Корона вирус, вакцине и болести: Зашто обавезна вакцинација није ништа ново

За медицински центар „Вирџинија Мејсон" у америчкој држави Вашингтон, 18. октобар 2021. године био је дан одлуке.

Десет недеља раније, центар је прогласио да сво његово особље мора да буде вакцинисано против Ковида-19 до тог датума како би од болести заштитили запослене у здравственом центру и њихове пацијенте.

Био је то потенцијално ризичан захтев, имајући у виду мањак здравственог особља и отпор према вакцинацији који је потресао друге делове тог сектора у Америци.

Али кад је стигао 18. октобар, 95 одсто особља испунило је захтев путем вакцинације или званично одобреног изузећа (преосталих пет одсто, међу којима и делимично вакцинисано особље, налази се на плаћеном одсуству.)

Шарлин Такибана, директорка која је провела читаву каријеру у „Вирџинији Мејсон", сматра да је разлог за ову високу стопу вакцинисаности делом зато што „имамо дуги историјат обавезне вакцинације… то је овде у великој мери нормализовано."

„Вирџинија Мејсон" је 2004. године постао први медицински центар који је од свих запослених захтевао да сваке године буду вакцинисани против грипа.

Администрација је организовала фокус групе и друге активности, укључујући квизове и журке, како би подстакла на расправу о овом новом захтеву.

Комбиновани приступ „штапа и шаргарепе" показао се веома успешним и стопа вакцинације особља против инфлуенце у „Вирџинији Мејсон" скочила је за две године са 54 на 98 одсто.

Лекције научене из тог искуства користиле су при постављању услова за обавезну вакцинацију против корона вируса.

Један аспект био је осигурати да запосленима буде што лакше да приме вакцину.

Други аспект био је огроман нагласак на комуникацији у вези са новим условом, укључујући информативне састанке и вишејезичне документе.

„Не схватамо захтеве за обавезну вакцинацију олако", каже Такибана.

„Кад су научни подаци у вези с овим постали јасни - кад се вакцина показала као безбедна и изузетно, изузетно ефикасна - почели смо да предузимамо конкретне мере."

Као што сугерише искуство „Вирџиније Мејсон", обавезна вакцинација је моћна алатка за очување јавног здравља.

Али може и да се додатно оспорава.

Погледајте видео: Како су вакцине искорениле многа тешка обољења

На одређене начине, ставови према актуелној обавезној вакцинацији против Ковида-19 одсликавају обрасце из неких прошлих времена, чинећи важним да се разумеју историјске лекције о обавезној вакцинацији.

Преседани обавезне вакцинације

У 17. веку, кинески лекари открили су да кад се одређени препарати великих богиња убризгају у нос, то може да доведе до блажег облика болести него што би инфекција природним путем, након које следи имунитет.

Како се ова техника ширила планетом, на крају су неки лидери учинили овакву врсту заштите обавезном.

На пример, током Америчког револуционарног рата 1777. године, генерал Џорџ Вашингтон захтевао је да сва војска буде инокулирана против великих богиња.

Инокулација је била замењена много софистициранијом вакцинацијом једном кад је енглески доктор Едвард Џенер направио вакцину против великих богиња 1796. године.

Обавезна вакцинација почела је свега неколико година касније.

Елиза Бонапарта, владарка Луке и Пиомбина у данашњој Италији (и Наполеонова сестра) 1806. године је увела обавезну вакцинацију новорођених беба и одраслих.

Још једна прекретница догодила се 1853, кад је Закон о обавезној вакцинацији почео да захтева да новорођенчад у Енглеској и Велсу буде вакцинисана против великих богиња.

Иако су неке вакцине, као што је она за полио, испочетка биле популарне, уобичајен образац је да кад се јавност временом навикне на захтев за неку конкретну вакцину, неки људи се преплаше кад стигну нове вакцине.

„Сједињене Америчке Државе имају обавезну вакцинацију од краја седамдесетих", каже Ли Хемптон, педијатар и медицински саветник Вакциналног савеза Гави.

