Повратак племените вештине: Српски бокс узвраћа ударац

„Добар дан тренеру, ово је мој друг. Хтео би да тренира са нама", каже младић, показујући на црнокосог момка поред себе.

Тренер је просед, руке су му мишићаве, рамена широка и има необичан ожиљак на левом образу. Некако подсећа на млађу верзију Рокијевог Микија.

„А зашто хоћеш да тренираш бокс?", пита тинејџера, благо га одмеривши.

„Спаринговао сам са другом и свидело ми се", одговара момак. Зове се Никола.

Гледам их и слушам шта причају, а кроз главу ми пролази - можда је ово неки нови шампион. Неки нови Пузовић, Качар или Бенеш. Па и велики Мате, што да не.

Тренер му ту каже да мора да слуша и вредно тренира. Да не сме да пуши и пије, а камоли нешто друго. Да су боксери добри момци и да он мора да буде такав.

Ако га бокс томе научи, довољно је, макар немао ниједну победу у животу, помислих.

Док разговарају, из другог дела сале чује се збрка сусрета песница и џакова, покоји уздах и шкрипа патика.

Једноставно - чује се напоран тренинг, ако начуљите уши можете и ви да га чујете.

Загревање је увелико у току. Велики момак у црној мајици и црвеном шорцу предводи групу од десетак младића кроз препреке на поду.

Координација, снага, кондиција - све је потребно и нимало не делује лако. Некоме иде боље, некоме лошије, али сви заврше задато.

Ако још мало начуљите уши, чућете и капљице зноја које падају на тло. Оне су пут до успеха.

„Него, знаш ли где си дошао? Знаш ли који је ово клуб", пита тренер новог момка.

„Знам", каже момак сигурно.

„Овај клуб постоји скоро 100 година", каже тренер, показујући руком по сали. „Много је великана прошло овуда... Раднички је то".

Вештачко дисање

Бокс је, кажу, посебан. Племенит. Није као фудбал, кошарка, одбојка, рукомет или било који други спорт.

На пример, велики глумац Гага Николић је волео ринг. Хемингвеј такође, као и онај становник Мокрина који је свакодневно у глави имао чуперак плави, оне Сање из шестог „а".

А „обичан" свет је волео боксере. Непобедивог Рокија Марћана, Џоа Фрејзера, Алија, Вујина, браћу Качар, Русевског, Пузовића, Бенеша... А тек Парлова.

„Их, Парлов је био највећи", каже ми мој деда Лала, иначе љубитељ бокса. „Мада, победио га је једном наш Кахриман, ту из Земуна".

Кажу, боксери су некада били популарни као Новак Ђоковић.

Бокс је био један од најуспешнијих спортова Југославије, којој су ударачи донели 11 олимпијских медаља.

Није ни чудо што је боксер са Душановца, познат као Љуба Врапче, нашао за сходно да у то време исцури на папир.

Међутим, након распада државе, бокс је годинама био на ивици пропасти.

Не само да медаља није било ни на видику, већ је и рачун савеза био блокиран, због чега у џакове готово да више није имао ко да удара.

Новинари су, тражећи прикладан наслов, стално писали да је бокс у нокдауну, али би боља метафора била да је на апаратима, у некој стерилној шок соби болничког центра, боре му се за живот.

У последње време бокс је почео да се буди, па тако после доста година почиње Боксерска лига Србије.

Зашто Федерер нема лек за Ђоковића

Да, Новак се вратио!

То је то, Новак напада врх

Интервју петком: Џон Мекинро о тенису, Новаку и ривалствима

Идеја гласи - шест ривала, много удараца, гомила гардова, доста масница и милиони оних капљица које су пут до успеха, из чега би требало да се роди квалитетна репрезентација.

Ти ривали су Металац Ваљево, Раднички Крагујевац, Лозница, Наисус из Ниша, Војводина из Новог Сада и Раднички са Црвеног крста.

Љубљење

У сали на Крсту момци су са загревања прешли на склекове. Раде их на песницама.

Тренер стоји изнад њих, са рукама на куковима. Окренут ми је леђима, па први пут могу лепо да видим шта му великим црним словима пише на мајици.

Напред су Али и Фрејзер, један у хоризонталном, други у вертикалном положају, а на леђима онај чувени цитат са пчелама и лептирима који прави везу између бокса, животињског света и офтамологије.

