Еjнар Галилеа, Хрватска и фудбал: Откуд баскијски панкер у зелено-жутом дресу Истре

„Ноћи истарске зову ме и прате гдје год кренем ја, пјесме далеке, још у мени живе ко некада..."

Ори се песма са звучника на стадиону Дросина у Пули, док ватромети пуцају, а играчи певају, грле се и лију сузе радоснице јер се њихов тим - Истра 1961, пласирао у финале купа Хрватске после 18 година.

Победили су љутог ривала Ријеку, у „дербију della Учка" са 3:2.

У мору зелено-жутих дресова и друге гардеробе са клупским обележјима слављеника, назире се раздрагани и полетни момак у црној мајици, неколико бројева већој, на којој је белим словима исписан назив локалне панк дружине и истоименог фестивала - Монтепарадизо (Monteparadiso).

„Мајицу сам добио на поклон и обећао сам да ћу је обући ако се пласирамо у финале купа и када будемо славили", узбуђено говори за ББЦ на српском Ејнар Галилеа Азакета, фудбалер НК Истре 1961 и љубитељ панк рок музике.

Фудбалер средине терена, а по потреби и одбрамбени зелено-жутих истиче да је мајицу добио управо од Ивана Медића, певача локалне панк групе Sick Crap, после једног дружења у њиховој просторији за пробе.

Одушевљен почетком разговора и чиненицом да неће говорити искључиво о фудбалу, Баскијац каже да му је ова врста музике, коју слуша од детињства, веома битан аспект живота.

Баскија је аутономна област у Шпанији која има статус историјског региона.

Пулском тиму се придружио почетком 2019, као позајмљени играч шпанског прволигаша Депортива Алавеса из баскијског града Виторија, који је уједно и већински власник Истре.

И док шумови на телефонској вези на тренутке ометају интервју, Ејнар неумољиво наставља даље о Баскији, Пули, фудбалу и српским саиграчима са којима је раније заједно трчао по травнатом тепиху, али и о многим другим значајним темама.

„Панк је битан део културе у Баскији"

Одрастајући у Виторији, jедном од центара шпанске аутономне покрајине Баскије - Виторији, Ејнар се од малих ногу сусретао са панк рок звуком локалних бендова.

„Волим ту музику, слушам је код куће, имам је и у колима.

„Нормални људи углавном слушају комерцијалну музику и остало, али ми Баскијци и нисмо баш нормални", смејући се прича двадесетседмогодишњи фудбалер.

На листи омиљених група из његовог завијача налазе се Cicatriz, La Polla Records, Kortatu, Eskorbuto и многи други култни панк састави који су осамдесетих стварали тамошњу сцену, популарно названу „баскијски радикални рок".

Истиче да је панк „битан део баскијске културе", тако да је уобичајено да овај музички правац слушају и фудбалери Реал Сосиједада, Атлетик Билбаа и других тимова, које је раније сретао и на концертима у Баскији.

Преко роштиља до пулског панка

Музички догађаји и клубови где се слуша панк недостајали су Ејнару и по пресељењу у Пулу, па се тако, не оклевајући, упустио у авантуру проналажења места где би могао да се дружи са домаћим панкерима и упозна локалну сцену.

Имао је срећу да је физиотерапеут Истре зет певача локалног панк састава Sick Crap и члана Монтепарадизо колектива, који је био више него одушевљен жељом баскијског фудбалера да се упозна са пулским панкерима.

Жеља му се обистинила после једног пикника на који је позван.

„Била је недеља и правили смо роштиљ код сестре, где се окупила цела фамилија, а био је и зет Боба који је без циља позвао Ејнара да нам се придружи.

„Мислио сам да је шала, али се ипак појавио, па смо се дружили, причали и играли џенгу - друштвену игру у којој слажеш дрвене градице, где би сваки пут Ејнар порушио све", присећа се кроз осмех за ББЦ на српском Иван Медић, музичар и члан колектива Монтепарадизо.

Пуљанина је посебно одушевила чињеница да је Баскијац знао за њихов колектив, као и за клубове којима руководе јер су његови пријатељи из бенда Gadafiste Brothers тамо раније свирали.

Пикник је потрајао, а двојица панкера су нашли много заједничких тема за разговор.

