Корона вирус: Прича о Балканкама из Кине - месец дана касније

Пре месец и кусур дана, три девојке са Балкана које живе у Кини говориле су за ББЦ на српском. Ситуација са корона вирусом се у међувремену доста изменила - као и њихови животи.

Приликом првог разговора са Мимозом, Бојаном и Иваном, биланс је гласио „најмање 17 мртвих" од корона вируса, уз тек „неколико хиљада" заражених.

Ситуација је данас знатно другачија - 80.000 људи је заражено широм света, а преминуло је око 2.700.

У међувремену је вирус добио име Ковид-19, потпуно паралисао неколико азијских, али и европских земаља и стигао до Хрватске, где је забележен први случај.

А шта су радиле саговорнице ББЦ-ја? Вратиле се кућама - у Кини је остала само Мимоза.

„Људи са ових простора се увек последњи уплаше... Преживели смо бомбардовање, па, као, `ајде, неће гром у коприве и слично", прича Бојана.

„Међутим, четири дана пре него што смо одлучили да се вратимо у Србију, почела сам озбиљно да се плашим, иако је то вирус који бих 99 одсто преживела".

Шта је преломило да се врате?

„Нисмо могли да излазимо из куће, осим до продавнице, нити смо знали када ћемо моћи", прича Бојана.

„Није било нових маски, неизвесно је било када ћу моћи на посао, а постојала је и шанса да се заразимо...

„То је било довољно да одлучимо да кренемо кући", истиче.

Мохиканци

Бојана има 35 година и живела је са дечком у Гуангдунг провинцији, где је предавала енглески.

У Србију се вратила пре 15 дана.

„Делује ми да се наши људи који су желели да остану у Кини, тек сада враћају", каже она за ББЦ на српском.

Како наводи, у Кини је остала трећина Срба.

„На Вичет (WeChat) апликацији постоји доста заједничких група у којима наши људи размењују информације о корона вирусу, како је у овој провинцији, оној, где је боље, где је лошије...

„Доста људи је раније поред имена у том чету имало додатак 'Остајем' или 'Не остајем'.

„Они који су остали имају посебну групу. Зове се 'Последњи Мохиканци' или 'Последњи Мохиканци у Кини, тако нешто'", наводи Бојана.

У Србију се вратила и Ивана Лазаревић, која је живела у Шангају.

Како каже, у међувремену се корона размахала.

„Шангај је и даље један од најстроже контролисаних градова у Кини, тако да је у граду избегнута паника и није било драматичног пораста у броју заражених", наводи она.

Она истиче да жариште вируса никада није било у Шангају, иако су „неки домаћи, нетаблоидини медији, то тако пренели".

„Живот овде чак почиње полако да се враћа у нормалу", истиче Лазаревић.

„Многи раде од куће, што су неки од нас искористили за путовање и долазак кући... Утисак је да је најгоре прошло што се Шангаја тиче, ствари се полако враћају у нормалу".

Мимозина прича

Мимоза Вељановска живи у Шенжену са породицом. У раним је тридесетим и предаје у интернационалној школи.

Ово је њена прича:

Уопште не излазимо напоље. На послу су нам прогласили летњи распуст, па ћемо имати краћи одмор током лета.

У Шенжену је и даље строга контрола, па се у последњих пет дана појавио само један нови случај. Кинези праве невероватне напоре да стопирају ширење вируса.

У згради где живим, храну нам донесу на сто испред зграде, па је ми покупимо. Није дозвољен долазак гостију, а они који не живе у комплексу немају приступ.

Зграда се редовно чисти, а лифт дезинфикује неколико пута дневно.

Напољу нема толико људи, али ипак излазе да прошетају ту и тамо. Сви носе маске и рукавице.

Хране има у маркетима, а у тржним центрима и свим јавним објектима се мери температура.

Почетак

За 30 дана, променио се и поглед на почетак кризе наших саговорница.

„Била сам тада на Балију и делује ми да уопште нисам била свесна читаве ситуације", присећа се Бојана.

„Када смо кретали, није се много причало о томе, о вирусу сам највише чула зато што су ме људи звали да питају како сам и преко Вичета.

„Онда смо се вратили у Кину и првих неколико дана се ништа посебно није догодило".

Међутим, онда је ситуација почела да се мења.

„Схватили смо да ће рад школа и вртића бити одложен, продавнице су биле затворене и није било људи на улици, али тада је била њихова Нова година и било би тако и да нема вируса.

„Али када је то прошло продавнице се нису отвориле... То је било због короне", наводи она.

Бојана ту истиче да је постојала и једна велика олакшавајућа ситуација.

„У граду Шантоуу, где смо били, а који има око шест милиона становника, није била велика флуктуација грађана - нису много путовали одатле и враћали се.

„Зато у почетку готово да уопште није било заражених... Било их је само 12 у једном тренутку и није било смртних случајева".

Ипак, како каже, није јој било свеједно.

„У другим градовима није било тако. У Шенжену, на пример, или тако већим градовима, потпуно блокирају читав комплекс уколико у згради нађу само једног зараженог. Нема излаза.

„Негде је било могуће да једна особа дневно из породице, на картицу, може да изађе. И ако неко изађе данас, онда не може сутра, него мора неко други из породице.

„А у неким градовима уопште нису могли да излазе, доносили су им воду, пиринач и друге основне намирнице испред зграде да би преживели. Било је и тога."

Иако су стручњаци утврдили да су деца мање подложна вирусу, читава ситуација прилично утиче и на њих.

Бојана каже да су деца у Кини прилично истраумирана, јер све делује као ратно стање - не смеш да изађеш из куће, све је затворено и нико не зна када ће се то завршити.

„Али да нису предузели те драстичне мере затварања људи по кућама ситуација би ексалирала... Одавно бисмо имали пандемију, сасвим сигурно.

„Кинези су у последњи час спречили тоталну катастрофу."

Шта даље?

Не зна се и то је нашим саговорницама највећи проблем.

Бојана каже да је тренутно код родитеља у унутрашњости, а планира да крене за Београд, јер је повратак у Кину неизвестан.

„Кад стигнем у Београд мораћу да тражим нови посао, за случај да више не могу да се вратим у Кину. Живот се наставља, шта сад, све је ок", каже она.

Недостаје ли јој Кина?

„Не", одговара кратко.

„Немам ништа против Кине и живота тамо, али не недостаје ми. Све ово ми је мало оставило горак укус у устима, морам да признам", додаје.

Ни Ивана не зна шта даље.

Тренутно ради од куће, а истиче да су потребна барем још два-три месеца да би живот у Шангају био као и пре вируса.

Како наводи, једва чека да се врати у Кину.

„Нама који смо гужву искористили за продужени одмор, остаје одбројавање до датума када ћемо моћи поново да се вратимо", каже Лазаревић.

„До тада смо у Србији, чекамо да стигне пролеће", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected].