Немачка и Холокауст: Зашто се потомци преживелих Јевреја враћају

„Не смемо да пружимо нацистима прилику да имају Немачку без Јевреја", каже Марио Маркус.

Више од 50 година редовно посећује синагогу Френкелуфер у Берлину.

Део ове синагоге изгорео је 1938. године, током ужасног насиља над Јеврејима. Напад на Јевреје постао је познат као Кристална ноћ.

Синагога је затим оштећена и у Другом светском рату. Сада је у плану реновирање.

Маркусови деда и баба који су одлазили у исту синагогу тридесетих, убијени су у Холокаусту. Његови родитељи су преживели и вратили се у Немачку почетком педесетих.

За њега, живот у Немачкој најбољи је начин борбе против нацистичке идеологије.

Скривање идентитета

Након Холокауста, припадници јеврејске дијаспоре желели су да прекину контакте са Немачком за сва времена. Путујући по иностранству, Марио је често крио властити немачки идентитет.

„Понекад бих говорио људима да сам из Белгије или Швајцарске да бих избегао даљу расправу."

Он је и председник Масортија Немачке, конзервативног јеврејског покрета.

Он каже да се перцепција умногоме променила у последњих десет година. Људи више не реагују бурно кад год каже да је из Немачке.

„Сада постоје само три одговора. Идем тамо, био сам тамо или моја деца су тамо. У Израелу се то потпуно променило."

Долазак кући

И у самој Немачкој се мењају ставови, а број Јевреја који живе у овој држави, расте.

Више од 33,000 Израелаца добило је немачко држављанство након 2000. године, показују подаци немачког парламента. Све више је и оних који подносе захтев за немачким пасошима из Велике Британије - због Брегзита.

Неки се враћају трагом носталгичних успомена предака. Други долазе из практичних разлога, као што су брак или прилика за посао у земљи са четвртом најјачом економијом на свету.

Светски јеврејски конгрес је 2017. године проценио популацију Јевреја у Немачкој на око 100,000. Неки други кажу да је та бројка ближе 150,000. За пораст је углавном заслужан прилив деце и унука преживелих из Холокауста.

Брак

Сара Мозер је упознала мужа на Универзитету у Калифорнији. Он је католик и Немац. Неки Јевреји нису благонаклони према онима који се венчају са људима друге вере.

Док је разговарала са мужем Тимом, Сара је схватила колико тога имају заједничког.

„Иако сам се одувек најпре осећала као Јеврејка, схватила сам да нам је више заједничко немачко порекло него било шта друго. Било ми је необично, јер то није нешто са чим сам се идентификовала, нити сам желела да се идентификујем. Било ми је страно и помало застрашујуће, искрено да кажем."

Она се нерадо преселила у Немачку.

Данас живе у Берлину са деветогодишњом ћерком. Говоре отворено о различитом породичном пореклу.

Тимов деда је снимао филмове за Гебелса, Хитлеровог министра пропаганде тридесетих. Негде у исто време, Сарина бака и деда били су приморани да беже из Немачке.

Њих двоје сматрају да је важно да њихова ћерка упозна обе стране властитог породичног наслеђа и вере.

Преживели

Иако генерације рођене касније можда на прошлост и садашњост Немачке гледају другачије, за преживеле као што је 97-годишња Маргот Фридландер одлука о повратку у Немачку била је веома тешка.

„Увек кажем да су делили постељу и храну са нама. То је нешто што никад не могу да заборавим. То је и нешто што ми је помогло да се вратим у Немачку - познајем Немце који су били добри људи."

Њене родитеље и млађег брата убили су нацисти, али је она преживела скривајући се све до 1944. године.

Одавање поште

Само годину дана пре завршетка рата, припадници тајне нацистичке полиције ухватили Маргот. Послата је у концентрациони логор Терезинштат у бившој Чехословачкој.

„Нисам религиозна али јесам Јеврејка. Никад се тога не бих одрекла. Рођена сам као Јеврејка и тако желим и да умрем. Помолим се сваки пут пред спавање. Мислим да то нисам радила у концентрационом логору."

После рата, Маргот Фридландер је започела нови живот у Сједињеним Америчким Државама.

Њени мемоари - „Извуци највише из живота" - засновани су на последњим речима које јој је упутила мајка, њеној мотивацији да преживи.

Маргот није мислила да ће се вратити у Немачку, али сада проналази утеху у томе што о Холокаусту говори деци по школама и одржава у животу успомене на оне који су страдали.

„Будући да сам спасена и да сам преживела, морам говорити те ствари. Повратак у Немачку и оно што ту радим посебно ме учвршћују у уверењу да радим макар нешто за оне који више не могу да говоре."

Холокауст

Иако је нацистички прогон Јевреја почео 1933. године, масовна убиства позната као Холокауст одиграла су се током Другог светског рата.

За само четири и по године убијено је шест милиона Јевреја, показују подаци Јад Вашема, главног истраживачког центра о Холокаусту. Другим речима, живот је изгубило седам од десет Јевреја који су тада живели у Европи.

Раних четрдесетих, нацисти су чврсто решили да подигну логоре за истребљење у склопу онога што су звали „коначним решењем".

Пред крај 1941. године, камп Челмно, први од шест кампова за истребљење, подигнут је у Пољској. Убрзо су отворени кампови Аушвиц-Биркенау, Белзец, Мајданек, Собибор и Треблинка.