„Одушевио ме је јер нисам никада нити чуо, а ни упознао особу која игра фудбал, има такву причу и воли тај начин живота", наглашава 30-годишњи Иван.

„Нормалан је и приземан, не понаша се као звезда већ је као неки панкер из кварта - потпуна добричина и позитиван тип", додаје.

Панк мајица за панк фудбалера

Пошто му је на пикнику пустио да чује како звучи његова група Sick Crap, договорили су се да Ејнар посети њихову пробу у студију који се, као и просторије колектива и клубови, налази у културном центру Карло Ројц.

После недељу дана Ејнар им је дошао у госте.

Иако на крају није ни било музичке пробе, Иван је стигао да га поведе у разгледање зграде и њихових клубова где су га посебно задивили зидови украшени бројним графитима, постерима и другим панкерским обележјима.

При поласку је питао Пуљане да му дају мајицу групе за успомену, али је Иван ипак одлучио да му поклоне неки сувенир колектива који „представља начин живота, фамилију, пријатељство, бендове, целу причу и екипу".

Тако је Ејнар добио црну мајицу где на предњој страни белим словима пише Монтепарадизо, док је на леђима натпис ПУХЦ - скраћеница од Пула Хардкор.

„Прича је била када постигне гол да му буде испод дреса и кад га снимају камере да покажеш мајицу, на шта је он почео да смеје и рекао да никада не даје голове али да ће нешто смислити."

Оно што је осмислио, Ивана је оставило у чуду и није могао да верује када га је видео у овој мајици на прослави победе над Ријеком у полуфиналу купа.

„Сви смо били позитивно изненађени, тип је тешка легенда и толико се брзо заљубио и подржава целу ту причу, да је и он сада аутоматски део нас", закључује Пуљанин.

Монтепарадизо је име панк колектива који организује истоимени фестивал од 1992, као и разне друге активности у њихова два клуба која се налазе у згради некадашње касарне Карло Ројц у Пули, данашњег културног центра.

Фестивал се такође одржава у дворишту овог здања, док је првих година организован на тврђави Монте Парадизо, по којој су и назвали догађај.

Око колектива је окупљено више десетина појединаца и око 10 локалних група - Пасматерс, Анти-отпад, Болесно гриње, Реанимација, Nulla Osta, Fried Brain, Trio Porcodio и други.

Ејнар каже да је имао жељу да посети фестивал прошле године, али да због пандемије корона вируса и ограниченог броја карата ипак није отишао.

„Имао сам и тренинге па је било немогуће да одем, али уколико останем у Истри и овог лета, планирам да идем", додаје.

Две боје једна љубав

Ејнар се хрватском прволигашу придружио јануара 2019, као позајмљени играч шпанског прволигаша Депортиво Алавес.

Пре доласка у Истру, поред матичног клуба и његовог Б тима, Баскијац је играо у француском Сошоу и загребачком Рудешу.

Каже да је фудбал у Хрватској „другачији" од оног који се игра на Иберијском полуострву.

Кључна разлика је у томе што се у Шпанији, чак и у другој лиги, више ради на „тактичком плану игре".

„Али мислим да сам се већ на почетку добро адаптирао јер сам створио одличну конекцију са друговима из тима који су ми много помогли", наглашава баскијски фудбалер.

Најтежи противник у лиги му је онај са којим ће „укрстити копља" у финалу купа - Динамо из Загреба.

„Динамо игра у Европи, догурао је до четвртфинала Лиге Европе и не могу да их упоредим са другим тимовима у Хрватској."

Међутим, незгодни противници, додаје, долазе и из „велике четворке", коју поред најтрофејнијег хрватско клуба чине и Хајдук, Ријека и Осијек.

До задње рунде такмичења Истра је стигла управо победом у регионалном дербију над јадранским ривалом.

„Нашли смо се у финалу пошто смо победили, што је прелепо, а још лепше је победити Ријеку", осмехујући се говори Ејнар.

Шта кажу навијачи?

Ејнар каже да је изградио и добар однос са навијачима, упркос томе што ове сезоне због корона вируса не могу да присуствују утакмицама.

Група најватренијих навијача Истре зове се Демони и настала је 1992. године.

„Увек су ту и подржавају нас у овим тешким тренуцима када се боримо за опстанак у првој лиги", објашњава Баскијац.