А Италија захтева да деца буду вакцинисана против читавог дијапазона патогена, као што су Хепатитис Б, дифтерија, магарећи кашаљ, поли овирус, тетанус, хемофилус инфлуенца типа б, морбиле, заушњаци, рубеола и варичела.

Према Хемптону, „сама обавеза… никад није правила проблеме".

„Оно што је временом доводило до промене у тим типовима контекста било је кад се нешто што је раније било обавезно промени."

Тај образац може да се запази, на пример, и код нових захтева за вакцинацију против хепатитиса Б, антракса и, наравно, сада Ковида-19.

Вакцинација је данас обавезна у неким случајевима за полазак у школу (на пример, против хепатитиса Б у Словенији), за пресађивање органа (неки делови Велике Британија их захтевају за пресађивање бубрега) - и у једном екстремном случају у Италији, како би се стекло старатељство над дететом.

Казне за неповиновање често су едукативне или финансијске природе.

Обавезна вакцинација посебно је уобичајена у земљама са високим приходима, према Хемптону.

Такође обично има везе са типом владе, где „што је ауторитарнија влада, већа је вероватноћа да ће бити обавезне вакцинације."

Ово не треба да изненађује, зато што је влади таквог типа лакше да наметне нова правила, попут оних у јавном интересу (у случају вакцина).

На пример, Гамбија је увела обавезну имунизацију деце 2007. године, током периода ауторитарне власти (и после пада стопе имунизације).

Међутим, обавезна вакцинација је уобичајена и у демократским земљама у ванредним ситуацијама, као што је пандемија - америчка савезна држава Њујорк увела је привремену обавезну вакцинацију против грипа за здравствене раднике током пандемије свињског грипа 2009.

Које су вакцине обавезна у Србији?

У Србији је законом прописано 10 вакцина.

Оне су бесплатне и добијају се по календару вакцинације у домовима здравља.

Десет заразних болести може бити спречено рутинском вакцинацијом деце.

То су туберкулозни менингитис, дифтерија, тетанус, велики кашаљ, дечја парализа (полио), менингитис изазван хемофилусом инфлуенце тип б, мале богиње, заушке, рубеола и заразна жутица Б.

БЦГ вакцина се добија на рођењу или током прве године живота. Штити од милијарне туберкулозе и туберкулозног менингитиса

Хепатитис Б вакцина се даје у три дозе: на рођењу, са месец дана и са 6 месеци.

Вакцина против пет дечјих болести (против дифтерије, тетануса, пертусиса, дечје парализе и хемофилус инфлуенце тип Б ) се даје са 2 месеца, 3,5 месеца и 5 месеци.

Прва ревакцинација против четири болести (дифтерије, тетануса, пертусиса и дечје парализе) се даје 10-12 месеци након последње дозе.

Друга ревакцинација против четири болести (дифтерије, тетануса, пертусиса и Полио) са шест година - пред полазак у школу.

Трећа ревакцинација против три болести ( дифтерије, тетануса и дечје парализе) спроводи се са 14 година

Вакцина ММР (мале богиње, заушке, рубеола) даје са 12 месеци и са шест година - пред полазак у школу.

*Извор: ГАК Народни фронт

Наслеђе „приговора савести"

Током векова, јављале су се неке притужбе на компоненте коришћене за прављење вакцина.

Неке вакцине користе мале количине животињских производа, као што је сквален, уље из јетре ајкула.

Вакцина против дечје парализе претходно је користила ћелије из мајмунских бубрега.

Овај тип састојака довео је до негодовања вегетаријанаца.

Ране вакцине против великих богиња садржале су лимфу крављих богиња, узету из телећих пликова.

Деловима све бројнијег вегетаријанског и анти-вивисекцијског покрета у викторијанској Британији то је било одбојно.

Ови противници вакцина имали су разне разлоге, према Силвији Валентајн, која тренутно пише докторску дисертацију на ову тему на Универзитету у Дандију.

