Хрватска и побачај: „Мама, радимо праву ствар, шапнуо си ми то у сну“, наводи Мирела Чавајда у писму нерођеном детету

Трудница којој су три недеље лекари у Хрватској одбијали да изврше прекид трудноће у шестом месецу, иако плод има велики тумор на мозгу, обратила се отвореним писмом.

Исповест 39-годишње Загрепчанке коју су прво слали у суседну Словенију на прекид трудноће, јер многи хрватски лекари имају приговор савести да то изведу у другом тромесечју, ББЦ је објавио пре неколико дана.

У међувремену, лекари другостепене комисије одобрили су јој побачај, а Мирела Чавајда објавила је писмо болесном нерођеном детету.

Редакцији ББЦ на српском доставила га је њена пријатељица и новинарка Ивана Параџиковић која је међу првима писала о Мирелиној борби на друштвеним мрежама и покренула лавину реакција и коментара.

„Мој сине, мој Грга…

Пишем им ово писмо, да разумеју… имам им потребу рећи што ти и ја одавно знамо.

Kао мајка једног синчића за којег живим и носећи тебе ових шест месеци испод срца могу искрено рећи ви сте светло и бит мог живота.

Нема ничега изнад тога.

Зато смо супруг и ја толико и хтели сину подарити брацу или секу.

Али мој Грга умире.

Након јучерашњег последњег прегледа нема дилеме, нема више нити трачка наде за коју сам се ловила све ово време.

Преглед сам обавила код гинеколошкиње Тене Kовачевић којој ме упутила пријатељица која је за њу сазнала истражујући.

Нити један доктор у нашим болницама, а била сам у пуно ових недеља, није ми рекао за њу, већ моја пријатељица.

То сам схватила као још један пораз нашег здравственог система.

Наиме, ова предивна и топла докторица Тена једини је специјалиста феталне медицине у Хрватској.

Школовала се и специјализирала у Лондону на Институту феталне медицине под окриљем лекара чија су открића револуционирна у том подручју.

Ти чаробњаци, спашавају животе беба и врше захвате на њима док су још унутар маминих трбуха и доносе их на свет здраве.

Али по њима, за Гргу то није опција.

Мом Грги нема спаса.

Јучерашњи преглед је трајао два и по сата.

То им је пракса у оваквим ретким случајевима попут Гргиног.

Ултразвук којим ме прегледала је толико прецизан, детаљан и траспарентан да сам остала запањена.

Ми такав ултразвук немамо ни у једној од наших болница што сматрам нужним.

Уистину жалосно!

Наког додатног консултовања с лондонским стручњацима путем мејла и усмено испред мене, после исцрпног налаза од четири пуне странице и детаљног објашњења тог истог, дијагноза је поново била јасна.

Нашем Грги нема спаса.

Или наступа смрт врло брзо у материци или одмах по рођењу.

Тумор расте, све је већи и питање је тренутка када ће му срце стати.

То може бити данас, сутра или непосредно по његовом рођењу. Живети неће.

Ово пишем јер оваких стручњака у Хрватској нема.

Само Тена.

Питам се зашто?

Где су?

Могли би помоћи мајкама и женама у сличним ситуацијама као што је моја и спашавати животе беба.

Зашто ме бар на њу нико није упутио, када су ми већ прећутали могућност слања захтева етичким комисијама те упутили у Словенију!

Kако су наши доктори ТО знали, а нису знали за једину стручњакињу и упутили ме њој на преглед?

Након тог јучерашњег прегледа, уз ово константно тупило и бол у којем живим већ недељама поново сам осетила разочарање и неповерење у наш систем.

Још један шамар.

Опет сам исплакала море суза и таква се вратила синчићу који нема мајку од 19. априла.

Док ми се душа распада, пред њим се морам претварати да је све у реду.

Још је мален и не разуме зашто мама стално плаче.

Питам вас доктори, управници наших гинеколошких поликлиника те чланови првостепених комисија који имате моје налазе већ две недеље у рукама, да ли би ви то могли?

Kако бисте се ви носили с тим?

Јесте ли се барем покушали ставити у моју позицију?

Kада ти је тело ту, али душа није.

Желим се што пре вратити сину, који треба своју мајку.

Управо је то разлог зашто желим скратити даљу агонију нашем Грги, првом сину, супругу и целој породици.

Чекање да Грга умре унутар моје утробе, рађање и гледање га како тада умире, за мене као мајку био би чисти садизам.

Мучење.

Шта би од мене остало да и даље чекам, гледам и ишчекујем како умире?

Умрла бих скупа с њим.

Имам ли право другом сину узети мајку, питам вас?

Мислите да неко од вас има?

Можда би нека друга мајка одлучила другачије.

Ко сам ја да јој судим?

Свако има право на свој избор.

Софијин је то избор.

Ти, мој сине, мој Грга… ми смо се договорили већ након прве дијагнозе; шапнуо си ми у сну: „Мама, радимо праву ствар".

Нико ме неће уверити у супротно.

Јер ти и ја знамо.

Верујте ми, не би било срећније жене, мајке и труднице од мене да је прогноза другачија.

Али није.

Чињенице су ту.

Црно на бело, на пет налаза.

Још од 21. априла дијагноза је јасна, а ово пишем 12. маја.

Готово месец дана пошто сте ме прислили да живим у незамисливој боли и порицању истине.

Чекању да се пробудим из овог ружног сна.

Ових недеља је било и предивних доктора и сестара пуних емпатије, држали су ми руку, бодрили ме, слали ми подршку и снагу.

Препознаће се у мојим речима.

Неколицина. Хвала вам на томе.

Али, већина ме је изневерила.

И систем и лекари којима сам до тада веровала.

Свим мајкама које ће се наћи у овој ситуацији поручујем да останете снажне и храбре и да коју год одлуку донесете за себе и за дете, знајте, имате на њу потпуно право.

Без осуда појединаца и јавности.

Мој Грга, мој сине… мама, тата и брацо те воле највише на свету… знам да то знаш јер сам ти шапнула у сну".

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]