Љубав најватренијих присталица клуба и Ејнара је по свему судећи обострана.

„Он је прави Баскијац - емотивац код кога се види да воли клуб и регију", говори за ББЦ на српском Раде Црногорчић, приватни предузетник из Пуле.

Дугогодишњи навијач Истре који за локални тим навија „од када зна за себе", каже да је његов „генерални утисак" о Ејнару да је „борбен" и да „даје максимум клуб".

„Највише ми се допада код њега што се види да воли клуб и град, за разлику од других странаца који су били овде и које није било брига јер су знали да им је Истра успутна станица", објашњава 38-годишњи Црногорчић.

Истиче да је у кругу људи са којима прати Истру, Ејнар омиљени фудбалер, али му и замера што је понекад „неопрезан" због чега уме да „направи непотребан пенал".

Ипак, не крије да ће му бити жао уколико напусти клуб на крају сезоне.

„Знам да је прошле сезоне кад га је Алавес повукао натраг у Шпанију заплакао јер је желео да остане у Истри - то је оно што, верујем, сваки навијач Истре цени", закључује Пуљанин.

Баскијац на Балкану - Пула и Београд

За две и по године колико борави у Пули, стигао је да преслуша многе песме легендарних пулских панк бендова КУД Идијоти и Факофболан, али и да упозна град и људе.

„Видим на неки начин извесне сличности између мене и њих јер они за себе сматрају Истранима, док сам ја Баскијац", истиче фудбалер.

Наглашава да су Пуљани „опуштени и посвећени" и да никада није имао проблема од када се преселио у град фабрике Уљаник, боксера Мате Парлова и филмског фестивала у чувеној Арени.

„Мислим да сви који нису из Пуле имају само лепе речи за њу."

Допада му се и море које запљускује градске обале, као и околне природне лепоте, док зими, када има мање садржаја, занимацију проналази шетајући поред по плажи, градским парковима и шумама.

По доласку се дао и на учење хрватског језика, а прве речи које је запамтио биле су псовке.

Сада разуме скоро све, али му представља проблем када треба да „говори на хрватском или српском".

„Могу да одем до супермаркета и да причам, али ако конверзација крене у нешто другачијем смеру, морам да им кажем, извините да ли можете да ми се обратите на енглеском или италијанском јер ми је хрватски ограничен'", прича Баскијац, осмехујући се.

Широка интересовања и љубав према путовањима одвеле су га на један викенд и до главног града Србије, још док је играо за загребачки Рудеш.

У Београду је каже разгледао град, а посебно су га занимале „зграде разорене у НАТО бомбардовању", о чему је хтео више да сазна.

Играјући за Алавес дружио се и са неколико српских играча - Александром Пантићем, Ненадом Крстичићем, Александром Катаијем и Ранком Деспотовићем.

Истиче да их „веома цени јер су имали добар однос са њим и веома су фини".

„Увек су ми говорили лепе ствари о Београду, журкама и људима тамо и предлагали да га посетим и да им се јавим, па ако су тамо да се дружимо", прича Ејнар.

Тада није стигао да се види са некадашњим саиграчима, али обећава да ће то учинити „када се укаже наредна прилика".

Зелено-жута неизвесност пред последње коло и финале купа

Да ли ће зелено-жути дрес Истре са бројем осам од наредне сезоне заменити неким другим, Ејнар још не зна.

„Срећан сам овде у потпуности и видим себе као битног играча у тиму, али заиста не знам шта ће бити јер ми истиче уговор, а ту је и Ковид, тако да не могу ништа да кажем јер нисам сигуран", наводи Баскијац.

До краја сезоне је остало још једно коло.

Истра 1961 је тренутно на претпоследњем месту на табели, док је од места испадања дели само један бод.

Ипак, финале купа које ће се одиграти у среду, 19. маја против загребачког Динама на стадиону у Великој Горици, радује навијаче Истре, али и њеног одбрамбеног играча.

Иако је клуб из главног града Хрватске фаворит, Ејнар сматра да је у фудбалу све могуће и да „једино треба да буду своји и уз мало среће могу да победе".

„Надам се да када се наредни пут чујемо или видимо, да ћемо тада бити освајачи купа", закључује истрина осмица.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]