Нагорно-Карабах: Територија око које се боре Јерменија и Азербејџан

Планинска енклава Нагорно-Карабах предмет је неразрешеног спора између Азербејџана, у којем се налази, и етничке јерменске већине, коју подржава суседна Јерменија.

Пред крај совјетске владавине 1988. године, азербејџанске трупе и јерменски сецесионисти започели су крвави рат који је оставио де факто независну државу у рукама етничких Јермена кад је 1994. године потписано примирје.

Преговори до сада нису успели да доведу до трајног мировног споразума, а спор остаје један од „замрзнутих сукоба" постсовјетске Европе.

Сукоб корене вуче уназад добрано више од једног века, све до надметања хришћанских - јерменских и муслиманских - турских и персијских утицаја.

Насељен вековима хришћанским Јерменима и турским Азерима, Карабах је у 19. веку постао део Царске Русије.

Ове две групације живеле су у релативном миру, мада су у сећању народа још живе чинови насиља обе стране почињени почетком 20. века.

После окончања Првог светског рата и Бољшевичке револуције у Русији, нови совјетски владари, у склопу регионалне политике „завади па владај", успоставили су раних двадесетих Аутономну Област Нагорно-Карабах, са етничком јерменском већином, у склопу Совјетске Социјалистичке Републике Азербејџан.

Како је совјетска контрола попуштала крајем осамдесетих, тињајуће нетрпељивости између Јермена и Азера експлодирале су у отворено насиље кад је регионални парламент изгласао припајање Јерменији.

Током борби, у којима се процењује да је животе изгубило између 20.000 и 30.000 људи, етнички Јермени преузели су контролу над овом облашћу. Окупирали су чак и азербејџанску територију изван Карабаха, створивши тампон зону која повезује Карабах и Јерменију.

После распада Совјетског Савеза крајем 1991. године, Карабах се прогласио независном републиком, додатно ескалирајући сукоб у прави правцати рат. Тај де факто статус није нигде признат.

Иако Јерменија никад није званично признала независност ове области, постала је њен главни финансијски и војни помагач.

Примирје

Примирје уз посредовање Русије потписано је 1994. године, оставивши Карабах, баш као и делове азерске територије око енклаве, у јерменским рукама.

Током борби, у којима је више од милион људи напустило домове, етничка азерска популација - која је чинила око 25 одсто укупног становништва пре рата - побегла је из Карабаха и Јерменије, док су етнички Јермени напустили остатак Азербејџана.

Ниједна од група није успела да се врати кући после окончања рата.

„Карабах" је руска верзија азерске речи која значи „црни врт", док је „нагорно" руска реч која значи „планински". Етнички Јермени више воле да област зову „Артсах", што је древни јерменски назив за тај предео.

На обема странама страдали су војници убијени у спорадичним кршењима примирја. Затварање граница са Турском и Азербејџаном довело је до тешких економских проблема за Јерменију која је притиснута у средини.

Од примирја, превладала је натегнута пат позиција. Азерима се не допада губитак земље за коју сматрају да им по праву припада, док Јермени не показују знаке спремности да је врате.

Русија, Француска и Америка заједнички председавају ОЕБС-овом Групом за Минск, која покушава да посредује у окончању овог спора.

Знаци отопљавања

На референдуму децембра 2006. године, који је Азербејџан прогласио незаконитим, област је одобрила нови устав. Упркос свему, било је неких знакова живота у мировном процесу, уз повремена састајања јерменског и азерског председника.

Значајан напредак постигнут је током преговора између ових лидера у мају и новембру 2009. године, али се са напретком стало, а од тада је било бројних озбиљних кршења примирја.

Најозбиљнији сукоб био је у априлу 2016. године, када су десетине војника с обе стране погинуле у свежој обнови непријатељстава.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]