Филм: Серђо Леоне - за шаку славе

Историја кинематографије је препуна славних редитеља који су имали плодне и успешне каријере и богате филмографије.

Уосталом, зар то није и ултимативна жеља сваког љубитеља филма - да његов омиљени аутор објављује филмове сваке или барем сваке друге године?

Благо љубитељима Вудија Алена који и у познијим годинама функционише у таквом ритму.

Или студентима филма који обожавају Џона Форда - они имају око 140 филмова овог мајстора на располагању.

Д.В. Грифит их је направио чак 532!

Треба ли уопште помињати фантастичног Раула Волша и главобољу коју његова филмографија задаје уредницима телевизија које се одваже да приреде циклус његових филмова?

Или ону великог Хичкока која броји више од 60, углавном генијалних филмова.

Насупрот оваквим џиновима, постоје и великани који нису толико продуктивни.

Погледајте само списак редитеља који су и даље активни, а који у свом салду имају мање (или ту негде) од 10 филмова - Квентин Тарантино, Денис Вилнев, Тод Хејнс, Аронофски, Нолан, Дејвид Линч, Теренс Малик или два Андерсона (Пол Томас и Вес).

Воле их и публика и критичари, благајне и фестивали.

Обожавамо их и ценимо, али желимо још њихових филмова.

А ту је онда и један Серђо Леоне.

Један од највећих и најутицајнијих, без икакве дилеме.

Отишао је пре тачно 32 године.

Иза себе је оставио 7 филмова. Седам.

Кинематографију је задужио као мало ко у историји.

А ипак, много нам је остао дужан.

Следи прича о његовим ремек-делима.

А на крају ћете добити и бонус, који ће вас дотући.

Рођен је у Риму, а иако су му родитељи били Едвига Валкаренги, глумица из неме ере и пионир филма, редитељ Винћензо Леоне (познатији као Леоне Роберто Роберти), Серђо је мислио да ће се пронаћи на правном факултету.

Та илузија је трајала само неколико месеци.

Већ са 19 година је учествовао у стварању једног ремек-дела - био је помоћник Виторију де Сики 1948, када су настали Крадљивци бицикла.

Од педесетих година прошлог века почиње да пише сценарије и да учествује у гломазним и спектакуларним копродукцијама које су тада снимане по Италији - Кво вадис (1951) и Бен Хур (1959).

А онда се редитељ Марио Бонард разболео током снимања Последњих дана Помпеја (1959), па је Серђо био позван да га заврши.

Само две године касније, режирао је свој први филм Колос са Родоса.

У том тренутку је већ био опремљен вештином да производи јефтине филмове који изгледају као холивудски спектакли.

Шпагети вестерни

Гола хронологија звучи отприлике овако:

Прво је 1964. настао филм За шаку долара (Per un pugno di dollari ili A Fistful of Dollars), базиран на Куросавином Јођимбу (1961) који је и сам, верује се, настао као реакција на Хеметов роман Црвена жетва из 1929.

Овај филм је за главног протагонисту имао релативно успешног америчког ТВ глумца Клинта Иствуда.

Ово је био и први шпагети вестерн.

Уследила су још два филма у овом популарном поджанру - За долар више (Per qualche dollaro in piu ili For a Few Dollars More, 1965.) и Добар, лош, зао(Il buono, il bruto, il cattivo ili The Good, The Bad and the Ugly, 1966.).

Овај серијал ће остати запамћен као „доларска трилогија" или „трилогија о Безименом".

„Ако мене питате, он је највећи од свих италијанских режисера", пише о Леонеу Квентин Тарантино у предговору за књигу Кристофера Фрејлинга ,,Било једном на Дивљем западу: Снимање ремек-дела".

И заиста, трилогија је била револуционарна.

У историји кинематографије није било много филмских стваралаца који су од старих жанрова правили нове светове на њиховим рушевинама.

А нико то није боље радио од оних италијанских типова као што су били Леоне, Корбучи, Тесари и Ђиралди, наводи Тарантино.

„Они су били најбољи. Жан Пјер Мелвил је то урадио са француским гангстерским филмом, али Италијани су били још бољи.

„Углавном су сви почели као филмски критичари, а онда напредовали до позиције сценариста, па су постали помоћници редитеља, они који режирају акционе сцене.

„Само су још они из француског Новог таласа толико волели филмове", закључује Тарантино.

Време у којем се ово дешава обележава криза у традиционалним америчким вестернима.

Рећ је о шездесетим годинама прошлог века, када су звезде вестерна већ постале потрошене и времешне.

