Југославија: Ко је била Милка Планинц - „социјалистичка Челична дама"

Када су критички оријентисани Југословени осамдесетих желели да се наругају тадашњој савезној премијерки Милки Планинци, говорили су да је она „политичарка из времена Лепе Брене" - фолк певачице Фахрете Јахић-Живојиновић, чија је слава у то време превазилазила границе бивше Југославије.

Потоње деценије су од вица направиле скоро истину.

За генерације рођенe у бившој Југославији педестих и шездесетих она је један од симбола функционерки Комунистичке партије и познат лик са телевизијских екрана.

Али млађим генерацијама које су стасавале турбулентних 1990-их година њено лице готово да је непознато.

Била је прва жена у историји на месту председника владе неке социјалистичке земље - у фотељи председнице Савезног извршног већа (СИВ - некадашњи назив за владу) била је цео мандат од 1982. до 1986. године.

„Она је једна сјајна жена, југословенски оријентисана, мада је улетела на то место кад су већ почели да растачу Југославију.

„Дошла је за премијера као партијски радник, али је била невероватно интелигентна и врло брзо је учила.

„Кад је био неко да јој објасни она је схватала много брже него цео тај СИВ који је седео тамо", каже за ББЦ на српском њен некадашњи сарадник економиста Стојан Стаменковић.

Мандат Милке Планинц обележиле су бројне мере штедње, јер је потрошачки рај седамдесетих у Југославији готово преко ноћи прекинула криза и несташице намирница почетком осамдесетих.

То је била последица раста државног спољног дуга, али се поклопило и са смрћу неприкосновеног лидера Јосипа Броза Тита 1980.

Један од шрафова

Две године касније Планинц ће добити на управљање државно кормило, али са мањим маневарским простором него што имају данашњи премијери.

„Сви југословенски премијери после Тита су заправо били шрафови механизма, само је питање да ли су били већи или мањи.

„Ниједан од њих није био стварни чинилац, иако су неки од њих били важни политичари у републикама, на месту премијера били су знатно мање важни јер је тако била договорена федерација", оцењује хрватски историчар Твртко Јаковина за ББЦ.

Тито је на челу СИВ-а, савезне владе, био од 1953. до 1963.

„Тако је и Милка Планинц објективно била много важнија у Хрватској током десет година на челу партије, него у југословенском контексту као савезна премијерка.

„Ипак, била је једина премијерка у социјалистичком свету у тренутку када је жена премијера мало и чињеница да је то пролазило потуно нормално говори о еманципаторском потенцијалу који је та земља имала", наводи он.

Жене за кризна времена

Више од две деценије касније, Јадранка Косор постаће прва жена премијер Хрватске, од стицања самосталности.

На челу Владе била је од јула 2009. до децембра 2011, а у истом периоду само до маја 2012. и била је лидерка странке ХДЗ - Хрватске демократске заједнице.

Хрватски медији су у више наврата налазили сличности између ове две полтичарке - „Планинц гурала стабилизацију, Косор бије битку са рецесијом", писао је Вечерњи лист.

Косор данас сматра да нема места таквом поређењу.

„Ми смо радиле у потпуно различитим временима, она се политички борила за опстанак комунизма и социјализма, а ја сам увела Хрватску у Европску унију која се темељи на потпуно другачијим вредностима.

„Већ ту је наше животописе и наш рад тешко поредити", каже Косор за ББЦ на српском.

То поткрепљује и чињеницом да се политички систем Југославије из периода комунизма и савремене Хрватске прилично разликују.

„Ја сам на челу владе због уставних овлашћења тада била апсолутно најмоћнија политичка особа, јер је код нас сва моћ извршне власти концентрисана у Влади и у коначници у рукама председника Владе", истиче Косор.

Ипак, постоје и биографске подудраности - обе су постале премијерке „у кризним ситуацијама", потичу из малих места Житнића и Пакраца, а на чело влада су ступиле са 56, односно 57 година.

„Обе су суделовале у стварању проблема које су решавале, јер су пре избора на ту дужност биле значајан део система", писао је новинар Горан Котур у Слободној Далмацији.

Ко је била Милка Планинц?

