Губитак супружника може да доведе до гладовања

Смрт животног партнера је изузетно болна, али на свету постоје ритуали који жалост удовице чине још тежом - посебно када је реч о храни.

У неким културама удовице су искључене из заједничких оброка, забрањено им је да једу хранљиве намирнице, а су чак и присиљене да учествују у понижавајућим и опасним гастрономским ритуалима.

У Гани, највише пате сиромашне удовице. Иако је држава уложила труд да законски укине понижавајуће и опасне обичаје оплакивања, неким удовицама се и даље намерно ускраћују хранљиве намирнице - а дешавају се и горе ствари.

Постоје ритуали у којима се удовице присиљавају да пију супу која садржи делове тела њихових покојних мужева.

„Користе се коса и нокти, мртво тело се пере и та вода се користи као састојак напитка који жена испија", тврди Фати Абдулај, директорка Покрета за удовице и сирочад, добротворне организације са севера Гане.

Неке удовице успеју новцем да се извуку из тих понижавајућих ритуала - али већина их живи у сиромаштву и нису у стању то да учине.

А пошто се након смрти супруга његова имовина обично враћа у посед његове фамилије, многе жене губе приступ обрадивој земљи - уколико се не удају за неког од супругових рођака.

Процењује се да на целом свету постоји најмање 285 милиона удовица, а готово једна од десет њих живи у изузетном сиромаштву. У многим земљама бити удовица представља нешто срамотно - и УН злостављање с којим се срећу удовице сматрају међу најозбиљнијим кршењима људских права.

„Риба, месо и јаја су забрањени"

У неким деловима света проказивање удовица постоји чак и у најбогатијим слојевима становништва.

Према Читрити Банерџи, историчарки хране и романсијерки из Бенгала, у хиндуистичким заједницама у западном Бенгалу се све до пре неколико деценија од удовица из највиших касти очекивало да се покају због смрти мужа.

„Нису смеле да једу рибу, месо, јаја, бели и црни лук - на томе су одрастале, а онда им је то у потпуности одузето", каже Банерџи.

„Све се своди на укидање хранљивих састојака - као да је удовица за нешто крива, нешто је згрешила и треба је казнити - а то се постиже ускраћивањем хране."

Банерџи је томе сведочила као дете, када је њена бака остала удовица.

„За мене је то била нагла промена - престала је да носи сарије јарких боја и накит и прешла на белу одећу", сећа се она. „Престала је да једе с породицом и није смела да једе све намирнице, пошто су јој неке биле забрањене.

„Али када би кувала, нека од јела била би веома укусна."

Пошто је сада историчарка хране, Банерџи зна како је њена бака могла зачинима да надомести храну која јој је забрањена.

„Није смела да једе црни лук, али је користила гигантски анис како би постигла сличан укус", каже Банерџи.

Где год да се на свету налазимо, док жалимо за неким више него икад су нам потребни хранљиви састојци и утеха које нуди храна. Али губитак особе с којом најчешће делимо оброке може нам, кад дође време за јело, пасти посебно тешко - и тако уништити наше физичко и ментално здравље.

Истраживања спроведена у Кини, Европи и САД показала су да је међу старијим људима обудовелост повезана с лошијим квалитетом и слабијом разноврсношћу исхране, као и са губитком тежине.

Елизабет Веснејвер, истраживач из компаније Аплајд нутришн, направила је подробну студију дијете канадских удовица у седмој и осмој деценији живота.

„Две баке су биле готово на супротним крајевима спектра", тврди Веснејвер.

„Једна је умрла тачно две године после смрти супруга и није патила ни од какве болести, изузев што је своју исхрану свела на апетит који је имао њен болесни муж. Друга бака храну схвата као лек и то је увелико постало део њене бриге о себи."

Ефекат смртности

Веснејвер је открила да код удовица и код удоваца постоји увећан ризик од смрти током прве две године. То је добро познати ефекат смртности и она је одувек веровала да би храна могла бити повезана с њим.

„Истраживање свакако показује да се дијета и исхрана мењају код обудовелих особа", тврди Веснејвер.

„Сведочили смо сиромашнијим режимима исхране, ненамерним губицима тежине, одсуству уживања у јелу. Старији мушкарци никад не науче да кувају и сами се хране."

Међутим, она додаје да не лежи све у кулинарским вештинама.

„Занимљиво је кад посматрате жене и приметите да доживљавају исте такве негативне последице, иако су провеле деценије спремајући храну за друге."

Једна жена је рекла истраживачима да откако јој је преминуо муж више нема зашто да устаје из кревета. Понекад би остала у постељи до 11 сати или до 3 сата, а у међувремену јој је исхрана постала нередовна.

Веснејвер је приметила да је баш оним женама које су пре него што су постале удовице највише уживале у припремању хране најтеже да спремају оброке после смрти супруга - с муком су покушавале да се навикну на то да једу саме. Са друге стране, жене које се нису осећале посебно подобне за улогу некога ко храни породицу на лакши начин су преусмериле пажњу на себе.

А неки удовци заправо савладају нове вештине.

Мајкл Фридланд, слободни новинар и водитељ, био је у браку са супругом Саром 52 године.

Када је умрла, пре шест година, сваки оброк му је тешко падао.

„Уопште више нисам уживао у томе да једем код куће", присећа се Фридланд. Као удовац је изгубио на килажи и мучио се да поврати тежину.

„У то време сам заиста јео веома мало, али сам постао стручњак за справљање кајгане", рекао је.

Фридландови пријатељи и породица су саосећали с њим и позивали су га на вечере.

„Редовно бих се осећао лоше на тим вечерама, деловао сам себи као социјални случај", каже Фридланд.

„Мени је то изгледало као да сам позајмио књигу коју треба да вратим, схватио сам да бих волео да организујем вечеру код себе."

Напослетку су га његова деца убедила да - у својим осамдесетим годинама - крене на часове кувања.

Захваљујући тим часовима, Фридланд је свој репертоар проширио са „само јаја" на одреске од лососа, кромпириће и тарт од јабуке. Такође, добијао је рецепте и од породице.

„Било је то велико искуство - рекао бих да ми је заиста променило живот", изјавио је за ББЦ.

Након што је снимио тај интервју, Мајкл Фридланд је у међувремену умро.

Како, онда, можемо да помогнемо обудовелим људима?

Лиса Колб, списатељица и некадашња професионална пекарка из Вашингтона, има неке предлоге. Остала је без мужа Ерика у планинарској несрећи деветнаест месеци након што су се узели. Тада су обоје имали по 34 године.

„Кад имате супружника, ви кувате заједно, једете заједно, одлазите на вечере заједно - а када останете без тога, притисне вас одређена врста самоће и постане веома тешко зурити у празно преко кухињског стола", каже она.

„Иако је важно доносити храну, још је боље позивати људе на оброке. Мислим да људи кажу себи: 'Па то је само залеђена храна која се лако испржи, зашто би неко хтео да дође на такву вечеру?', али то није само залеђена храна која се лако испржи, то је прилика да се буде међу људима и да се осети да је неком стало до вас."

Стога, ако не знате шта да кажете некоме ко је у жалости и ако мислите да не можете да помогнете, можда ће најобичније припремање хране за њих или позив на заједнички оброк бити најснажнији могући гест.

Ови интервјуи приказани су у награђеној епизоди Ланца исхране, Обудовели: храна после губитка, на ББЦ Светском сервису.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]