Филм: Због чега је Федерико Фелини маестро италијанске кинематографије

До тренутка када је умро 1993, Федерико Фелини је освојио четири Оскара за најбољи страни филм и по томе се изједначио са земљаком Виторијом де Сиком - ниједан други италијански режисер нема више победа од њих двојице.

Али 25 година од његове смрти, дуга сенка његове заоставштине захвата много више трагова него што су то награде и признања (иако ћете видети, ако наставите да читате овај текст, да је управо освојио још једну награду).

Коначно, не само да је маестрова визија била толико јединствена и хипнотичка да је колоквијалном говору подарила и један карневалски придев (фелинијевски), већ су и његови филмови генерацијама филмаџија показивали правац којим се напредује.

Како да се у филму експериментише и ризикује и како да се помире исповеднички начини приповедања и бизарни сликовити успони.

Мартин Скорсезе је, на пример, недавно признао да Фелинијево ремек-дело Осам и по наново гледа сваке године.

„Осам и по је за мене одувек био камен темељац на много начина", каже он.

„Слобода, иновација, темељна суровост и сама срж чежњиве, очаравајуће, физичке кретње камере и композиција".

Толико о похвалама, ову је заиста тешко надмашити.

А што се тиче нас осталих, оних који седе у мраку биоскопа и пиље у платно не би ли били очарани или транспортовани, није претеривање рећи да је Фелини армију биоскопских посетилаца навео на нови пут.

Одвео нас је (и даље то ради) на одредишта која сежу далеко од света у којем се прича енглески језик - одредишта каква нисмо могли ни да сањамо у најлуђим фантазијама.

Створио је лични филмски стил који је некако мистериозно и чудесно постао универзалан и који је ову планету учинио некако мањом и интимнијом.

Па ипак - увек постоји то „па ипак", зар не? - нисам претерано срећан када кажем да је критичка јавност одувек имала компликован однос са Фелинијем.

У рецензији филма Осам и по, тананом лирском сањарењу о редитељевој креативној блокади, Полин Кејл снајперски нишани филм:

„Нечија фантазија од живота је савршен материјал за филм уколико је она сама по себи имагинативна и фасцинантна или ако осветљава његов не толико фантастичан живот на неки занимљив начин", написала је она.

„Али Осам и по није ни једно ни друго; он изненађујуће изгледа као неки конфекцијски сан о холивудским хероинама препун фројдовске анксиозности".

Упс.

Кејл свакако није била први озбиљан критичар којем су Фелинијеви филмови били одбојни.

Она их је видела као испразно средство за пласирање уметничког симболизма и гротескног надреализма који само наговештавају дубину коју не могу да досегну.

Није била ни последњи.

У зборнику „Да ли сте видели…?", Дејвид Томпсон каже: „Није баш да Осам и по може или хоће да траје вечно, само је осећај такав када га гледате".

И ту не стаје.

На другом месту у истој књизи, Томпсон за филм Амаркорд (Сећам се) из 1974. каже:

„Фелини сцену може да створи и у сну - али да ли баш мора?".

За Сладак живот (La Dolce Vita) он каже:

„Овде се ништа не дешава, осим што имамо набилдовану сценографију, епске лекције из симболизма и комплексне цмиздраве метафоре".

У делу у којем се бави филмом Ноћ у Кабирији из 1957, у којем Фелинијева супруга и муза Ђулијета Месина изводи једну од најимпресивнијих глумачких представа које сам икада видео, он каже:

„Ја, као један слабић, у њој и даље видим сладуњаву глумицу".

Па, макар је ово „слабић" потрефио.

Тврдим да Кејл и Томпсон не да нису у праву, већ да су њихови ставови бесмислени и на стакленим ногама.

Са изузетком Де Сике, чији ме филм Умберто Д и дан данас расплаче, Фелини је одувек био италијански режисер са највише интроспекције, уметности и дубине (опростите ми љубитељи Антонионија).

