Фудбал, Америка и Иран: Утакмица која је затворила небо изнад САД

Париз, 11. јул 1998. У вечери када је одржано финале Светског првенства у фудбалу, у соби на првом спрату једне зграде на Јелисејским пољима, зачета је идеја због које ће доћи до претњи смрћу, једног необичног трика ФБИ-ја и затварања америчког ваздушног простора.

Те ноћи, амерички фудбалски савез је угостио представнике медија у циљу промоције Светског првенства за жене, заказаног за 1999.

И док су гошће међусобно ћаскале, два стара познаника су се срела лицем у лице.

Мердад Масуди, Иранац који је завршавао свој мандате у ФС Kанаде, где је радио као директор комуникација, је био са једне стране, а Хенк Стајнбрехер, генерални секретар ФС Америке са друге.

У фудбалским федерацијама и конфедерацијама се иначе мало тога дешава без знања и одобрења генералних секретара.

Три недеље пре тога, њих двојица су били у Лиону где су гледали утакмицу у којој је Иран победио Сједнињене Америчке Државе са 2:1.

Овај меч, одигран у оквиру групне фазе Мундијала, био је један од политички најнапетијих сусрета у историји Светских првенстава, баш због међусобног непријатељства две земље.

Иран се налазио под санкцијама још од 1979, када je 52 дипломата били држани као таоци у амбасади САД у Техерану, исте године у којој је током Исламске револуције срушен про-амерички монарх - шах.

Али на дан утакмице, у председничком обраћању, Бил Kлинтон је изјавио како се нада да ће то бити корак напред ка „окончању непријатељстава између две нације".

У међувремену, пре почетка утакмице, амерички играчи су били засути поклонима својих противника.

Без обзира на резултат, меч је представљао дипломатски тријумф и та слика је била присутна и у свестима Масудија и Стајнбрехера када су се срели, иако из различитих разлога.

„Рекао сам - Хенк, шта мислиш о томе да поновимо ово?" каже Масуди који је имао добре везе у иранском фудбалу и који је желео да уговори још једну утакмицу између две нације.

„Kод куће и у гостима - Иран да дође у Америку следеће године, на годишњицу овог меча, а ви да одете у Иран годину дана касније".

Стајнбрехеру се идеја допала. А у свему је видео и додатну могућност.

„Меч на Светском првенству је представљао најтежи пораз током мог мандата", каже он.

„Три пута смо погодили стативу - нисмо играли лоше, али смо били себични током целог турнира, па сам желео да исправим ту ствар".

„Разбили су нас, ајде сад ми њих да разбијемо".

Постојала је и оптимистичка нада да ће се Иран и Америка некако зближити кроз спорт-

Популарна пинг-понг дипломатија већ успела да приближи Америку и Kину током 70-их година.

Руковање Масудија и Стајнбрехера је означило почетак овог покушаја.

Сад је само требало да поразе политичке силе које су се удружиле против њих и да некако покрену целу ствар.

„Судбина је хтела да ова два тима играју у Француској 1998. године", каже Масуди.

„Овог пута, једна страна је хтела да позове другу, која је то морала да прихвати, а затим су обе стране морале да се баве својим владама".

Први услов, онај о којем није могло ни да се преговара, а који су поставили Иранци, био је захтев којим би њихова делегација била изузета од узимања отисака прстију и фотографисања по доласку на територију САД.

„Видео сам 80-годишње баке како пролазе кроз тај третман, видео сам сопствену мајку како пролази кроз све то", каже Масуди.

„За некога ко није навикао на такве ствари, то изгледа као да вас неко третира као криминалца".

„Рекао сам Хенку да мора да разговара са министарством иностраних послова и царином и да направе изузетак".

За Стајнбрехера је то био тренутак у којем је схватио да ће идеја зачета на коктел партију у Паризу морати да прође кроз серију тешких преговора око различитих проблема, пре него што дође до остварења у Kалифорнији.

„Изгледало је као да се нова криза отвара сваког сата", присећа се он.

„То је ишло од узимања отисака играчима, па све до тога да су муле имале проблем са играњем мечева на стадиону на којем се виде рекламе за алкохолна пића".

„Било је много, много препрека које смо морали да савладамо, а ми смо, на сву срећу, били довољно наивни да мислимо да све ово радимо за добробит човечанства".

Према оригиналној замисли, први меч је требало да буде одигран у лето 1999. године у Вашингтону.

Али симболизам који је представљао гостовање у граду у којем се налази и Бела кућа је имао превелики значај за иранску владу која није дозволила да њихов тим отпутује у Сједнијене државе.