Рођена је као Милка Палада у Житнићу код Дрниша у Хрватској 21. новембра 1924. у српско-хрватској породици.

Као шестогодишња девеојчица заједно са родитељима сели се у Сплит, где је завршила основну школу и гимназију.

У Другом светском рату приступа партизанима, комунистичком покрету отпора који се бори против немачких окупатора и њихових сарадника.

Крај рата дочекала је на позицији комесара чете за везу Једанаесте далматинске бригаде са чином поручника и као чланица Комунистичке партије.

Медији су је доводили у везу са стрељањима усташа и масовним ликвидацијама, али никада ниједан поступак против ње није вођен.

Јаковина тврди да за те тврдње нема историографских података и да је у то време она само „једна од бројних партизанки".

После рата почиње њена узлазна путања као политичарке.

Завршила је Вишу управну школу и радила у различитим предузећима и политичким позицијама.

Током мандата једног од најуспешнијих градоначелника Загреба Већеслава Хољевца, Планинц је била задужена за просвету и културу од 1961. до 1963.

„Она је производ тог времена, па и режима којег је пригрлила и у који је веровала", наводи загребачки историчар, који је Планинц лично упознао и писао предговор за њену књигу.

Епизода са Маспоком

Као важну епизоду из њеног живота наводи деценију кад је руководила хрватским делом комунистичка партије.

На чело Централног комитета Савеза комуниста Хрватске Планинц је дошла децембра 1971. када је смењено дотадашње партијско руководство, после такозваног Хрватског прољећа.

Хрватско прољеће или Масовни покрет (Маспок) био је хрватски покрет за увођење либерализације и демократизације СФРЈ, који је оцењен као сецениостички.

Лидери Маспока, Савка Дабчевић Кучар и Мика Трипало, између осталих, изгубили су државне и политичке функције, а поједине присталице су и ухапшене.

Из унутарпартијских превирања као победница изашла је управо Милка Планинц, која ће доћи на Савкино место.

„Она је у почетку била део реформске екипе у којој су били и Мико, Савка и остали, али онда је кренуло разилажење у ком се Милка Планинц нашла с друге стране, сматрала је да то није добар пут за земљу.

„Нико ту није одступао од Тита и Југославије, али сви су они појавили испод шињела Владе Бакарића", истиче Јаковина.

Бакарић је био један од челних хрватских комунистичких лидера, врло близак некадашњем председнику Јосипу Брозу Титу.

Јаковина истиче да је у смислу разумевања социјализма који се градио у Југославији Планинц била добро поткована - „политички је добро знала да мисли".

„Друго је питање да ли је избор за председницу владе био оно што је њој најбоље лежало, међутим то ионако нису били избори појединца.

„Ни њен кабинет није био биран како што се ради у другим земљама, то је био компромисни кабинет где су републике лицитирале и претендовале на одређена места, па је тако и она била избор Хрватске, као врло блиска Бакарићу који јој је био дуго времена ментор", наводи овај историчар.

„Успешна премијерка"

Део премијеркиног југословенског кабинета - као специјални саветник - економиста Стојан Стаменковић постао је на препоруку заједничког познаника, али је убрзо стекао њено поверење.

Уз његове савете радили су на увођењу тржишних мера у тадашњу социјалистичку привреду - такозване мере стабилизације.

„Мислим да је она то успешно радила јер је наследнику предала много бољу ситуацију од оне коју је затекла, али је он одустао од тих програма", истиче Стаменковић који је данас сарадник Економског института у Београду.

У деценијама после политичке каријере и распада Југославије није се много експонирала.

Имала је породичну трагедију почетком деведесетих од које се није потпуно опоравила.

На питање да ли јој је жао што се Југославија распала, у једном интервјуу је рекла да у једну руку јесте јер је то била добра идеја, али да јој није жао када види што се догодило, писао је лист Данас.

„Устав из 1974. године радили смо размишљајући и свесно и подсвесно о томе да ту државу треба припремати за распад, али не онакав крвави који је следио.

„Знам што говорим јер сам ја писала многе амандмане и предлоге за тај Устав, водећи рачуна управо о томе", рекла је Планинц, писао је Данас.

