Рат у Нагорно-Карабаху, Јерменија и Азербејџан: Шта значи долазак руских мировних снага
Аутор фотографије, Reuters
- Аутор, Фамил Исмаилов
- Функција, Уредник, ББЦ Њуз Русија
Борбе две бивше совјетске републике око спорне области Нагорно-Карабах букте од краја септембра, а Азербејџан је очигледно био надмоћнији од Јерменије.
Азербејџанске снаге управо су биле заузеле град Шуша („Шуши" на јерменском) који се надноси над главни град Карабаха Степанакерт („Канкенди" на азербејџанском).
Водиле су се жестоке борбе и било је много жртава, али уз контролу над стратешки позиционираном Шушом, Азербејџанци би сасвим сигурно имали предност у бици за главни град.
Док њихове снаге држе ову узвисину, преостале јерменске снаге у Карабаху биле би лака мета за азербејџанску артиљерију.
А онда су се, наједном, умешали Руси, посредујући у онлајн споразуму о примирју, али спустивши миротворачке чизме на копно у Степанакерту.
Пре тога, сви су мислили да је Турска та која води игру с отвореном подршком Азербејџану (Турска и Азербејџан деле блиске етничке и културолошке везе).
Аутор фотографије, Getty Images
Све је почело у понедељак увече кад су се вође Јерменије, Азербејџана и Русије састале онлајн и саставиле споразум у девет тачака за окончање непријатељстава у Нагорно-Карабаху.
Азербејџан је изгледао као да добија рат, након што су њихове снаге повратиле већину азербејџанских покрајина под јерменском контролом од 1994. године.
Три лидера су се сагласила да се јерменске снаге повуку са преосталих окупираних области око Нагорно-Карабаха, над којима ће контролу сада успоставити Азербејџан.
Руски миротворци ће раздвојити супротстављене стране и обезбедити да сукоб не избије поново.
Руси ће осигурати и пет километара широк коридор који повезује Јермене из Нагорно-Карабаха са Јерменском Републиком.
Али није најјасније како ће се у будућности управљати оним што преостаје од Карабаха под контролом Јермена.
Сам сукоб око Нагорно-Карабаха последица је новонасталих националних идентитета после пада Совјетског Савеза.
Погледајте видео: Како је почео нови сукоб
Две свеже независне земље, Азербејџан и Јерменија, користиле су оружје које је за собом оставила Совјетска армија за борбу једна против друге, а успешнији су били Јермени - до краја 1994. године успоставили су контролу над самим Нагорно-Карабахом и седам околних регија Азербејџана.
Било је око милион избеглица, након што је становништво протерано с обе стране.
Аутор фотографије, Getty Images
И сукоб је остао тако, замрзнут, уз спорадичне чарке, све до 27. септембра ове године, кад је Азербејџан покренуо иницијативу за повраћај изгубљене територије.
Врло брзо је постало очигледно да се у међувремену равнотежа војне силе између две стране драматично променила.
Извор нових ресурса пружио је Азербејџану деценије богатства, после открића нафте и гаса у Каспијском мору.
Азербејџан је тај новац уложио у обнову економије, а неки су Баку назвали „Каспијским Дубаијем".
Али азербејџанска влада је искористила много новца и да потпуно обнови оружане снаге.
Током много година, потрошила је милијарде долара на куповину бољих тенкова, више артиљерије, и најважније од свега, савремену технологију.
Азербејџан је прва земља од бивших совјетских република која је нашироко увела употребу технологије дронова на ратиштима.
Погледајте видео: Изјава председника Азербејџана о употреби касетних бомби
У првим данима рата који је избио у септембру, Азербејџан је онеспособио противваздушну одбрану на првој линији фронта и потом имао потпуну слободу да користи дронове за онеспособљавање јерменске одбране и нападе на оклопљене и пешадијске јединице дуж читавог фронта.
Довевши своје снаге, Русија сада има потпуну контролу над ситуацијом на терену. Имаће укупно 2.000 припадника падобранских јединица и ни Јермени, ни Азербејџанци, а ни Турци, неће урадити ништа што би угрозило животе припадника руске војске.