Нико не спаја горчину и сладуњавост са толиком лакоћом.

И ја свакако нисам једини критичар који тако мисли.

У ББЦ Култура анкети која се бавила листом од 100 највећих иностраних филмова, Фелини се нашао на деоби другог места.

Имао је четири филма на листи, а само су Ингмар Бергман и Луис Буњуел имали више, по пет.

За све вас који волите да водите рачуна о резултату, ово су Фелинијеви филмови са тог списка: Осам и по је на седмом месту, Сладак живот десети, Улица (La Strada) је на месту број 83, док су Кабиријине ноћи на 87. месту Носталгични Амаркорд је замало испао са листе - сместио се на позицију 112.

Циркуски забављачи и улични ходачи

Рођен је 1920. године у приморском граду Риминију на обали Јадранског мора (за њега је то био географски Роузбад - мистериозни предмет у филму Грађанин Кејн, Орсона Велса, прим.прев) којем се изнова враћао, као на пример у филмовима Амаркорд и Рома).

Своју филмску каријеру је отпочео као сценариста на неореалистичком класику Роберта Роселинија, филму Рим, отворен град.

Петнаест година касније, тешко је уопште замислити некога ко је на тај начин, потпуно окренуо леђа реализму (нео или било којој другој форми) као Фелини.

Његови рани филмови, инспирисани Роселинијем, као на пример Дангубе ((I Vitelloni) из 1953, били су одбачени у корист сентименталнијих пикарских филмова као што су Улица из 1954. и Ноћи у Кабирији из 1957, који су одзвањали болним осећајем хуманости међу приземним циркуским забављачима и уличним ходачима.

А затим је, наравно, дошао Сладак живот - вртоглава скитња кроз духовно обамрло високо друштво из римске улице Виа Венето.

Био је то мастерклас у егзистенцијалистичкој чежњи и послератном хедонизму, подстакнут развратним шармом уморног хероја Марчела (Марчело Мастројани) и неизбрисивим призорима као што су Христова статуа која се издиже над градом или Анита Екберг, бомбастична плавуша која се брчка у фонтани Треви.

Завршни кадар наивне девојке која на плажи нуди једну тајну Марчелу који је због јаког ветра не разуме, има девастирајући ефекат.

Сладак живот је Фелинија катапултирао у редове највећих филмских редитеља на свету.

Зато можда и не изненађује што је овај филм довео до духовне и уметничке кризе (како наставити после највећег успеха у каријери?) која је постала инспирација за његов следећи пројекат, Осам и по.

Користећи главни лик као свој алтер его на платну, Фелини га, опет кроз Мастројанија, претвара у свој најрефлексивнији и најзабавнији филм.

Он изгледа као црно-бели додатак личном дневнику, остављеном отвореном за своје обожаваоце, као сецирање тока свести уметника са надом да ће можда и пронаћи кључ којим ће у будућности решити све загонетке живота.

Он је започео и нову фазу у његовој каријери у којој наратив има секундарно место у односу на призоре.

Али какви су то само призори били!

Његов психоделични, пагански лет изнад Нероновог Рима на летећем ћилиму у Сатирикону из 1969. бих могао да наново гледам сваке године - што и чиним.

Не тврдим да сви Фелинијеви филмови из касних 70-тих година заслужују статус „класика".

Не заслужују га.

Али чак и они мање значајни наслови нуде многа целулоидна задовољења ако, на пример, само слушате заразну музику Нина Роте или уживате у неодољивим сценографијама Данила Донатија.

Свеједно, сматрам да је Академија потпуно била у праву када је 1993. Фелинију доделила почасног Оскара за животно дело.

На самој позорници на коју је изашао да прими своју статуету, мање од годину дана пре смрти, 73-годишњак је био искрен и директан када је рекао "грације" и када је својој супрузи Ђулијети казао да престане да плаче.

И шта ту више има да се каже?

Његови филмови су већ све рекли.

Погледајте видео о премијери новог филма о Џејмсу Бонду

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]