештени на београдском Институту за вирусологију и серуме Торлак, а до борбе су редовно добијали и витаминске инјекције.

Два дана, три матадора, десет борби

Борба с биковима на београдском Ташу, отворена је у суботу, 2. октобра, у 15:30 свечаном парадом учесника уз музику шпанског оркестра с трибине.

Пред окупљене је ушетала тореадорска тројка - Луис Мигуел Домингин, Роберт Пилас и Алфред Конде.

Ветеран овог посла, светски познати матадор који од 15 године води битке са биковима Домингин, био је звезда манифестације и многи су управо због њега дошли.

Легендарни матадор је на себе скретао пажњу и бурним животом.

Дружио се са чувеним шпанским сликаром Паблом Пикасом, забављао са америчком глумицом Авом Гарднер, а његов тореадорски ривалитет са зетом Антониом Ордоњезом из 1959, описао је нобеловац Ернест Хемингвеј у књизи Опасно лето, објављеној по његово смрти.

Тада 45-годишњак, Домингин је био на заласку каријере, па је његов долазак, по неким тумачењима, више имао ревијални карактер.

Међутим, управо је он отворио кориду и већ код прве борбе умало страдао.

Оклизнувши се, нашао се у немилости рањеног бика који га је рогом ухватио за ногу и почео да га баца унаоколо.

У помоћ су му одмах притекли остали учесници, па је звезда кориде прошла само са лакшим повредама.

Пошто су га лекари прегледали, вратио се назад и усмртио посрнулу животињу убодом мача у главу.

Том чину је присуствовао и Будимир Новаковић, тада деветнаестогодишњак, који је са другарима из гимназије дошао да гледа овај, како су га многи називали, спектакл.

„Видео сам то једно убијање и отишао. То је било то што се мене тиче и кориде за остатак живота", признаје он.

Уследила је још једна борба Домингина, да би га потом на месту матадора заменио деветнаестогодишњи Роберто Пилес.

Млађани тореро се такође борио са два бика, а у неколико наврата је и клечао пред њима, показујући сопствену надмоћ над животињом, што је, према сведочењима, побрало симпатије дела публике.

Касније је на терен изашао Алфредо Конде, матадор на коњу који је водио само једну борбу.

Идентичну представу, на истом месту, Шпанци су приказали и следећег дана.

Убијене бикове са крвавог терена извлачили су домаћи коњи.

„И док су коњи за собом вукли жртвоване бикове, Београђани су често негодовали и звиждуцима доказивали да су ипак велики пријатељи животиња", писале су Вечерње новости.

Неки бикови су наводно завршили као вечера у кафани у Скадарској улици.

„У монографији Ташмајданске приче пише да су Домингина извели у Скадарлију и да је на менију био један од бикова испечен на ражњу", изјавио је историчар Дејан Павловић за лист Блиц.

Такође је навео и да је пре повратка у домовину, Шпанац од српских домаћина за успомену добио гусле.

Подршка биковима већа него матадорима

Према сведочењу присутних и писању тадашњих дневника, запањена и збуњена публика је већином навијала за бика.

Новинар Петар Блечић је пре десетак година писао о кориди и каже да су присутни били на страни бика у тренуцима када су на терен изашли пикадори.

То су коњаници који су копљима убадали бика и тако га припремали за последњи чин, када матадор задаје коначан ударац.

„Бик је успорен и прободен што се није допало публици која није навикла на такве ствари и једноставно им није изгледало као фер борба, па су почели да навијају за бика", објашњава Блечић за ББЦ на српском.

Он каже да људи углавном нису били ни свесни о чему се заправо ради јер је већина први пут присуствовала кориди.

„Када погледате снимке и када читате о кориди у Шпанији, то је тамо узбуђење, људи одлепе и у тоталном су трансу, док су овде посетиоци, претпостављам, били преплављени осећањима и нису ни знали како да се понашају", додаје уредник портала srbinside.rs.

На бетонским трибинама Ташмајдана те сунчане октобарске суботе, са оцем и братом, нашла се и Јелена Цвјетковић Панагиотакис.

„За мене је то био један упечатљив догађај мог детињства, радостан у оној мери у којој је наш отац успео да од мноштва обавеза одвоји део времена за децу и да нас поведе на један изванредан догађај", говори Цвјетковић Панагиотакис за ББЦ на српском која данас ради у Атини као спикерка радија Voice of Greece.