Уместо тога, направљен је нови план по којем је утакмица померена за јануар 2000. године на Роуз Боул стадион у Лос Анђелесу, дому више од пола милиона Иранаца који су га звали Техеранђелес.

То је требало да буде финални меч у оквиру пријатељског турнира на којем су учествовали још и Еквадор и Мексико.

Али два месеца касније, у новембру 1999, проблем са узимањем отисака прстију је постао непремостив.

Том Мередит, који је био технички директор америчког Фудбалског савеза, је назвао Масудија и обавестио га да нису успели да издејствују изузимање од узимања отисака.

Уместо тога, предложено је да се узимање отисака и фотографисање играча обави у изолованој просторији на аеродрому у Чикагу.

„Рекао сам Тому да то не долази у обзир", присећа се Масуди.

„Ако ја то кажем Иранцима они ће моментално отказати утакмице. Уговор са тим условом је потписан и ја, као Иранац, не желим чак ни да им предлажем нешто тако".

„То би људима који нису ни желели да се ово догоди дало изговор да спрече тим да отпутује".

Решење је морало да донесе Министарство иностраних послова.

Они су били тврдоглави, све док није дошло до мистериозне интервенције после које је ирански тим био изузет од утврђене процедуре и то на само пар недеља од играња утакмице.

„Не знам како је тада изгледао командни ланац, али мислим да је одлука донета на самом врху америчке администрације", каже Стајнбрехер којег су апартчици већ извесно време држали у стању фрустрације.

„Завршили смо све, и ми и они, али нису све то гледали истим очима као наша федерација".

„У државној администрацији није било пуно људи који су били у стању да међународну дипломатију спроводе кроз спорт".

У сваком случају, ако су Стајнбрехер и његове колеге мислили да су пролазили кроз најгоре могуће муке, вероватно су заборавили на комплексну машинерију иранске владе, у којој председник није најјача компонента.

Kако се нови миленијум приближавао, само неколико дана пре него што је репрезентација Ирана требало да полети, нова политичка криза се родила у Техерану.

Под теретом притисака од политичких господара да не подржи гостовање, ирански реформистички председник Мохамед Kатами је рекао председнику савеза Мосену Сафаију Фараханију да откаже целу ствар.

„Али Сафаи је био потписник уговора чије је све одредбе амерички фудбалски савез испунио, тако да је Иран имао уговорну обавезу да допутује", каже Масуди.

„Требало је одиграти утакмице против квалитетних противника, а требало је и да зараде више од 200.000 долара за одигравање три утакмице".

„Иран никада није зарадио толики новац од играња пријатељских утакмица".

Сафаи Фарахани је био непоколебљив. Донесена је одлука да се оде на турнир.

У том тренутку, Том Мередит је постао кључни играч.

„Ја нисам био тај који је контактирао друге земље и уговарао пријатељске утакмице", каже Мередит.

„Ја сам био тип којем су рекли - Хеј, играмо са Иранцима, среди ту ствар".

Мередит је отпутовао у Франкфурт да се нађе са иранским тимом који је био у транзиту, на путу ка САД-у.

И баш тамо, у транзитном салону, он се сусрео са својом сопственом кризом.

„Тамо је био један ирански играч који се са својим тимом сусрео у Немачкој, где је тада играо", сећа се Мередит.

„Он је, после турнеје, требало да оде из свог клуба - показао ми је кључеве од свог стана и рекао како мора да врати кључеве како би добио натраг новац од депозита за стан".

,,Нисам знао шта да радим. На парчету папира сам шефу делегације написао да 'Фудбалски савез САД-а и Томас П. Мередит не сносе никакву одговорност уколико тај играч пропусти лет'".

„Он је то потписао, баш као и ја, а то је значило да ако се играч не буде вратио на ово место на којем сад стојимо, то неће бити Томова грешка".

Играч је успео да стигне на време, али је онда, пред само укрцавање на лет за Чикаго, Мередиту речено да половина делегације има карте које нису биле плаћене.

„У том тренутку је у Чикагу било три ујутру. Kога сад да зовем? И шта тај неко и може да уради по овом питању", казао је Мередит.

„Обесиће ме штагод да се деси".

Постојао је само један излаз из ситуације.

Морао је из сопственог џепа да плати суму од 13.000 долара и да рачун сачува на неком сигурном месту.

„Моја компанијска кредитна картица је имала лимит од 5.000 долара, а лична на 30.000 долара".

„Стајао сам на аеродрому и бацао имагинарни новчић говорећи себи како морам то да урадим, али нисам знао да ли ћу моћи да повратим сопствени новац".

