Свемир и комунизам: Како је свемирска трка променила совјетску уметност

Свемирска трка - ракете, сателити, космонаути-рекордери - био је то начин да совјетски уметници усвоје авангардне идеје под плаштом пропаганде.

Налази се испред врата Изложбе достигнућа националне економије, гигантског сајма-изложбе-забавног парка намењеног приказивању моћи совјетске индустрије и науке.

Изграђен је у време када је СССР водио свемирску трку.

Време када је, цитирајући капетана подморнице у филму Лов на црвени октобар, „свет дрхтао од звука наших ракета".

Споменик освајачима свемира је космичка уметност изван размера овог света.

Изграђена од титана, 107 метара висока скулптура ракете која узлеће са кула на земљи стоји изнад свега у самом изложбеном парку - готово је двоструко већа од ракета Восток чије су је мисије инспирисале, од којих је једна изложена у парку.

Титаном обложена гранитна скулптура је толико велика да је њена основа довољна да се у њу смести читав музеј, Меморијални музеј космонаутике.

У политичком систему у којем је религија била забрањена.

Уздизане су само револуционарно наклоњене предсовјетске личности, совјетски уметници су се, уместо тога, окренули иконографији совјетских лидера попут Лењина, симбола совјетске индустрије и науке - и свемира.

Рано вођство Совјетског Савеза у свемирској трци, на челу са заробљеним немачким научницима и сјајем пројектанта попут Сергеја Корољева, постало је нова инспирација за совјетске уметнике, вајаре и дизајнере.

Али његови корени иду далеко дубље од тога, каже Александра Санкова, директорка Московског музеја дизајна.

„Ово интересовање за свемир започело је много пре него што су Совјети ступили на власт, сеже у доба Циолковског (руског ракетног пионира из 19. века).

Сви су мислили да је луд, али Совјети су га, након револуције, учинили делом трајне идеологије."

Санкова каже да је космичка иконографија СССР-а процветала двадесетих и тридесетих година прошлог века, баш као и другде у свету, храњена маштањима научних часописа о животу у будућем добу.

Али њена популарност као тема експлодирала је како се обликовала свемирска трка.

Совјетски свемирски програм, толико дуго чувана тајна, постао је моћно пропагандно средство - али је имао и општу подршку самих уметника.

„Шездесетих година одједном су сви веома одушевљени идејом да буду у свемиру", каже Санкова.

„Дизајнери су правили слике инспирисане овим свемирским достигнућима, не зато што је то била 'масовна' ствар, већ зато што су били изузетно поносни и надахнути."

„Свемир је био веома важна тема (за совјетски систем) у борби против религије", каже Санкова.

„Свемир и технологија сукобили су се са религијом."

Један од најутицајнијих медија за совјетску свемирску уметност био је часопис „Tekhnika Molodezhi" (Технологија младих), научни часопис који је мешао научну фантастику и инжењерство из стварног света (и који излази и данас).

Његова промоција совјетског места у свемиру инспирисала је многе који ће постати уметници и дизајнери.

Санкова у уводу књиге Совјетска свемирска графика, која сакупља нека од уметничких дела и примера дизајна који се чувају у музеју пише:

„Током читавог периода, совјетски су грађани живели кроз замене, које су конзумирали.

За већину је то био једини начин да се искуси узбуђење безграничних открића и прихвати потенцијал науке да подигне нацију након толико година борбе".

И то нису били само плакати или слике у књизи - космичке иконе су се могле наћи свуда, каже Санкова.

„Дизајнери текстила су их врло радо користили", каже она.

„Такође и индустријски дизајнери и творци монументалне уметности - скулптура, мозаика и архитектуре."

Изложба достигнућа националне економије у Москви (позната као „Vystavka dostizheniy narodnogo khozyaystva" или ВДНК на руском) прославила је неке од технологија које су претвориле СССР у свемирску суперсилу - ракету Восток и макету шатла Буран, на пример - у лежерном окружењу.

Чак и док су совјетски грађани пили, смејали се и обилазили забавни парк, постојало је подсећање на индустријску моћ Совјетског Савеза која их је окруживала.

„Свемир је био прилика за промоцију комунизма и совјетског система", каже Санкова.

У совјетском друштву уметничко изражавање било је строго регулисано, а уметничко дело морало је да одобри Уметничко техничко веће.

„Они би надгледали поступак, рекли би 'ово треба променити'. Могло је да буде прилично тешко проћи кроз процес."

Одобрене свемирске теме имале су, међутим, сеизмички ефекат на совјетску уметност, донекле сличан ономе што се догодило совјетској фотографији 1920-тих, доводећи нове идеје у главни ток под плаштом револуционарне пропаганде.

„То је оживљавање идеја авангарде", каже Санкова.

Али, како би га прихватио и обичан народ, обично друштво, совјетска свемирска уметност такође је разрадила много традиционалније облике руске уметности - укључујући оне који су били основни елементи руске православне религије.

„Узели су типичну икону из руске уметности и претворили је у нешто совјетско", каже Санкова.

„Уместо Христа у средишту, ту би била совјетска фигура. Морали су да убеде људе и морали су да користе 'језик' који су они већ знали. Нека од тих дела веома личе на традиционалне уметности сликања икона."

Мурали, плакати и скулптуре били су једна страна, али совјетски дизајнери су користили и свемирске предмете и мотиве у дизајну свакодневних предмета.

Постојале су радне лампе које наликују на Споменику освајачима свемира, традиционални држачи за чај опремљени ракетама и сателитима.

Чак су и свакодневни послови били прилика - један од најупечатљивијих предмета у колекцији Музеја дизајна Москве је усисивач у облику планете, који изгледа као нешто што је могло доћи из серије цртаних филмова из свемирског доба.

Још један усисивач подсећа на ретро ракетни брод, док веш машина из 1950-тих изгледа као смањени погонски део совјетске ракете.

Део свега био је и дизајн робе широке потрошње који је наликовао дизајну потрошача који се трљао о дизајн стварне опреме за свемирске трке.

У СССР-у није постојала велика разлика између индустријске и потрошачке производње.

„Фабрике које праве свемирске бродове или ратне авионе такође су израђивале играчке или столице или чајнике", каже Санкова.

Она каже да се совјетски дизајн инспирисан свемиром развио мало касније него што је то био случај у САД-у, чији је дизајн свемирског доба углавном чврсто укорењен 1950-их.

То је било можда и због тога што је успех совјетског свемирског програма олакшао прославу езотеричнијег дизајна.

Чак и у детињству, млади совјетски грађани нису били имуни на позив космоса - стандардно совјетско игралиште имало је пењалице у облику ракета и свемирских бродова, совјетске меке моћи за остављање снажног утиска.

„Сви смо се играли на ракетама", каже Санкова.

„Сва совјетска деца су желела да буду истраживачи свемира, природно је - сви смо одрасли на игралишту."

Да ли ће је ценити нова руска публика, премлада да би на њу утицала уметност кад је стварана, остаје да се види.

„Људи то данас не цене као културно наслеђе. Млађи људи немају јак осећај за совјетске ствари, али неки од старијих имају боља сећања."

Погледајте видео о Јурију Гагарину

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]