„Неке од неконформистичких деноминација верују да људско тело не сме да буде контаминирано животињским материјалом", објашњава Валентајн.

„Анти-вивисекцијски покрет слагао се са анти-вакцинашима, а многи противници били су 'анти' и према многим другим стварима, као што је мешање државе у њихове животе.

„Анти-вивисекционисти су се противили методима коришћеним за производњу телеће лимфе, који су прилично грозни, да будем сасвим искрена, и бринули су се за добробит животиња."

Свињско ткиво навело је неке муслимане да се забрину да ли су неке вакцине халал - на пример, ако користе желатин свињског порекла као стабилизатор.

То је довело у питање вакцинацију против морбила у Индонезији 2018. године.

У скорије време, муслиманско свештенство у Индонезији прогласило је вакцине против Ковида-19 дозвољеним, а произвођачи вакцина против Ковида-19 изјавили су да ове вакцине не садрже свињске производе.

Неке јеврејске власти су такође инсистирале да не би требало да буде проблема са неоралним вакцинама које садрже састојке свињског порекла.

Други оспорени састојак су феталне ћелијске линије из абортуса изведених легалним путем пре више деценија.

Ове ћелијске линије се и даље користе у тестирањима неких вакцина и развоју неких других.

Без обзира на то, Ватикан је прогласио вакцине против корона вируса „морално прихватљивим".

Иако је долазило до неслагања неких секти и појединаца, посебно тамо где је религија изузетно децентрализована - као што је међу америчким евангелистичким хришћанима - не постоје етаблиране религије које забрањују вакцинацију.

Штавише, током историје, верски званичници одиграли су важне улоге у подстицању на вакцинацију и њеном спровођењу.

На крају крајева, у њиховом је интересу да чувају здравље верника.

Поред духовних противника, за противљење вакцинама везује се и дуги низ радничког активизма.

Током викторијанског периода неки енглески радници су се противили обавезној вакцинацији против великих богиња, која ће посебно утицати на радничку класу.

Раднички синдикати били су важни извори организовања опозиције (2004. године, синдикално удруживање медицинских сестара које су се успротивиле обавезној вакцинацији против грипа у медицинском центру „Вирџинија Мејсон").

Од 1898. године, Енглеска је дозвољавала приговор савести на обавезне вакцинације.

Међутим, ова изузећа су тек 1907. године постала релативно лако доступна - на крају се проширивши на четвртину свих рођених беба.

Иако је веома мала мањина антивакцинаша данас веома гласна, „викторијански антивакцинални покрет био је много већи", тврди Нађа Дурбах, историчарка тела са Универзитета у Јути.

„И био је много више покрет главног тока него што је антивакционализам данас.

„Било је више непознаница што се тиче научне позадине вакцина, а због недостатка хигијене то је значило да овај процес лако може да доведе до инфекције."

Погледајте видео: Зашто је вакцинација важна

Има још паралела између савремених и историјских протеста због вакцина.

Антивакциналне лутке се још спаљују на неким местима, као у Јути, у САД-у, у мају ове године.

Али једна разлика је повремено карневалска атмосфера викторијанских протеста.

Као што је Дурбах написала, „уобичајене демонстрације антивакцинаша укључивале су вожњу свеже пуштеног антивакцинашког затвореника, често још увек у затворској униформи, унаоколо на колицима са транспарентима и у друштву лименог оркестра."

Притискање или навођење

Обавезна вакцинација против великих богиња окончана је у Великој Британији 1947. године, усред ширег тренда ка опционој вакцинацији (на пример, против дифтерије), са новим нагласком на образовање и убеђивање.

А опет, као што видимо данас са Ковидом-19, али и пре са великим богињама, обавезна вакцинација заиста повећава стопу покривености.

На пример, кад је Француска увела 11 обавезних вакцина за децу - против потенцијално смртоносних болести - за оне рођене после 2018. године, број до краја вакцинисане деце значајно је порастао у односу на претходне године.