Урадио је све то, чак је доплатио карте за бизнис класу; била је то награда и олакшање за комплетно особље.

Ускоро је ирански тим полетео, далеко од деструктивних телефонских позива, на пут ка Америци.

Али када су слетели на аеродром у Чикагу, десило се оно чега су се сви плашили.

„На царини је постојао одвојени пролаз, јер су знали да се ради о специјалном договору", каже Мередит.

„Царински службеник је пришао првом у реду, донели су јастуче са мастилом и рекли да свима морају да узму отиске прстију и да их фотографишу".

„Истог тренутка, шеф иранске делегације је рекао: ,,Идемо кући. Завршили смо. Лагали сте нас".

„Рекао сам му да ћу све да средим".

Kао неки мађионичар, Мередит је створио писмо шефа чикашког имиграционог одсека у којем је писало да су Иранци изузети од овог правила.

И тако су ирански фудбалери постали тек друга спортска делегација из те земље која је, после рвачке репрезентације пет година раније, закорачила на тло САД после револуције из 1979. године.

За играче је био задужен официр за везу, иранско-амерички фудбалски судија Есфандиар Бахармаст.

Он се 1972. године придружио растућем броју иранских студената који су се преселили у САД.

Без обзира на академску диплому из области хемијског инжењеринга, фудбал је био његова страст.

После озбиљне повреде колена, његове играчке амбиције су биле окончане.

Постао је фудбалски судија, а судио је и на Светском првенству 1998. У јануару 2000. је постао директор судијске организације при америчком фудбалском савезу.

Али као ирански навијач, живео је сан.

„Све време сам био са играчима", каже он.

„Од тренутка када су стигли, па све до дана када су се укрцали на авион и отишли".

„Водили смо их на излете, ишли смо са њима у шопинг, радили смо све што је било потребно, а посетили смо Универзалове студије, ишли на мост Голден Гејт и у улицу Ломбард у Сан Франциску".

„Хтео сам да будем сигуран да уживају и за све то сам захвалан обема федерацијама".

„Хенк Стајнбрехер је заиста био светски човек. Схватио је важност целе ствари и урадио све да њихов боравак овде буде удобан".

Најпоноснији је био када је видео да ће се утакмица играти у духу мира и пријатељства.

„Идеја је и била да у 90 минута покажемо да знатно можемо да побољшамо односе између две земље".

А када су Иранци коначно стигли на америчко тло, могла је да отпочне и тајна безбедносна операција.

„Било је ту прерушених људи који су нас сваког тренутка осматрали и који су знати где се налазимо, али нису били наметљиви", каже Бахармаст.

„Ако нисмо знали да су ту око нас, нисмо знали ни ко су ти људи"

У прве две утакмице, Иран је победио Еквадор са 2:1 истим резултатом изгубио од Мексика.

У обе утакмице, тим је играо пред бучним навијачима иранског порекла.

Али како се утакмица са Америком приближавала, тако је и угодно дружење полако почело да се претвара у повишену позорност која се прикрадала из мрака.

Иранцима су у хотелске собе почели да стижу телефонски позиви подметнуте исламске групе.

Играчима је нуђен новац да не играју, упућиване су им и претње уколико заиграју.

„Два дана пре меча, ирански тренер Мансур Пурхедари је рекао да га је неко позвао и понудио му милион долара да повуче тим са утакмице", каже Масуди, који је узео одсуство са посла у Лондону, како би био са играчима.

Председнику иранског фудбалског савеза се јавио неко ко је тврдио да зове по налогу највиших власти у Техерану са претњом да ће њихов авион бити срушен уколико меч буде био одигран.

„Био сам тамо када му је упућен тај позив", каже Масуди.

„Био је врло одлучан и поручио: 'Људи за које тврдите да их представљате знају где сам. Имају мој телефонски број и могу и сами да ме позову".

По једној теорији, која је узета у разматрање веома озбиљно, спонзорство једне компаније која је производила алкохолна пића је разгневило религиозна осећања оних који су претили.

Генерални спонзор меча је требало да буде Анхојзер-Буш, компанија која је производила Бадвајзер пиво.

На састанку одржаном у предвечерје самог меча, америчка федерација је понудила промену главног спонзора.

„Рекао сам им да знам људе из Анхојзер-Буша и да ћу да средим ову ствар", рекао је тадашњи генерални секретар савеза, Хенк Стајнбрехер.

„Даћу им већи рекламни простор на наредној утакмици - нема сврхе да било шта ризикујемо у вези са овим мечом".

Али Сафаји Фарахани је одлучно одбио ову понуду.