У каснијим годинама припремала је мемоаре, али тада већ увелико у колицима.

„Најтоплије и са највише детаља желела се присећати онога што је било најудаљеније и где је она имала најмање истакнуту улогу, али то је карактеристика те генерације.

„Многи нису желели проговорити", истиче Јаковина, додајући да су и поред мемоара многе епизоде из њеног живота остале неодговорене.

Приватно је била врло скромна, живела је у стану који је за собу или две већи од радничког стана, наводи Јаковина.

Преминула је у Загребу 7. октобра 2010. у 86. години.

Књига „Чисти рачуни жељезне лејди:сјећања" објављена је наредне године.

Тај надимак челичне даме, по узору на британску премијерку Маргарет Тачер управо је добила због строгих мера штедње услед кризе.

Време мандата Милке Планинц и Косор памти по несташицама и јако тешком животу.

„После се показало да је вероватно све то имало неког смисла или бар делом имало смисла у вези са стабилизацијом.

„Памтим то по стајању у редовима, разним редовима и нерадо се тога сећам.

„Кад сам то описивала сину није могао веровати", присећа се уз осмех Косор.

Пад с коња на магарца - од седамдесетих до осамдесетих

Живот Југословена током седамдесетих и осамдесетих година прилично се разликовао.

„Седамдесетих обични грађани мисле да из године у годину живи све боље, иако су иза позорнице економисти очекивали да ће ствари кренути низбрдо", каже за ББЦ Игор Дуда, професор историје на Филозофском факултету у Пули.

Он се у научном раду бавио потрошачким навикама у социјализму и наводи да је у то време куповна моћ била доста добра.

Иза доброг стандарда стајала је прича о порасту спољног дуга, који је од почетка до краја седамдесетих нарастао од једне до 20 милијарди долара.

Новац се користио за неке успешне и мање успешне инвестиције, али се преливао и у потрошњу, па су Југословени с лакоћом могли да купе ауто стојадин, али и нов стан и да га опреме намештајем и уређајима.

„То су златне године животног стандарда.

„Ако би се неко временском машином хтео вратити у прошлост добро је да бира време 1975. до 1979 године", каже Дуда.

Он додаје да неке бивше југословенске републике ни данас немају тај ниво куповне моћи.

Када се одатле посматра почетак осамдесетих - оне изгледају још црње него што су можда реално и биле, додаје.

„То је био пад с коња на магарца.

„Кад се упореде потрошачка корпа и просечна плата, човек је тада могао да приушти трећину мање ствари", наводи историчар.

Слику кризе допуњују и несташице кафе, какаа, банана - многих ствари које су стизале из увоза.

Држави су биле потребне девизе да плаћа нагомилани дуг, те се радило на смањењу увоза.

Одједном је било тешко набавити детерџент за рубље, хигијенске улошке или вату, па чак и тоалет папир, осим ружичастих листића.

Није се могло по то отићи ни у иностранство, јер се уводи депозит управо у време мандата Милке Планинц 1982.

„Они који су хтели напустити земљу, макар на један дан у шопинг у Трст, који је био најпопуларнија дестинација морали су оставити 5.000 динара на рачуну, што је била трећина просечне плате.

„То добром делу грађана није било изводљиво и тада пада број прелазака границе", каже Дуда, напомињући да су несташице захватиле и тада развијеније републике попут Словеније и Хрватске.

„Баш зато што је за већину грађана крај седамдесетих био тако добар, баш зато је доживљај почетка осамдесетих био толики шок", додаје Дуда.

Бонови за гориво и полупразни рафови

Државу су тада мучиле и несташице горива и одлучено је да се смањи коришћење аутомобила.

Медији су писали о томе како возити у вишим брзинама, зашто да кола користи више људи одједном, а не за појединца и шта су предности јавног превоза.

Иако се за мандат Планинц то често погрешно веже, она је укинула модел пар-непар: вожњу парним или непарним данима у складу са таблицама.

Уместо тога, уведени су бонови - свако домаћинство добијало је одређени број литара горива које месечно може да купи.

„Анкете из тог времена показују да је половина становништва сматрала да су те мере биле делотворне и били су задовољни са 40 литара бензина", наводи Дуда.