Нови, италијански хероји су били млади момци, обучени врло кул.

И нису били досадни.

Дизајнер Карло Сини је, уз Мориконеа, био Леонеово тајно оружје и један од неопеваних хероја тог времена.

У америчким каубојцима више није било ничег спектакуларног у самим сценографијама и костимима - хроничари кажу да се од костима углавном користило оно чега је било у магацинима великх студија.

Сими и Леоне су, међутим, размишљали на други начин.

У стриповском стилу, они су Клинту огрнули пончо (суперхеројски плашт?), и данас је тај пончо, баш као и Мелвилови мантили, бесмртан.

„У Леонеовим вестернима имамо најбољу могућу, дизајнирану продукцију, најбоље могуће костиме и најбоље реквизите.

„У томе Италијанима није било равних", оцењује Квентин Тарантино.

Он истиче и музику као фактор који је променио кинематографију.

„Леоне је био први који је музици дао конкретан задатак и који је филм претворио у оперу.

„Знам да постоје примери из историје који демантују овај став, али постоји осећај да је Леоне био први тип који је монтирао филм према музици на такав начин.

„Пре њега се то дешавало само случајно када би неко помислио да би било кул да нека филмска секвенца има ту врсту приступа, али нико то није радио са целим филмом.

„А сада сви тако раде: изабереш неки рокенрол стандард и онда сцену режираш у складу са том песмом.

„Све је почело са Леонеом и Мориконеом, нарочито са Добар, лош, зао", каже Тарантино.

Није случајно да Тарантино на овај начин говори о Леонеу и Мориконеу, јер су они и по својој форми и облику утицали на његове филмове.

Уосталом, он је и сам тврдио да су Петпарачке приче шпагети вестерн на модеран начин.

Затим је користио и делове Мориконеових композиција у властитим филмовима.

А на крају је и ангажовао славног композитора за филм Подлих осам (Hateful Eight, 2016.).

Трилогија је и по неким другим стварима била револуционарна и утицајна. Коришћење и комбинација реализма и насиља су били до тада невиђени.

„Ови филмови данас не изгледају претерано насилно, али тада су били јер ствари нису биле узимане за озбиљно.

„Италијани се смеју насиљу, а постоји и тај специфичан вид хумора везан за вешала", каже Тарантино.

Елвис Мичел, професор и филмски критичар, каже да када предаје историју филма, студенте провлачи кроз разне епохе и приказује им филмове из 20-тих, 40-тих, 50-тих.

Али, додаје, тек када прикаже неког Леонеа, његови ученици имају озбиљну реакцију и почињу да препознају елементе модерне кинематографије уз коју одрастају.

„Тек тада они помисле: 'Аха, ово није неки стари филм'", каже Мичел.

„Његово коришћење музике, сценографија, смисао за хумор.

„Они препознају надреализам код Леонеа, као и сво то лудило које препознају у филмовима из 90-тих. За њих је то тренутак када филм почиње да еволуира".

Тарантино примећује да „Леоне није неко кога само проучаваш, са Леонеом све почиње".

Дивљење завршава речима које дефинишу све оно што је Леоне постигао овом славном трилогијом.

„Леоне представља најграндиознију комбинацију комплетног филмског стилисте и приповедача.

„Ова два елемента су у принципу неспојива.

„Када то радите са таквим стилом и то у оквиру жанра, када обраћате пажњу и на сва правила тог жанра и када их у исто време и немилосрдно рушите - то је тренутак када вам он испоручи предиван вестерн", навео је Тарантино.

Било једном… у Америци

,,Филм који ме је натерао да и сам размишљам о прављењу филмова, филм који ми је показао шта све ради режисер, како се кроз камеру контролише ток филма - зове се Било једном на Дивљем западу", каже Квентин Тарантино.

Успех претходне италијанске трилогије је Леонеу обезбедио карту за Холивуд.

Парамаунт га је позвао да режира Било једном на Дивљем западу (Once Upon A Time In the West).

Главне улоге су играли Чарлс Бронсон, Хенри Фонда, Клаудија Кардинале и Џејсон Робардс.

Није познато да ли је Леоне већ тада био свестан да започиње нову, „Било једном" трилогију.

Био је то дугачак (три сата) и насилан, неки би рекли чак и мрачан филм који се пред очима гледалаца одвијао као неки сан, препун референци на митологију Дивљег запада и америчких вестерн филмова.

Иако сниман углавном у Европи (Шпанија и Италија), делови су морали да буду снимљени и у Долини споменика у Јути, месту на којем је Џон Форд снимио скоро све своје каубојске филмове.