Жртве

Холокауст је био највеће масовно убиство у историји. Нацистичка идеологија је Јевреје означила као смртне непријатеље аријевске расе и нацисти су осмислили план како да их „потпуно истребе". На мети су се нашли и многи други. Процењује се да су нацисти убили чак 15 милиона цивила. Међу жртвама су:

Коса жртава користила се за пуњење душека, златни зуби су отапани, а злато чувано на банковне рачуне СС-а.

Мржња

Маргот Фридландер се вратила у Немачку 2010. године. За само девет година много тога се променило. Ултра-десничарска странка Алтернатива за Немачку све је јача. Али Фридландер се не плаши.

„Људи мрзе Јевреје. Хоће ли се то некада, некада променити? Не знам. Ако је хиљадама година било тако - хоће ли бити потребно још хиљаду?"

Јевреји су вековима прогањани. У хришћанској Европи, већинско становништво их је толерисало, али је било строго ограничено где Јевреји могу да живе и какве послове могу да обављају.

Али историјат прогона Јевреја у Европи не почиње са нацистима.

Рајнски масакри Јевреја одиграли су се током Првих крсташких ратова, више од 800 година пре него што су нацисти дошли на власт. Многи Јевреји су побијени или су морали да пређу у хришћанство, а многи су одузели себи животе да би избегли покрштавање.

Као што је Арно Мајер, амерички историчар рођен у Луксембургу специјализован за савремену Европу, навео у студији Коначно решење: „Напад на Јевреје 1096. године поставио је опасан преседан, посадивши фатални отров у европску психу и машту."

Напади

У августу прошле године, ултрадесничарске групе окупиле су се у граду Чемницу, 260 километара јужно до Берлина, покренути гласинама да су два имигранта ухапшена због убиства.

Екстремистичке банде изводиле су нацистичке поздраве и напале један ресторан у јеврејском власништву.

„Стајао сам баш ту, на око метар од врата ресторана, а група је бацала свакакве предмете. Један камен ме је погодио у раме", каже Уве Дзиубала.

„Нисам баш разумео шта се све говорило, али речи које су ми остале урезане у памћење су: јеврејска свињо и одлази из Немачке."

Увеова породица живи у Немачкој генерацијама - вековима. Након Холокауста, вратили су се у некадашњи Карл Маркс Штат у Источној Немачкој. Уве и његов брат отворили су овде јеврејски ресторан пре деветнаест година.

Према званичним подацима, прошле године је у Немачкој почињено 1.799 злочина из мржње над Јеврејима, што је скок од више од десет одсто у поређењу са 2017. годином. Међу њима је 62 случаја насиља над Јеврејима. Током 2017. године, забележено је 37 случајева насиља.

То је тренд који се примећује широм Европе, заједно са порастом национализма.

Дзиубала је оптимиста, али је очигледно да га је недавни напад озбиљно потресао, а он сада двапут размисли где иде носећи јармулку по граду.

Убиство

Прве недеље јуна, председник регионалног савета централног немачког града Касела убијен је из пиштоља у властитом врту.

Валтер Лубке је добијао претње смрћу, вероватно због про-мигрантских ставова.

Убица који је признао злочин, осведочени је нео-нациста који је раније већ нападао мигранте.

У скорије време, десничарски напади углавном су усмерени против имиграната, али су жртве и Јевреји попут Увеа Дзиубале.

Улепшавање историје

Да би умирила јеврејску заједницу, немачка влада је поставила дипломату доктора Феликса Клајна за првог изасланика земље са задатком да надгледа и бори се против антисемитизма.

Клајна брине пораст крајње деснице - он каже да више од 90 одсто антисемитских напада и даље потиче од крајње деснице, док је само пет одсто муслиманског порекла.

„Заиста сам забринут због чињенице да имамо све већи број политичара који тврде да треба да престане да нас буде срамота због онога што је Немачка радила у прошлости и да треба да будемо поносни на достигнућа немачких војника у прошлости. Ова врста дискурса пре само десет година била је незамислива."

Помирење

Све већи број напада забрињава заједницу, али се Јевреји и даље враћају у земљу која је некад давно прогонила њихову родбину.

Џош Вајнер учи за рабина на колеџу Захаријас Франкел у Берлину. Његови баба и деда побегли су из нацистичке Немачке тридесетих.

„Не можете да сматрате читаву Немачку потпуно злом, јер нико није рођен крив. Имам пријатеље Немце. Они су људи од којих много учим."

Родитељи Доне Свартхоут која је амерички академик, побегли су из Немачке још као деца. Она је добила немачко држављанство 2010. године и преселила се у Берлин са троје деце и мужем.

„Заиста мислим да има нечег у мојој души или је нешто подгревано у мом детињству што ме је повезало са језиком, звуком, културом и храном. Мислим да се овде осећам више Јеврејком, зато што сам некако успела да пронађем ту везу са немачко-јеврејском културом", каже она.

„Помирење не значи опроштај, то значи пронаћи начин да и даље гајите однос са потомцима починилаца - а ми управо то и радимо."

(Овај чланак је настао на основу радијског документарца емитованог на Светском сервису ББЦ-ја, у емисији Срце и душа, коју је продуцирала Наоми Шербел-Бол)