Шпански грађански рат: Осамдесет година сукоба који је запалио свет

Срећко Јуркић рођен је 1912. године у селу код Ливна, у Босни и Херцеговини.

Са 16 година одлази у Белгију, где је радио као рудар, а члан тамошње Комунистичке партије постаје 1935. године.

„Вероватно због услова живота није са много оптимизма гледао на будућност", каже његова ћерка Бранка Мосуровић за ББЦ на српском.

Како наводи, њен отац није имао нимало лепо мишљење о религији и католичким фратрима. Иначе је био веома дружељубив.

„Ишао је на игранке, увек је носио одело и кошуљу и волео да буде уредан... Нико није ни сањао да ће отићи у Шпански грађански рат".

На католички Божић 1936. године, Јуркић се у Шпанији придружује Интернационалним бригадама.

У наредне три године, уз тонове песме „Ај Кармела", борио се против десничара предвођених генералом Франциском Франком.

Једном је рањен, а након рата завршио је у логору.

„Мама је једном рекла да није волео звук алуминијумске кашике и црну кафу... Подсећали су га на логор", каже Мосуровић.

Сукоб две Шпаније

У предвечерје Другог светског рата на Иберијском полуострву трајао је сукоб „две Шпаније".

Са једне стране били су републиканци - уз које су били анархисти, комунисти, троцкисти и сви други левичари - а са друге националисти, који су имали подршку десничара, фашиста и сличних групација.

На страни републиканаца, поред Срећка Јуркића, било је и око 1.800 Југословена у Интернационалним бригадама, које су чинили добровољци из 53 земље.

Трећина југословенских Шпанаца се никада није вратила.

„Најмлађи борац је имао 14 година... Пошао је са оцем. Варга Стеван и Варга Иштван", каже Вера Стојановић из Удружења шпанских бораца.

„После неколико месеци отац је погинуо, а Стеван је остао до краја. Умро је у Љубљани пре око 20 година".

У Шпанији је било и 16 жена, углавном су биле болничарке и докторке. У борбама су учествовала и два авијатичара - Јосип Крижај и Бошко Петровић.

„Нажалост, њих двојица се нису вратили", каже 88-годишња Вера Стојановић.

У то доба, није уопште било лако стићи до Шпаније - југословенска власт је хапсила све који су намеравали да се придруже борбама.

„Углавном су одлазили они који су студирали у Европи. Притом, Светска изложба је била у Паризу, па су из Југославије одлазили у Француску, па неким путевима преко Пиринеја до Шпаније".

Последњи Шпанац - Милојко Теофиловић - преминуо је 2009. године.

Зашто је Шпански грађански рат битан?

Историчари често сматрају да је овај сукоб био полигон за испробавање Другог светског рата.

У Шпански грађански рат су прсте умешале фашистичка Италија, нацистичка Немачка, као и Совјетски Савез - неки од главних актера светског сукоба који ће почети 1939. године.

„У борби између традиционалне и левичарске Шпаније, сукобиле су се пре свега велике силе тог времена које су имале тоталитарно уређење", наводи за ББЦ историчар Чедомир Антић.

Како каже, реч је о рату око „вредности које су се преламале током читавог 20. века".

Био је то веома крвав и изузетно суров рат, а завршио се победом франкиста, који су Шпанијом владали до Франкове смрти 1975. године.

Никола Миликић из Историјског музеја Србије истиче да су у Шпанији коришћене све најбитније одлике Другог светског рата.

„Масовна бомбардовања - сетите се Гернике - масовни злочини, исељавање становништва, па само тада први пут видели падобранце, а и пропаганда је била веома битна".

„Може се рећи да је он био Други светски рат у малом", каже Миликић.

Он наводи да је ситуацију у Шпанији додатно компликовала ионако веома сложена ситуација на левици.

„Ми видимо две стране, републиканску леву, и десну националистичку, фашистичку. Међутим, унутар те леве је била нека врста грађанског рата. Били су ту социјалисти, па анархисти, троцкисти, али са доласком Совјетског Савеза и Стаљина, јача Комунистичка партија и долази до сукоба унутар левице", објашњава Миликић.