Изузетан утисак, каже, оставио је и сам простор где се корида одржала - полукружни облик налик амфитеатру, стрмост трибина и добра акустика која је посебно долазила до изражаја када је публика навијала.

У памћење јој се посебно урезало и обраћање спикера који је публици пружио основне информације о кориди и упутио их када треба да узвикну „оле", што је поновио и током представе.

Такође се сећа и да је затечени призор није у већој мери потресао.

„Злостављање било ког живог створа наравно да ми смета, али у том тренутку у мени је преовладала заслепљеност читавим догађајем, окружењем и мирноћом којом је читава представа представљена", описује шездесетогодишња Београђанка која од 1991. живи у главног граду Грчке.

Каже да не памти да је неко у публици плакао, нити протестовао, већ да су сви били „озарени и раздрагани".

Било је, додаје, оних који су навијали за бика.

Успомене из детињства поменула је и на послу у Атини, али јој нису сви испрва поверовали, посебно колега који је живео у Шпанији, а у Атини преводи грчке вести на шпански језик.

„Рекао је да корида по традицији не излази никад из Шпаније па сам морала да потражим снимак на интернету и да му покажем", прича Цвјетковић Панагиотакис уз осмех.

„Када је видео да сам у праву, његов коментар је био да је Тито тада био угледна политичка личност у свету, па је сигурно његовим добрим односима са свима могао да издејствује тако нешто, или пак приватним познанствима са многим звездама", додаје.

Југословенски председник Јосип Броз Тито и његова супруга Јованка приликом посете Мексику 1963. присуствовали су тамошњој кориди која се умногоме разликовала од оне која је приказана у Београду.

Шта је корида?

Корида или борба с биковима (corrida de toros) је „древни обичај, шаренолики традиционални спектакл и церемонијална борба човека и бика" који се данас углавном везује за хиспански свет - земље шпанског говорног подручја, објашњава професор хиспанских култура Жељко Донић са Филолошког факултета.

Временом је, додаје, посебно у Шпанији прерастао у сложен друштвени догађај, постајући, нарочито у 19. веку и с романтизмом, „један од најпрепознатљивијих културних симбола те земље и део шпанског националног идентитета".

Данас готово сваки град или веће место у Шпанији има борилиште или арену за борбе с биковима које се одржавају недељом поподне, у периоду од марта до октобра.

„Једна од најстаријих и најраскошнијих арена у Шпанији је Ла Местранса, у Севиљи, из средине 18. века, док је Арена Пласа у Мексику највеће борилиште на свету јер прима готово 50.000 гледалаца", тврди Донић.

Шпански тип кориде fiesta brava присутан је и у Мексику, Венецуели, Еквадору, Перуу, Колумбији, али и на Филипинима, у Португалу и појединим градовима јужне Француске.

Борбе са биковима помињу се још у средњевековним списима, али за популарност кориде какву данас познајемо, наводи професор, најзаслужнији је Хуан Белмонте, тореадор из Севиље, који је „ризичним бравурама остављао без даха публику почетком 20. века".

У кориди учествују три матадора са помоћницима и шест бикова, а борба је подељена на три трећине.

У првој матадор покретима плашта „разиграва и избегава" бика, док му у другој трећини помажу пикадори - двојица коњаника са копљима и тројица бандериљера који бику забадају оштре заставице у леђа, не би ли га раздражили и дезоријентисали.

Последњи део се зове трећина смрти (tercio de la muerte).

Тада матадор у традиционалном златном костиму, излази сам пред бика, носећи мањи црвени плашт и убија га убодом кроз срце кратким мачем, по строго утврђеним правилима.

„Уколико се добро показао, матадор ће од публике добити уши убијеног бика као трофеј, док ће онај који се огрешио о правила или се показао невештим, изазвати негодовање гледалишта", наглашава Донић.

Данас, кориду у многим шпанским регионима као културно добро штите закони, а уједно представља и туристичку атракцију око које је упослен велики број људи.

Међутим, све је више противника овог вишевековног традиционалног догађаја, па су тако многе државе широм света већ забраниле борбе с биковима, што је учинила и Каталонија, аутономна област у Шпанији.

„Млађе генерације кориду доживљавају суровим реликтом прошлости, а истраживања јавног мњења показују да тек трећина Шпанаца данас подржава и даље одржавање кориде", истиче Донић.

Према подацима из 2018. године у кориди, у Шпанији, страдало је најмање 7.000 бикова.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]