Сузан Кигула: жена која је ослободила себе и стотине других од смртне казне

Када је једна млада жена осуђена на смрт због убиства свог ванбрачног партнера, никоме није било ни на крај памети да ће она студирати право и ослободити не само себе, већ и стотине других, од смртне казне. Сузан Кигула сада жели да иде још даље и оснује прву канцеларију правника који се налазе иза решетака.

Догађаји из мале, даскама обложене суднице у Кампали описани су у локалним новинама као мелодраматично признање језивог убиства.

Стојећи у оптуженичкој клупи тог поподнева у новембру 2011. године, Сузан Кигула се окренула ка свом пасторку и дозволила да је сустигне сва тежина претходних 11 година чекања на извршење смртне казне.

„Зар не знаш колико те волим?", плачући се обратила четрнаестогодишњем дечаку који је седео са породицом њеног покојног партнера, на само неколико метара од ње.

У судници је завладала смртна тишина док је Кигула падала на колена.

„Знаш ли колико те волим?", поновила је. „Ја сам твоја мајка!"

Потом се Сузан окренула ка породици покојног партнера и извинила им се.

Локалне новине у Уганди писале су о томе као да се ради о сцени у некој сапуници, о театралном признању страшног злочина.

Међутим, то није оно на шта је Сузан мислила, како каже.

„Новине су лагале."

Нисте признали убиство свог партнера, Константина Серембе?

„Не, душо", каже мирним гласом. Сузан су превише пута постављали исто питање да би је оно сада вређало. „Испричаћу ти своју истину."

Кигула је рођена у сточарском граду Масаки у централној Уганди, око 134 км југозападно од Кампале.

„Док сам одрастала, била сам татина мала девојчица", каже. „Говорила сам му да желим да радим у банци, зато што сам мислила да је то добар посао и да ћу бити снажна и независна ако будем имала добар посао. У том периоду имала сам много снова, јер су ме родитељи уверавали да сви они могу да се остваре."

Заједно са тројицом браће и пет сестара, имала је лагодно детињство - припадали су средњој класи чија је окосница била блиско повезана црквена заједница. Деца су се играла у пољима до касно увече а потом вечерала са родитељима.

„Срећно детињство није ме припремило за оно што ме је дочекало када сам одрасла", каже једноставно.

Када је упознала Константина Серембу, који је био 10 година старији од ње и тада имао 28 година, Кигула је већ неколико година радила у малој продавници поклона у Кампали.

Почели су да живе заједно у малом двособном стану. Сузан каже да је он био идеалан за њихову породицу, у којој се налазио и Серембин син из претходне везе. Ускоро су добили и ћерку.

„Много смо се волели", каже. „Када бисмо отишли у биоскоп или у парк, људи би нас задиркивали. Звали су нас близанцима због тога што смо се толико добро уклапали. Нисмо били богати али смо били срећни што имамо једно друго."

„Видели смо оно најбоље у ситуацији у којој смо се нашли и нисмо се много бавили негативним странама."

Такав приступ животу јој је годинама касније спасио живот.

Девети јул 2000. године могао је да буде само још једно обично вече, каже Сузан.

Породица је вечерала заједно. Смејали су се.

Кигула и Серемба, његов син и њихова ћерка отишли су на спавање. Сви су спавали у јединој спаваћој соби. Кућна помоћница, Пејшнс Нансамба, спавала је на душеку у суседној дневној соби.

Кигула каже да ју је око пола 3 у ноћи пробудио оштар, пробадајући бол у потиљку.

„Из ране на потиљку текла је топла крв. Постељина је била мокра од крви, али не само моје."

„Главно светло било је угашено и нисам одмах могла да видим око себе нити да схватим шта нам се дешава. Села сам на кревет збуњена и са вртоглавицом."

„Онда је трачак светлости од безбедносних светиљки напољу осветлио један део собе. Деца нису била поврећена. Била су будна и узнемирена."

„Константин је стењао на поду, са посекотином на врату. Све се дешавало веома брзо."

„Кућна помоћница Пејшнс утрчала је у собу и рекла да је малопре видела две особе како истрчавају из стана."