Све до финалног револверашког обрачуна, публика је закована за своја седишта, што и није неко чудо када се зна ко је све био умешан у његов сценарио - Серђо Донати га је написао према причи Бернарда Бертолучија и Дарија Арђента.

Али овај капитални филм није могао да прође онако како је то заслуживао.

Парамаунт дефинитивно није имао слуха за Леонеову визију, па је филм у монтажи искасапио, што је и допринело слабом резултату на америчким биоскопским благајнама.

Европа га је, међутим, обожавала.

Само у Француској, овај филм је зарадио три пута више новца него што је коштао, а о утицају који је остварио су књиге написане.

И то не само на филм - свако ко је икада у руке узео неки од француских, белгијских или италијанских вестерн стрипова (Поручник Блубери, Џеремаја…) зна о чему се овде ради.

Леоне се није либио да и овим филмом разбије многе конвенције - успоравао је радњу кадгод би се она примакла климаксу и тако појачавао напетост.

Одлагао је револверашке обрачуне, инсистирао на крупним, баш крупним кадровима на лицима и очима својих ликова, рукама спремним да извуку колт из футроле, на муви која шета по лицу револвераша.

Умео је чак и „рампу да прескочи" - као у тренутку када Клаудија Кардинале уђе у овај невероватан филм.

И наравно, ту су били и Мориконеова музика и усна хармоника Чарлса Бронсона.

Сареш Судхакаран, режисер и продуцент, у видео есеју детаљно је анализирао све трејдмарк тренутке из филмова Серђа Леонеа.

Он само у једној сцени обрачуна у салуну успева да наброји седам филмских елемената који представљају тог јединственог Леонеа.

Тако Судхакаран издваја неочекиване уласке ликова у кадар, већ поменуте крупне кадрове, елементе изненађења, напетост и почасно место за музику и за дијалоге.

А Тарантинову фасцинацију овим филмом видимо и у скоро свим његовим делима.

Уосталом, он то и не крије: „За мене је то била комплетна школа филма у једном филму.

„Он је чиста илустрација утицаја на једног филмског аутора. Упутство како да потпишете сопствени филм".

Тарантино је био потпуно фасциниран, јер је спознао начин на који ће правити сопствене филмове.

„На крају је филм Било једном на Дивљем западу створио естетику коју сам прихватио", закључује Тарантино.

У налету продуктивности, Леоне је прихватио позив да режира следећи филм, Била једном једна револуција, који је, истина, имао и друге називе - Duck, You Sucker ili Duck Your Head (Giu la testa).

Иако је желео само да га продуцира, Леоне је на крају пристао да у редитељској столици замени Питера Богдановића који није успевао да нађе заједнички језик са студијом.

Филм се бави Мексичком револуцијом 1910. године.

Главни јунаци су Хуан Миранда (Род Стајгер), аморални мексички одметник и Џон Мелори (Џејмс Кобурн), бивши члан Ирске Републиканске Армије (ИРА).

Њих двојица, после проблематичног упознавања и великих жртава, постају хероји Револуције.

Последњи Леонеов вестерн је и један од најпотцењенијих његових филмова.

У тренутку приказивања, ово дело готово да није имало никакав озбиљан углед.

Све што је стигло много година касније, било је неупоредиво садржајније.

Поново је слављен Леонеов стил, његов осећај за детаље, као и спектакуларни специјални ефекти.

Овај „Запата вестерн" је, очекивано, био забрањен у Мексику све до 1979, јер се сматрао увредљивим по мексички народ и саму Револуцију.

На следећи, последњи Леонеов филм, свет је морао да чека пуних 13 година.

Леоне је прво одбио позив да режира Кума, јер је већ радио на другој гангстерској причи.

Историја каже да је читавих десет година провео у припреми овог пројекта, насталом према роману The Hoods бившег мафијаша Харија Греја.

Прича је била заснована на четворици њујоршких јеврејских гангстера који су од детињства били пријатељи.

Финални продукт је био четворосатни магнум опус Серђа Леонеа.

Роберт де Ниро и Џејмс Вудс су били носиоци главних улога.

Слично филму Било једном на Дивљем западу, и ово је била својеврсна медитација на тему америчке митологије, овог пута гангстерске.

Филм је доживео рекордне овације на фестивалу у Кану.

Легенда каже да се 20-минутни аплауз чуо све до кафе-башти на Кроазети.

Али за све то није марио Ворнер Брадерс, студио који је и произвео филм.