Кад се пажљиво одаберу, нема сумње да обавезне вакцине могу да спасу животе.

Погледајте видео: Како функционишу вакцине

На пример, једна студија показала је да су пацијенти били значајно мање склони умирању (са стопом смртности од око 13,6 одсто напрема 22,4 одсто) у болницама у којима су здравствени радници имали вишу стопу вакцинисаности против грипа у поређењу са онима са ниском стопом, иако су сами пацијенти имали једнаке шансе да се заразе вирусом.

Још једна европска студија показала је да је у земљама са обавезном вакцинацијом и без немедицинских изузећа појављивање болести било 86 одсто ниже него у земљама без обавезне вакцинације.

Честа је тензија између обавезне вакцинације, која може да појача анимозитет, и добровољне вакцинације, која може да повећа пренос заразе.

Неки здравствени стручњаци нервозни су због обавезне вакцинације зато што та политика може да умањи поверење у медицинске власти на дуже стазе.

Обавезна вакцинација је довела до насилних нереда у Бразилу и могла је да допринесе наглашеним антивакциналним покретима широм Европе, на пример.

У Француској, једном од светских жаришта оклевања према вакцинама, Министарство здравља покушало је да смањи поларизујуће последице обавезне вакцинације повезавши ту обавезу са ширим напорима за стицање поверења.

То је довело до побољшане стопе вакцинисаности, иако је значајна мањина и даље неповерљива према вакцинама - сугеришући важност наставка праћења ставова и побољшања односа између медицинског естаблишмента и јавности.

Међутим, не слажу се сви шта се рачуна под „обавезним" - постоји аргумент да многе обавезне вакцинације нису технички обавезне зато што људи обично могу да одустану под одређеним околностима, као што су верска убеђења.

Принуда би могла да буде лабава или чак непостојећа.

Принудна вакцинација - која укључује терање на обавезну вакцинацију физичком силом или застрашивањем - нешто је сасвим друго.

И упркос корисним ефектима повећане стопе вакцинисаности, прилично је велик консензус да ову стратегију треба избегавати.

А опет, према Јакију Вангу, кинеском истраживачу из Хјуман рајтс воча, принудне тактике као што је узнемиравање и шпијунирање пријављене су у неким деловима Кине.

Ово није нужно званична национална политика, објашњава Ванг.

Али централна влада локалним властима намеће строге квоте за вакцинацију, као што су смернице из септембра ове године за вакцинисање најмање 90 одсто деце у Кини.

„Ова врста квоте/указа централне владе подиже стопу вакцинисаности, али понекад за последицу може да има принудну вакцинацију на локалном нивоу", каже Ванг.

Чак и у одсуству физичке силе, неке казне за неповиновање обавези могу бити контрапродуктивне - на пример, ако се високе новчане казне наметну људима којима је већ тешко да напусте посао или отпутују до пунктова за вакцинацију.

Ово је била јабука раздора међу узгајивачима свилених буба у 19. веку и остаје препрека за људе који нису вакцинисани и данас.

Обавезна вакцинација је нешто „што треба да се користи умерено", са минималним степеном принуде уколико је то могуће, према Хемптону.

Услови за њену употребу треба да укључе „присуство болести које угрожава животе, поготово изразито заразне болести, и безбедну и ефикасну интервенцију за смањење преношења те болести.

То је обично прилично добра комбинација."

„Помаже и то што су вакцине које имамо против Ковида-19, кад се све сабере и одузме, заиста, заиста, безбедне", додаје он.

Он је и даље оптимистичан да ће обавезна вакцинација наставити да буде користан начин за заштиту људи упркос отпору на који наилази.

„Уз пажљиву и разбориту употребу, корист од примене тих обавезних вакцинација ће далеко надмашити потенцијалну штету", каже он.

Да ли ће то бити довољно да убеди скептике, остаје тек да се види.

Погледајте видео: Пет најчешћих лажних тврдњи о вакцинама

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]