Од 1986. нема акутне кризе и несташица, али ће инфлација наставити да расте - раст плата тешко ће сустизати раст цена у трговинама.

Људи ће плате из динара мењати у девизе, плаћати на чекове и тако кредитирати сами себе.

Уследиле су године краткотрајних реформи, али и крвавог распада државе, које Југославији доносе и међународне санкције и нове несташице.

Погледајте видео: Шта су се договорили Тито и Черчил

Први пут се помиње криза

Као и данашњи политичари, Планинц је помоћ потражила од међународне заједнице, само што на светском тржишту више није било могуће узети повољне кредите.

„Међународни монетарни фонд инсистира да сводимо потрошњу у реалне оквире, не улазећи у то у каквим друштвеним околностима ћемо то остварити.

„Њих занима коначан резултат - да се укупна потрошња креће у реалним оквирима".

Иако делује као цитат садашњег министра финансија, ово је извод из интервјуа Милке Планинц, који је дала Радио-телевизији Загреб 24. новембра 1983. а пренела Политика.

„Нема чаробног штапића којим ћемо из ових невоља изаћи преко ноћи. Била би варка, лаж, када би се тако нешто понудило", говорила је.

Неколико година касније (10. 6. 1985) сарајевско Ослобођење преноси да је председница СИВ-а за амерички Њузвик изјавила да проблем економске кризе мора да се решава на дужи период и да се враћају дугови.

„Ми, међутим, не можемо трошити више него што имамо. То нису рестриктивне, него реалистичне мере", рекла је тада Милка Планинц.

Иако данас делује као да је криза одувек живела на Балкану, о њој се почело отворено говорити управо у мандату Милке Планинц - први пут јавно.

„Све до 1983. реч криза се у медијима избегава и занимљиво је пратити у врло тиражним новинама и недељницима како се тој кризи приступа", наводи историчар из Пуле.

Набраја низ сликовитих наслова, илустрација и карикатура.

Говори се о „стезању каиша", о „путу према доле", „тонемо или пливамо", „сви наши потопи", „социјализму пада цена", „скидамо позлату", „чека ли нас бољи живот" и тако даље.

„Чини ми се да су медији дозвољавали себи бити оштрији према Милки Планинц, очито зато што је била жена, него што би били према мушкарцима политичарима.

„Милка Планинц је била упечатљива због фризуре, постоји илустрација где она из касице прасице ножем вади задњи динар и окреће касицу", подсећа Дуда.

Како је данас женама у политици?

Једино што Јадранка Косор види као промену у односу на период Милке Планинц и њено време на челу владе управо је однос медија према политичаркама.

„Медији су одиграли велику улогу у умањивању оног што сам добро урадила - деблокирала сам преговоре и без тог мог упорног и тврдоглавог напора не би Хрватска била чланица ЕУ, а медији су настојали ме сводити на ниво мојих брошева, костима, ципела, ногу, фризуре, лепоте или нелепоте и подочњака.

„У време Планинц, колико се сећам, то се није догађало, политичарке тог доба су биле поштеђене те врсте понижавања", сматра Косор.

Ипак, суштинске помаке не види.

„Мислим да се ништа суштински није променило набоље, на појавном нивоу то изгледа нешто боље, али суштински већина људи и даље сматра да је политика изразито мушки посао.

„Жене гласачи већином сматрају да то боље обављају мушкарци, жене нерадо подржавају жене, ни ту се ништа посебно није променило, кад упоредите однос Планинц и Савке Дабчевић Кучар то се може видети", каже Јадранка Косор.

Наследнице ових двају „значајних политичких фигура у данашњој Хрватској и у региону не види - ни на видику".

„Жене могу имати мање-више неке значајне на папиру функције, али не и суштински", оцењује Косор.

У Хрватској се дуго неће догодити да жена дође на чело владе, данас нема жена на челу великих и важних странака, тврди она.

„То није добро, али ситуација се погоршава и у ЕУ, одласком (немачке канцеларке) Ангеле Меркел завршава се политичка ера уопште и ера владавине жена", наводи Косор.

Можда ће вас занимати и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]