Иначе, након Шпанског грађанска рата постала је позната парола републиканских снага „Но пасаран", која означава спремност да се положај брани по сваку цену.

Зашто су Југословени ишли у Шпанију?

„Једноставно - да се боре против фашизма", одговара Вера Стојановић.

„То је био почетак фашизма и због тога су ишли. Највише их је кренуло из Прага, тамо су били студенти и пратили су догађаје у Шпанији и шта Франко ради.

„Кренули су да помогну шпанском народу, то им је био мотив. Били су млади, похрлили су у помоћ... Знате каква је младост", истиче она.

Међутим, Антић сматра да је главну реч водила Комунистичка партија, иако је у Шпанији било и „искрених антифашиста".

„Та борба, без обзира колико племенита била, била је борба за мало другачији, али ипак тоталитарни свет. Сигурно нису ишли да бране демократију и републику, већ да учествују у глобалној борби, гигантских размена".

Део Шпанског грађанског рата био је и Јосип Броз Тито. Колико тачно - није познато. Званична биографија каже да Тито никада није учествовао у борбама у Шпанији, а око његове улоге у свему томе постоје бројне мистерије.

Зато је познато да су у борбама у Шпанији учествовала нека од најпознатијих лица Народноослободилачке борбе - Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Петар Драпшин и бројни, касније, партизани.

„Шпански борци су касније постали окосница ударних партизанских бригада. Позиционирали су се јер су прошли ту револуционарну школу", каже Миликић.

Како наводи, управо је због тога Шпански грађански рат у Југославији био веома популаран и романтизован.

„Партизански покрет је из Другог светског рата изашао као победник, па су његови чланови просто добили више простора да причају о Шпанији, па зато имате и низ њихових дневника, сећања и мемоара".

Ипак, он истиче да нису сви борци из Шпаније били комунисти и чланови Комунистичке партије.

„Заиста је много људи одлазило у тај рат, препознали су га као важног".

Постидеолошко доба

Да ли бисмо данас могли да замислимо да грађани остављају друштвене мреже, интернет, удобност свог кревета и радно време од девет до пет, мењајући их за бомбе, ровове, крв и блато? Због идеала, због нечега у шта верују?

Сценарио је, чини се, данас тешко замислити.

„Не верујем да би то у скорије време могло да се понови... Нема више те солидарности", каже Вера Стојановић.

Миликић истиче да све „зависи од сукоба", док Антић сматра да би тако нешто тешко могло да се догоди, зато што „живимо у постидеолошком времену".

„Уз све могуће задршке - једини сличан покрет је Ал Каида. Они имају интернационалу и глобални циљ за који ништа није много платити... Нема довољно жртава које могу да падну за то", каже Антић.

Дедиње

Левичари су у Шпанији поражени, али Јуркић ту није завршио своју борбу.

„Постао је део Покрета отпора - живео је на селу у Белгији и тамо је био до краја рата", каже његова ћерка.

„Тамо су вршили разне саботаже. На пример, палили су биљке које су Немци сејали за лекове".

У Југославију се вратио две године по завршетку Другог светског рата.

„Добио је посао у фабрици Икарус и смештај за становање. Касније је смештај вратио и сазидао себи кућу. Можда је могао и да има нешто више... Што се каже, да живи на Дедињу, али је желео слободу".

Сваког 22. октобра, на дан формирања Интернационалних бригада, шпански борци окупљали су се у Дому армије, данас Дому војске.

„Сви су долазили... И Коча Поповић. Пеку Дапчевића никада нисам видела, али јесам његову децу Милицу и Вука", каже Мосуровић.

Весна каже да је њен отац био несвакидашњи човек, сталожен и стрпљив.

„Било му је битно какав си човек. Ако си му одговарао, онда си му био и пријатељ. То питање националности... Ни ја то не разумем. Људе делим на добро и лоше. Не волим те троваче и демагоге".

Срећко Јуркић је умро 1994. године у Београду.

„Мој отац је за мене био и остао легенда".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]