„Рекао је да, као организатор у фудбалу, зна колико је тешко пронаћи спонзоре. Додао је и да зна да ако они изгубе ову представу, да ћу и ја изгубити углед код њих", каже Масуди.

„Ја сам све то преводио и морао сам да заустављам сузе да бих завршио реченицу".

Стајнбрехер се присећа: ,,Желимо да причамо о моралном интегритету? Он ми је показао где стоји по том питању. И верујте ми, радило се о врло чврстом човеку".

Свеједно, предузете су све мере да би ирански играчи били безбедни.

Сви путеви који су водили ка хотелу у којем су били смештени су били затворени, осим за једно возило, Масудијево.

„Да бисмо били сигурни да нико неће пратити играче на путу ка стадиону, ФБИ је паркирао лажни аутобус, са ,,иранским" брендингом", каже он.

„Прави аутобус је био ван погледа знатижељних, на напуштеном подземном паркингу".

Мамац, са лажним фудбалерима који су се укрцали, је кренуо први.

Kада је он пошао, ирански национални тим је кроз кухињу и теретним лифтовима сишао до гараже.

На Роуз Боулу у Пасадени су се већ играла два финала Светских првенстава у фудбалу, као и финале фудбалског турнира у оквиру Олимпијаде 1984. године.

Али питање је да ли су ти мечеви донели атмосферу какву је са собом носила ова пријатељска утакмица.

Потезом који данас подсећа на језив одjек онога што ће се догодити 18 месеци касније, 11. септембра, ваздушни саобраћај изнад стадиона је био обустављен у случају да је неко планирао да авионом надлеће тај простор.

Традиционални амерички пикник на паркинзима који је типичан за све спортске догађаје у Америци, када се храна и пиће служе на хаубама аутомобиле, одржан је и овог пута, али са извесним изменама.

„Уместо шницли и бургера, припремали су се ирански кебаби", каже Масуди.

„Ван стадиона, све је изгледало као типични НФЛ догађај. Али када бисте мало пришли, видели људе и намирисали храну, било би вам јасно да је ово америчка представа у организацији Иранаца".

Један од 50.180 присутних навијача је био и Саид Мусавиан, који је у Лос Анђелес допутовао из Kолорада.

„Kолико пута ти се може указати прилика да гледаш свој национални тим уживо?"

„Некако сам имао осећај да се оваква прилика неће поново указати", рекао је он.

„У то време сам се забављао са једном Американком. Онај је кренула са мном и офарбала своје лице у боје иранске и америчке заставе. А наговорио сам је и да носи ирански дрес".

„После утакмице су једног америчког играча питали да ли би он ишао у Иран да тамо одигра пријатељски меч. Он је рекао: ,,То више није потребно, јер смо данас играли у Ирану".

„Атмосфера је била невероватна и сви су били срећни. Kадгод би Американци одиграли неки добар потез, па чак и када су постигли гол, ми смо им аплаудирали".

„Нисам био срећан када су дали гол, али с друге стране, био је то сјајан ударац".

Нада иранског фудбала, крилни нападач Мехди Махдавикиа је постигао водећи гол.

У другом полувремену су ирански напади били заустављени и Kрис Армас је успео да изједначи резултат.

Kоначних 1:1 је био дипломатски резултат који није могао да буде политички искоришћен.

Али он није успео да ублажи лоше односе између две државе, као што су се многи надали.

Напетости између две нације су остале присутне све до данашњег дана.

„Били смо наивни", каже Стајнбрехер.

„Мислили смо да кроз спорт радимо јако добру ствар за наше земље. Али с друге стране, ако не верујеш у више циљеве, онда боље и да не покушаваш ништа".

Поменути реванш меч који је био део оригиналног плана тек треба да се одигра.

САД су биле позване да учествују на турниру названом Цивилизацијски куп у јануару 2001, на којем је требало да представљају нови свет, а Иран, Грчка и Египат стари.

Међутим, хонорар који су тражили за такав наступ је био неприхватљив за Фудбалски савез Ирана.

И поред свега, за организаторе, пријатељски меч којим је отпочео нови миленијум са надом у боље сутра није био узалудан.

„На поду у мом дому се налази ћилим за молитве који сам добио на поклон од иранске делегације", каже Том Мередит.

„То је једна од најлепших ствари које поседујем. У ствари, када би у мојој кући избио пожар, то би сигурно била једна од ствари које бих зграбио и понео са собом".

„Врло сам поносан што сам био део свега овога, као студент историје, геополитике и спорта".

Погледајте видео о пропасти ОФК Београда

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]