Зове се Миливоје Башић, али сви га знају као Бака.

Како наводи, 35 година је у клубу и актер је осам од девет екипних титула Радничког.

„Годинама сам ту, а цео живот сам у боксу, водим, мучим се, дајем из своје цркавице... Фанатик сам, болесник, не могу да дозволим да неко пропадне, ако има штофа", каже за ББЦ на српском.

„Кад би ми рекли да будем градоначелник рекао бих 'бежи, бре...", додаје уз осмех. „Да ми кажу 'ајде, бре, сутра си директор'. Ма пусти ме, бежи... Бокс је мој живот".

Склекови су готови.

„Ајмо гимнастика", виче Бака са ринга и поетично додаје „гимнастика је све, од ње све почиње, она је као љубљење."

Гледам у његове момке. Та реченица изазвала им је зачетак осмеха на угловима усана.

Поново почињу са радом, пратећи великог момка у црној мајици, а Бака ми прилази.

Аристотел и Марко Краљевић

„Редовно псујем све професоре физичког. Баце им само лопту и то је то... Моторика нула. Треба ми шест месеци само да их оспособим за неки напор", каже и слеже раменима.

Враћа се тренингу.

„Не терам те ја због себе, него због тебе", каже једном момку који је ваљда почео мало да забушава.

Нешто касније причао ми је и о филозофији бокса.

„Волим кад ми дође момак који има штофа, па да га ја брусим, усађујем му филозофију... Није то само ко је јачи, шакетање... То је за магарце, за будале.

„Бокс иде из мозга, а овим испратиш", каже Бака и показује руком на срце.

„Можеш да имаш мозак Аристотела, али ако немаш ово, џаба, не може", додаје, док му је рука и даље на грудима.

„Али можеш и да имаш м..аКраљевића Марка - ако немаш мозак, исто ти је џаба. Кажу, храбар, али глуп. Или паметан, али кукавица. Разумеш?"

Климам главом.

„Зато кажем момцима - ово и ово", озбиљним тоном каже, док показује на срце и мозак, „мораш да ми донесеш од оца и мајке, а све остало ћу ја.

„И да те ишколујем и ојачам и да ти набијем самопоуздање. Степеник по степеник".

Ентузијасти и подршка

Да је боксу кренуло показују и недавни успеси најмлађих.

Четири медаље освојене су на јуниорском првенству Европе у Русији.

За то су заслужна имена која би требало да буду будућност српског бокса - Нина Стајковић освојила је сребро, Семиз Аличић је постао првак Европе, док су Огњен Ђурђев и Омер Аметовић стигли до бронзе.

Последњих 11: Репрезентација земље које нема

Звезда у Лиги шампиона - елита после 26 година

Храбра борба Црвене звезде и велики бод

Реч је о генерацији која би требало би да стаса до Олимпијских игара у Паризу 2024.

У разговору са људима из света ринга, сви истичу исто - ствари су кренуле са мртве тачке од када је на чело Боксерског савеза Србије дошао Ненад Боровчанин.

„Окупили смо све боксерске ентузијасте, почев од људи у клубовима, до боксерских легенди, освајача медаља у Југославији", каже бивши боксер за ББЦ на српском.

„Договорили смо се како да радимо, држимо се тог плана и сигуран сам да ће српски бокс бити у самом светском врху, али и у три спорта у Србији".

Боровчанин наводи и да савез има „добру и велику подршку државе, пре свега од председника (Александра Вучића)", чиме је „решен системски део подршке".

„То значи да бокс сада има све елементе система, а онда је све на боксерима, тренерима и клубовима", каже Боровчанин.

Поново постоје и чувени турнири Београдски победник и Златна рукавица, а Боровчанин истиче и да ће на Арени бити телевизијских преноса, што би требало да повећа популарност спорта.

„Тих шест клубова који ће се такмичити су све регионални центри", истиче Боровчанин.

„Они ће бити повезани са клубовима који имају само једног или два боксера - а који ће имати двојне регистрације - па ћемо тако сачувати мале клубове да их велики не прогутају".

Он истиче и да је у Сарајеву недавно договорен регионални Куп нација у којем ће учествовати боксери Хрватске, БиХ, Македоније, Словеније, Црне Горе и Србије.