„Вид ми се мутио и ноге су ми клецале кад сам изашла напоље да позовем комшије у помоћ. Видела сам две силуете како трче у даљини, али то је могао да буде било ко, не могу да будем сигурна да су то били нападачи."

„Успела сам да дођем до ресторана поред стана, где су ми дали ћебе, нисам ни била свесна да сам истрчала из куће гола."

„И даље сам крварила и вид ми се све више мутио. Онесвестила сам се."

Пробудила се неколико сати касније, рана на врату ју је и даље пробадала, а речено јој је да је њен партнер преминуо. Рекли су јој да се њена породица брине о њиховој једногодишњој ћерки Намати, док су Серембини рођаци, са којима је имала хладан однос, одвели његовог трогодишњег сина својој кући.

У тренутку је схватила да је до тог момента имала срећан живот: Испуњено детињство, успешна веза, добар посао. Сада је све то нестало, помислила је.

Отац јој је рекао да су две породице организовале Серембину сахрану за наредни дан.

„Била сам у магновењу. Нисам могла да схватим шта се десило, ни због чега. Ко год да нас је напао, циљао је на нас обоје. Ко је желео мене и Константина мртве? Много сам размишљала о томе. И даље ми не да мира."

Није било очигледног мотива за напад. Ништа није украдено.

Након Серембине сахране, док су Сузан водили назад у болницу, чула је обавештење на радију од ког се заледила.

Водитељ је објавио да су Константин Серемба и његова двадесетједногодишња партнерка, Сузан Кигула, обоје убијени у пљачки која је пошла наопако.

„Помислила сам: 'Боже, особа која је покушала да нас убије објавила је заједничку читуљу, јер је очекивала да ћемо обоје до сада бити мртви. Мислили су да ће нас средити обоје.' "

Три дана касније, док је још увек била у болници због велике ране на врату, Сузан је посетила полиција. На њено запрепашћење, оптужена је за убиство и одведена право у строго чувани затвор на периферији Кампале, да тамо чека суђење.

Серембина породица је рекла да је Кигулин трогодишњи пасторак видео како су она и кућна помоћница убиле његовог оца.

„Била сам наивна тада", каже Сузан. „Помислила сам да је све то очигледно грешка и да је јадан дечак истраумиран и збуњен, а људи ће свакако увидети да сам ја невина. Нисам имала појма како правни систем функционише."

Није ангажовала адвоката. Није могла то да приушти, а осим тога - имала је поверење у правосудни систем.

Међутим, две године касније, Сузан Кигула и Пејшнс Нансамба осуђене су због убиства Константина Серембе, на основу исказа Серембиног сина, који је до тада имао пет година. Полиција је такође закључила да крвава панга припада Кигули - пољопривредна алатка налик на мачету, пронађена у стану, на улазу у спаваћу собу.

Осуда за убиство подразумевала је смртну казну. Двема женама је речено да ће бити извршена вешањем.

Погледавши у своју ћерку, која је тада имала већ три године и седела са Сузаниним родитељима, Сузан се расплакала.

Александар Маклин, студент из Велике Британије, имао је 20 година 2005. године, када је након дипломирања на студијама права направио паузу у студирању.

Неколико година раније, по завршетку дотадашњег школовања, Маклин је волонтирао у болници Мулаго у Кампали, да би надоградио своју биографију пре факултета. Тада су га дубоко потресли бедни услови у болници. Виђао је пацијенте како леже на неочишћеним подовима, често у локвама крви и бљувотина.

Пацијентима су породице морале да доносе чисту постељину и пешкире, али ако су пацијенти били затвореници, рођаци су их често остављали да се сами сналазе.

Маклин је осетио сажаљење према тим пацијентима, од којих су неки били лисицама везани за кревете. Занимали су га услови у којима су живели иза решетака, па је посетио Затвор у Горњој Лузири.

„Запањило ме је колико су затвори претрпани, колико су млади затвореници и то што је веома мали број њих имао иоле пристојне правне заступнике", каже.

Посебно ужасна смрт једног младог затвореника у том затвору, која се могла избећи, подстакла је Маклина да по повратку у Лондон сакупља новац за здравствене установе за затворенике у Уганди. Основао је Пројекат за афричке затворе.