Холивуд је, једноставно, сматрао да је ово превелики залогај за америчку биоскопску публику, па је поново прибегао масакру у монтажној соби.

Филм је био драстично скраћен на само два сата.

Флешбек структура је била одбачена у корист линеарне нарације.

Резултат овакве операције је био ужасан: критике су биле поражавајуће, резултат на благајнама катастрофалан.

Тек када је филм објављен у изворној, Леонеовој верзији, стигло је и признање критике.

Џин Сискел, један од најутицајнијих филмских критичара тог времена је биоскопску верзију филма назвао „најгорим филмом 1984. године", док је за оригиналну, европску верзију казао да се ради о „најбољем филму" исте те године.

Његов критичарски партнер, Роџер Еберт је за филм рекао да се ради о „поеми о насиљу и похлепи".

Бископска травестија, како су многи критичари називали скраћену верзију филма, је дубоко погодила Леонеа.

Био је то његов последњи филм.

Умро је 30. априла од срчаног удара, у 60. години.

Шта би било…

У недостатку реалних филмографских јединица, остаје нам да маштамо како би један Серђо Леоне, на пример, направио римејк филма Прохујало с вихором, што му је била велика жеља.

Сматрао је да капитални роман Маргарет Мичел заслужује једно верније читање, иако је обожавао Флемингову верзију.

Исто толико је волео и стрипове Алекса Рејмонда, нарочито Флаша Гордона, али понуду за режију тог филма је одбио јер му се није допао сценарио.

Радио је и на ТВ серији Колт са старим сарадником Серђом Донатијем.

Слично филму Винчестер '73 Ентонија Мана, замислио је да један колт револвер прелази од једног до другог власника и тако прича причу.

Тај пројекат је напустио не би ли се посветио пројекту Место за које само Мери зна.

Требало је да то буде његов последњи вестерн, са Микијем Рурком и Ричардом Гиром у главним улогама.

Њих двојица је требало да трагају за изгубљеним благом током Грађанског рата у Америци.

Ништа ни од тога.

У Дон Кихота је такође био заљубљен.

Клинт Иствуд је требало да буде насловни лик, а Ели Валах Санчо Панса.

До краја живота је сањао овај филм.

Али ништа ипак не звучи тако моћно и ни за чим не би требало толико да жалимо као за филмом Лењинград: 900 дана који је Леоне започео одмах након филма Било једном у Америци.

Инспирисан истоименом документарном књигом Харисона Сализберија, желео је да створи епску ратну причу о америчком ратном фотографу (Де Ниро) који се у опкољеном Лењинграду заљубљује у Рускињу.

„На самом крају филма, сниматељ умире на дан ослобођења Лењинграда, док снима тренутак предаје немачких војника", препричао је крај никада направљеног филма Серђо Леоне.

„А девојка то сазнаје случајно, док гледа филмски журнал".

Филму је 1989. био одобрен буџет од 100 милиона долара, с тим што су независни инвеститори из Русије обећали да ће обезбедити половину те суме.

Мориконе је обећао присуство, баш као и његов сниматељ Тонино Дели Коли.

Два дана пре потписивања уговора, Леоне је изненада умро.

Филмски свет је остао дужан Серђу Леонеу.

Списак награда и признања које је добио је мучно кратак: један Донатело (италијанска верзија Оскара) за Била једном једна револуција, једна БАФТА номинација (енглеска верзија Оскара) за Било једном у Америци и још једна номинација за Златни глобус за исти филм.

И ту је крај признањима.

Правда је исписана мало другачије.

Она се види у сваком филму Квентина Тарантина и у сваком вестерну Клинта Иствуда.

Оскари за Иствудов филм Неопростиво (Unforgiven) могу да се припишу и Леонеу.

Или још директније: да ли би Клинт Иствуд икада постао оваква звезда да није било Безименог хероја?

Да ли би уопште постојао поджанр звани шпагети вестерн?

Ко зна како би изгледала Дивља хорда Сема Пекинпоа да није било Леонеових каубојаца?

Да ли би уопште било филма Било једном у Мексику да Роберт Родригез није био заљубљен у Леонеове филмове?

Или Цуи Харковог Било једном у Кини, па чак и филма Било једном у Мидленду Шејна Медоуза?

Ни ХБО вероватно никада не би направио серију Дедвуд да није било Леонеовог утицаја.

Нема сумње, историја филма би изгледала знатно другачије у неком тужном, алтернативном универзуму у којем нема Серђа Леонеа.

Велики мајстор можда иза себе није оставио много филмова, али његова задужбина је ипак непрегледна.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]