Аутор фотографије, AFP
Зашто онда Руси нису интервенисали раније?
Не знамо тачно, али сасвим сигурно јерменски премијер Никол Пашињан и Владимир Путин нису баш били у великој љубави.
Пашињан је веома успешан популистички лидер. Што је важније, дошао је на власт на крилима народних протеста у „обојеној револуцији", а Путин такве промене власти доживљава као државне ударе које је подржао Запад.
Пашињану се није допадало до које мере Јерменија зависи од Русије и користио је утицај моћног северног суседа против Запада за стицање властите користи.
Његова политичка будућност сада је доведена у питање након онога што може да се окарактерише само као катастрофални пораз - чак је и јерменски председник Армен Саркисијан негирао да има било каквих сазнања о споразуму о примирју.
Аутор фотографије, Getty Images
Али споразум је сада на снази, а сматра се да је Русија успоставила потпуну контролу над ситуацијом у својој традиционалној сфери утицаја.
Русија се неко време трудила да балансира између зараћених страна, будући да је везана за Јерменију уговором о колективној безбедности, али инсистирајући на томе да сама Јерменија није нападнута, а да се борбе воде унутар међународно признатих граница Азербејџана.
Турска, чланица НАТО, отворено је подржавала Азербејџан, чак обећавши да ће послати војну помоћ уколико јој буде затражено.
Могућност сукоба између Русије и Турске на југу Кавказа била је исувише стварна.
Али вероватно се радило о истој врсти опрезне игре која се водила и у Сирији и Либији, кад су турски и руски војни и политички интереси понекад били сукобљени, али би они на крају увек нашли заједнички језик.
Чини се да се исто сада дешава и на јужном Кавказу, кад се Русија умешала у последњи час и успела да убаци копнене снаге како би се осигурала да се, шта год да се дешава, то не дешава без њеног пристанка.
На неки начин, дакле, Русија се може сматрати победником овог сукоба, баш као и Азербејџан.
Аутор фотографије, Getty Images
У Бакуу је то свакако представљено као велика победа, мада су неки људи на друштвеним мрежама бесни зато што Азербејџан није до краја искористио предност, довршио посао и заузео цео Нагорно-Карабах.
Али мало је вероватно да ће се ово незадовољство излити на улице, зато што преовладава осећање тријумфа.
Азерска влада сматра се победничком зато што је повратила територију и окончала лимбо за стотине хиљада азербејџанских избеглица које су чекале скоро тридесет година да се врате на место на ком су некада живеле.
У Јерменији, упркос незадовољству што се Руси нису умешали раније и спречили губитке, свима је јасно да је исход могао да буде много гори: да су се борбе наставиле, можда више уопште не би остало Јермена у Нагорно-Карабаху.
А чини се да су Сједињене Америчке Државе и ЕУ потпуно изостале из овог мировног споразума.
Аутор фотографије, Reuters
Шта, дакле, носи будућност?
Јерменска окупација зоне сукоба у Нагорно-Карабаху није могла да траје довека.
Али истовремено, локални Јермени морали су да поднесу највећи терет рата.
Добра вест је да војници и цивили не морају више узалуд да губе животе и добра вест је за све интерно расељене Азербејџанце да могу да се врате у родна села која су била празна скоро 30 година, као и за цивиле из Нагорно-Карабаха који такође могу да се врате кући.
Али не постоји никакав наговештај тренутног или будућег статуса Нагорно-Карабаха, његових административних, правних или полицијских система.
Погледајте видео: Шта кажу жртве рата - цивили
То је некада била самопрокламована република коју није признавао нико - чак ни Јерменија.
Највеће питање, међутим, остаје како ће две земље, које сада мрзе једна другу више него што су се мрзеле пре месец дана, живети много ближе једна другој.
Уз рат, количину проливене крви и испољеног насиља на обе стране, плашим се да ће проћи много времена пре него што ће два суседа моћи да живе онако како би суседи требало да живе.