Када се 2005. године вратио у Уганду да надгледа реновирање амбуланте у крилу за жене затвора у Лузири, Сузан Кигула му је била преводилац. Одмах је оставила јак утисак на њега.

До тог тренутка, Кигула је већ провела пет година у затвору.

„Сваког дана сам се будила и питала да ли је то дан када ће ме обесити", каже.

Али ако је неко пита какви су били услови у затвору, не одговара емотивно.

„Затвор је затвор", каже, без појашњења.

Сузан је делила ћелију намењену једној особи са још три жене. Уместо тоалета имале су канту.

У извештају организације Хјуман рајтс воч из 2011. године о затворима у Уганди, писало је да затвореници често спавају на само једном рамену, јер су толико стиснути један уз другог, да би могли да се помере само ако се цео ред договори да се окрену истовремено. Такође је писало да су затвореници повремено затварани у самице, често голи и везани лисицама, понекад без хране, као и да су ћелије с времена на време биле поплављене до чланака.

Сузан не жели да разговара о таквим темама. Са друге стране, веома јој је стало да исприча причу о томе како је дошла до слободе.

Сузан је имала 24 године када је затворена, а у одељењу са њом је било још педесетак жена. Током првих неколико недеља у затвору, разговарале су о смрти која им предстоји и о томе ко ће се бринути о њиховој деци.

„Одлучила сам да морамо да урадимо нешто и да променимо став. Почела сам тако што сам опростила људима који су ме затворили."

„Како сам упознавала друге жене, почела сам да схватам да су многе од њих, као и ја, неправедно оптужене. Неке су и биле криве али ниједна није заслужила смртну казну, јер су њихови злочини били из афекта, како су ми рекле. Неки од тих злочина били су последица дугогодишњег сексуалног и психичког злостављања од стране партнера. Постала сам вођа затвореница. Одлучила сам да морамо да урадимо нешто и да променимо став. Почела сам тако што сам опростила људима који су ме затворили. Подстакла сам и остале жене да учине исто. А онда сам се бацила на посао."

Кигула је основала хор, писала је песме, почела је да игра нетбол и водила је затворску плесну трупу. Да би се орасположила, проводила је више времена за затвореницама које позитивно размишљају.

Сазнала је да мушкарци у суседном крилу затвора имају могућност да се образују, док за жене није постојала та опција. Питала је руководиоце затвора да мала група затвореница похађа курсеве средњошколског нивоа из историје, економије, теологије и менаџмента.

Вршилац дужности Повереника за социјална питања и рехабилитацију питао ју је како намерава да организује школу без наставника.

„Дајте да покушам ја да будем наставница у почетку", одговорила је.

Користиле су уџбенике које су донирале њихове породице, а управници затвора су их повезали са школом у мушком затвору, која је почела да им помаже тако што им је слала белешке за учење. Часове су одржавале седећи под дрвећем.

Када су управници видели колико су жене посвећене, повећали су средства и дозволили да се одржава више часова, у чему су Кигула и неколико њених пријатељица имале главну улогу. Каже да су им управници затвора пружали подршку и бодрили их.

Још један извор мотивације и подстицаја долазио је од Александра Маклина, младог британског оснивача Пројекта за афричке затворе, који се вратио да надгледа реновирање амбуланте. Захваљујући том пројекту дошло је до драстичног смањења броја смрти затвореника - са 114 у години пре реновирања, на 12 у години када је реновирање завршено.

„Приметио сам да је Сузан динамична особа, покретала је и мотивисала људе", каже Маклин. „Била је веома скромна и понизна, увек би клекнула када се обраћа управницима затвора, што је обичај у том затвору. Никада јој није досадило да служи другима."

Маклин је такође сарађивао са надлежним органима Уганде на побољшању услова и ван амбуланте. Његова организација спонзорисала је спортске активности и одржавала групе за читање за мајке са бебама и часове за описмењавање одраслих. Сузан је имала улогу посредника између добротворне организације и руководства затвора у вези са пројектом отварања затворске библиотеке.