„Радује ме да повратак почиње од најмлађих селекција", каже Боровчанин.

Немирни дух

Ни сениори не заостају, иако су и они млади.

Деветнаестогодишњи Ђорђе Бујишић недавно је на „Златном појасу" у Румунији освојио сребро.

До финала је стигао победама над шампионима Румуније и Велике Британије, да би га у борби за злато победио Молдавац.

Бујишић ипак није задовољан.

„Сви кажу да су ме судије баш оштетиле", каже за ББЦ на српском.

Бокс је почео да тренира у Пријепољу са девет година јер је, како каже, био немирног духа, па је то био начин да усмери енергију.

„Кренуо сам прво на карате, јер ми је отац био вицешампион Европе, али се ту нисам снашао. Бокс је некако више за мене, има више контакта".

Са њим разговарам о томе како је бити боксер данас у Србији. Време је такво да су неки крвавији спортови далеко популарнији.

Бујишић каже да је то дискутабилно.

„ММА изгледа крвавије и теже, али бокс је најтежи борилачки спорт. Тренинзи нису лаки, а то није само туча - то је и шах, мора мозак да се укључи".

Говорећи о томе шта је потребно да би се бокс вратио на старе стазе славе, Бујишић наводи - само рад и труд.

„Наравно, потребна су велика одрицања, али и да се боксери максимално испоштују - стипендије, спонзорства, рекламе... Сви спортисти су испоштовани, само боксери не".

„Може ли да се живи од бокса?", питам га.

„Тренутно не може. Али надам се да ће моћи".

Освајачи 11 олимпијских медаља за Југославију

Карта више

У каквом стању се налази српски бокс доста говори и то што велика већина грађана не зна ко су репрезентативци.

Ево неких од њих: Ристић, Стошић, Прокић, Панић, Гавриловић, Бујишић, Јањић, Момирски, Грмуша, Дашић, Стевановић, Марковић, Бабић...

Селектор је Томислав Антељ.

А како је било некада говори и то што сви памте имена некадашњих великана.

Боксерске легенде Тадија Качар и Мирко Пузовић за ББЦ на српском каже да се бокс у Србији распао са распадом Југославије.

„Тада је нестао систем који је давао резултате. И што се тиче публике и масовности и финансија", каже Качар.

„У задњих двадесетак година у боксу су главни били људи које бокс није много интересовао, већ лични статус и сопствено задовољство".

„Некада је био понос бити боксер", истиче Пузовић.

„Били смо цењени и поштовани, а публике је било у свим местима и градовима и увек се тражила карта више. Данас је бесплатно, а не дође ни 500 људи".

'Спортски Фејсбук' из Србије жели да промени свет

ДОдбојкаши - да, четврто место је велики успех

У чему је тајна српског ватерпола

У Џајићевом друштву

Колики је значај добре лиге и праве конкуренције показују и Пузовићеве речи да је некада било теже на спарингу у репрезентацији, него на правом мечу.

„Само смо од југословенских клубова имали мини првенство Европе", каже Пузовић.

„Све оно што видите на мечу, на тренингу је још опасније и жешће, јер без доброг рада нема ни добрих успеха".

Пузовић је тако постао најтрофејнији српски боксер.

„Не постоји ниједно такмичење са којег немам медаљу. Првенство Србије, Југославије, Балкана, Медитерана, Европе, света, Олимпијске игре...

„Најтрофејнији сам, али највише бих волео да ме неко превазиђе и то је оно за шта се сви боримо".

Качар каже да је он једини боксер у Југославији који је био у финалима свих међународних такмичења.

„О томе каква је била популарност боксера доста говори и то да сам имао ту част и задовољство да у телевизијским емисијама равноправан третман имамо Драган Џајић и ја", истиче Качар.

Боксера је тада било у дечијим, едукативним и забавним емисијама, а хале су биле пуне, каже.

„На пример, на мечу за титулу првака Југославије између бањалучке Славије и Светозарева, садашње Јагодине, било је 15.000 људи. Или Америка против Југославије у Спенсу, када је постављен рекорд, са око 12.000 гледалаца".

Култ

Ту негде са великанима бокса је и Раднички.