Сузан и још неколико затвореница су 2011. године, уз подршку Пројекта за афричке затворе, постале први затвореници у Уганди који су похађали дописне студије права на Универзитету у Лондону.

Тај пројекат постигао је огроман успех. Како је време одмицало, особље затвора је почело да се обраћа Сузан за правне савете.

Потом је основала правну клинику у затвору, да би помагала другим затвореницама са састављањем захтева за одређивање кауције, као и да за њих пише жалбе и учи их како да саме себе заступају пред судом, ако немају новца да ангажују адвоката. Помогла је десетинама затвореница да буду пуштене из затвора.

Охрабрена академским успехом, Кигула је одлучила да организује уставну жалбу против обавезне смртне казне у Уганди, чак и пре него што је завршила студије на Универзитету у Лондону. Тај поступак трајаће годинама.

„Јавност у Уганди у начелу је веома конзервативна и није склона било чему што би се могло посматрати као омекшавање закона у питањима кривичног права и правосуђа", каже Маклин.

Случај Сузан Кигуле и 417 других против државног тужиоца представљао је прекретницу. Жалиоци, који су сви били осуђени на смртну казну, тражили су да смртна буде проглашена неуставном, а затим и укинута.

Када је Врховни суд Уганде 21. јануара 2009. године донео пресуду, није укинуо смртну казну. Међутим, суд јесте одлучио да смртна казна не треба да буде обавезна у случајевима убиства, као и да осуђеник не може да чека на извршење смртне казне неодређено дуго. Ако осуђеник не буде погубљен у року од три године, казна се аутоматски преиначује у казну доживотног затвора. У светлу ових измена, Врховни суд је одлучио да затвореници који су у том тренутку чекали извршење смртне казне, имају право на поновно суђење пред Вишим судом.

Кигула је добила нову шансу на суду.

У тој ситуацији је у новембру 2011. године Сузан довикивала свом пасторку, употребивши реч „извини". Каже да то није било признање злочина, као што су новине одлучиле да тумаче, већ израз кајања поводом свега кроз шта је он прошао. Поново је бранила своју невиност, изјаснивши се по други пут на оптужбу за убиство - да није крива. Међутим, суд, као ни медији, није био убеђен.

Виши суд је преиначио казну која је Сузан изречена на 20 година затвора, те ја након одбитка четири године које је провела у притвору, пуштена из затвора 2016. године.

У почетку јој је свет око ње деловао као неко ново, непознато место.

„Осећала сам се као да ходам по Месецу! Нисам могла да верујем шта ми се дешава", каже.

Њен отац је умро док је била у затвору, а мајка је погинула у саобраћајној несрећи само два месеца пре него што је Сузан пуштена из затвора.

Сузан сада има нове циљеве.

Жели да надлежни органи смање казне изречене преосталим затвореницима из уставне жалбе, којих је укупно било 417 - иако су десетине њих већ пуштене из затвора као и она, неки су и даље иза решетака.

У сарадњи са Александром Маклином и Пројектом за афричке затворе, Кигула намерава да оснује први светски затворски правни факултет и адвокатску канцеларију, у којој би затвореници адвокати заступали друге затворенике који не могу да приуште правну помоћ.

„Надамо се да ћемо створити нову генерацију адвокатских службеника који ће наставити оно што су Сузан и неки други заједно започели", каже Маклин. „Правни систем у Уганди није налик оном у Уједињеном краљевству".

„Људи завршавају у затвору зато што су хомосексуалци, жене су осуђене на смртну казну зато што нису у стању да воде бригу о болесном детету у сеоским срединама или због тога што су њихови мужеви извршили кривична дела а полиција не може да их нађе. Наравно, у затворима има и људи који су криви за одређене злочине, али сматрамо да свако заслужује фер суђење. Верујемо да сви заслужују нову шансу да буду корисни друштву. Сузан је увек тврдила да је невина, а сада хоће да служи својој заједници".

Сузан сада живи са сестром и својом деветнаестогодишњом ћерком.

„Ћерка каже да сам њен херој. То је све што ми је било потребно да чујем након што смо 16 година биле раздвојене".

Живот је поново добар, каже Сузан.