Спортско друштво постоји од 1920. године, основано је на првом спрату Грађевинско-занатске школе у Улици краљице Наталије.

У почетку је постојала само фудбалска секција, а временом су добили рвање, шах, стони тенис, атлетику... И Бокс.

„Раднички је култ", каже ми Бака.

„Током година овде је продефиловало много људи ван света бокса, снимане су култне сцене, филмови... Гага Николић, мој брат и пријатељ, био је почасни члан клуба".

„Срђан Тимаров се овде спремао за неку улогу. Гага ме зове и пита да ли може. Може, наравно, да може.

„Ето, и он се заљубио у бокс, пита ме после може ли још да долази. Можеш, рекао сам, дођи кад год хоћеш. И долази".

Парлов и Клеј

Тренинг је готов.

Ударци више не одзвањају. Тишина.

Седим са Баком у празној сали и причам о некадашњим великанима.

„За мене је највећи свих времена Касијус Клеј. Он је за мене личност века. Човек је..." застао је, тражећи прикладну реч. Није је нашао.

„Па има ли особе на свету која није чула за њега? Нема. Нема!"

„Ако ми нађеш бабу, стару и неписмену... Моја неписмена баба је знала за Клеја. Моја, твоја, било чија. Клеј је човек за којег је чула цела планета. Филозоф".

„Боксовао је без гарда", кажем му.

„Их, без гарда", одговара. „Условно је то без гарда. Други фактори су му то дозвољавали. Брзина, шарм и интелигенција".

У сали се полако скупљају неки нови клинци, спремни за рвачки тренинг.

Питам га за Парлова, какав је био: „Посебан тип. Људина. Шампион светског формата".

„Пред смрт је био у Београду, а 20 година није долазио. Били смо у кафани 'Потковица', он, мој друг и ја до јутра, газда нам оставио конобара.

„Ујутру долази чистачица, прилази столу и каже 'опростите, да ли сте ви Парлов'. Јесам, каже он. 'Само сам хтела да вас поздравим, увек смо вас волели и навијали за вас...'

„Пази, такву озареност на његовом лицу дуго нисам видео. А примали су га председници, Тито, ко све не... Како се обрадовао, то у животу нисам видео. Скочио је, загрлио је и захвалио се".

Како каже, после су га возили у хотел, када је Парлов рекао:

„Бака, кад би ми неко понудио вилу у Загребу или гарсоњеру овде, узео бих гарсоњеру, јер који ће ми вила у Загребу, 20 година нисам био тамо.

„Београд је мој град, ја сам био првак света".

Још један велики шампион недавно је отишао са овог света - Маријан Бенеш.

„Бенеш је био други профил, друга филозофија, али исто емотивац. Добро што је умро, да се не мучи више, такав витез један не заслужује да се мучи".

„А био је песничке душе, волео је музику, писао песме... У тој громади је толико емотивног било саткано".

Племенита вештина

На изласку из сале тренер Бака ми каже да понекад дођем да тренирам.

„Добар си момак, видим ти то по осмеху. После ћеш моћи боље да пишеш о боксу..."

Кажем му да ћу размислити. Што да не.

Док одлазим размишљам о томе да многи често кажу да је бокс племенита вештина, али и да то доста мучи оне који га не воле.

Кажу, то је само ударање, како то може да буде племенито?

„Племенит је јер су боксери све време очи у очи", каже Боровчанин.

„Не само да је племенит, него је ринг најпоштеније место у којем сам био у животу - нема сплетки, нема подметања, удараца с леђа... Фер борба.

„Када би живот био такав, сигурно би био племенитији него што је иначе".

Бака каже да је племенит због тога што се боксери ударају, а не мрзе и све се заврши кад гонг удари, а Пузовић зато што не побеђује ко је јачи, него ко више зна.

„То је најтежи спорт на свету, јер је склоп свега - и брзине и реакције и снаге.

„Много снажнијег противника можете да изиграте и направите малтене смешним, али не у некој злој намери, једноставно да испадне смешан, иако сте ви крхки".

Како каже, прави бокс, када боксују два добра боксера, заиста је уживање и лепота.

„Нема никакве везе ко је јачи, увек сам волео да боксујем против оних који билдују, знам да он нема шансе против мене.

„Бокс се боксује главом... Ма када бих се поново родио, опет бих био боксер".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]