Србија и шпијунажа: „Свирај то још једном, Сем“ - Казабланка, Беч и други „шпијунски градови“

У Београду је током празника било необично вруће, што је објашњено топлим ваздухом из северозападне Африке, предела са којим би главни град Србије могао да има још неке сличности.

„Немојте да сметнете са ума, за Нову годину и Божић Београд је био као Казабланка - нема шпијуна који нису окупирали наше хотеле", изјавио је председник Србије Александар Вучић 8. јануара на телевизији Пинк.

Највећи град Марока, на обали Средоземног мора, током рата Другог светског рата био је познат као важна стратешка лука, али је светску славу стекао по чувеном филму Казабланка из 1942. године са Хемфријем Богартом и Ингрид Бергман.

„Када су ту гости из Русије, они из западних служби их прате у стопу, а исто је када су ту људи са Запада - прате их са Истока", изјавио је средином октобра 2022. године., такође поредећи Београд са Казабланком.

Предраг Петровић из Београдског центра за безбедносну политику то види као указивање да се у Србији „супротстављају интереси различитих светских сила".

„То је чисто пренаглашавање значаја Србије и Београда и на неки начин покушај преусмеравања пажње и указивање да одговорност за лоша дешавања треба преписати страним државама и службама", каже Петровић за ББЦ на српском.

„Наравно, стране службе су присутне и вероватно присутније него раније, а све у контексту рата у Украјини, јер постоји и потенцијал за дестабилизацију овог простора."

Кривични законик шпијунажу и одавање државне тајне препознаје као кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије.

За предавање војних тајни, економских или службених података страној држави предвиђена је казна од три до 15 година затвора.

Једна од последњих шпијунских афера у Србији догодила се 2019. године.

Тада је на Јутјубу објављен видео који приказује руског дипломату Георгија Клебана који, како је касније утврђено, даје новац пензионисаном припаднику Војске Србије потпуковнику З. К. у Београду.

БИА је убрзо потврдила аутентичност снимка, председник Вучић је заказао хитну седницу Савета за националну безбедност, а истог дана се састао и са амбасадором Русије у Србији Александром Боцан-Харченком.

Више јавно тужилаштво у Београду није покренуло истрагу тим поводом, објавио је Радио слободна Европа.

Петровић сматра да обавештајне активности „нису ништа необично" и да су ове службе чак и активније у другим европским градовима.

Он ту пре свега истиче Беч, Брисел и Берлин, које назива „светским центрима шпијунаже".

Историчар Раде Ристановић, научни сарадник Института за савремену историју, додаје још један центар - Истанбул, посебно важан током Другог светског рата.

„Сама чињеница да је Турска тада остала неутрална чинило је њену територију важним поприштем за све зараћене стране", каже Ристановић за ББЦ.

„То је посебно било важно за југословенску владу у избеглиштву, којој је то било једино преостало дипломатско представништво, с обзиром на окупацију и развој ситуације у окупираној Европи."

О Београду и Казабланки

Децембар је 1941. године и ратни бубњеви увелико добују над Европом и светом, а Американац Рик Блејн у Казабланки држи ноћни клуб и коцкарницу.

Тамо долазе најразличитији гости - од званичника нацистичке Немачке, преко француских колаборациониста, до избеглица очајних да се домогну Сједињених Држава

Све то док Рик, тврдећи да је неутралан по свим питањима, помало и шверцује оружје.

А онда се појави она - Илса, његова стара љубав, и то у пратњи супруга Виктора Ласла, познатог лидера покрета отпора из Чешке.

И одмах од пијанисте Сема тражи да јој свира њихову песму. - As time goes by.

„Од свих кафана у свим градовима на читавом овом свету, она је морала да уђе баш у моју", каже Рик у једној од чувених реплика из филма.

У наредних стотинак минута Хемфри Богарт ће у његовом малом клубу морати да се сналази и балансира, што је вештина коју званични Београд практикује већ годинама, а посебно у последњих 11 месеци - од почетка рата у Украјини.

Србија је уз Белорусију једина земља у Европи која се није прикључила санкцијама против Москве - иако је осудила инвазију - а притисак Брисела и Вашингтона да то учини одавно се не скрива иза протоколарних саопштења и дипломатских углађености.

И то је само један од разлога зашто је Београд, према речима председника Вучића, у последње време интересантан страним агентима.

„Рекорд смо постигли, окупирали су све хотеле, приватне смештаје, куће, зграде, виле", навео је Вучић 8. јануара.

„У Београду то није забележено од Другог светског рата па до данас - очигледно да су многи спремали свашта, али добро."

Казабланку је Вучић помињао и у октобру, на обележавању 20 година Безбедносно-информативне агенције, рекавши да „живимо у времену у којем је активност службе најважнија, посебно према спољном фактору".

„То показује колико су и једни и други заинтересовани за ово парче земље које бисмо да сачувамо за себе и своја поколења", навео је тада Вучић.

Петровић сматра да председник тиме „даје на значају Србији", желећи да укаже да је земља под великим притисцима.

Међутим, додаје, тешко је проценити колики је у Србији стваран утицај страних служби, за које каже да „нису немоћне, али ни свемоћне".

„Ако се службе најмоћнијих држава концентришу на неку државу, свакако да могу да имају значајан утицај, али то све зависи од политике њихових матичних држава", наводи Петровић.

„Службе безбедности страних држава увек желе да имају информације из прве руке - уколико то не могу кроз сарадњу са партнерским службама (у Србији), онда шаљу оперативце на терен."

Радојица Лазић, декан Факултета за дипломатију и безбедност, један од разлога за могуће повећање обавештајних активности у Србији види у разговорима о Косову.

Читаву 2022. годину обележиле су и велике тензије на Косову, праћене жестоким вербалним окршајима Београда и Приштине.

Проблема је било због регистарских таблица и личних карата, уз стално питање формирања Заједнице српских општина, због чега су локални Срби напустили институције Косова, а потом и формирали барикаде на северу, где чине већину.

Београд и Приштину често су посећивали високи представници из Брисела и земаља чланица Европске уније и Сједињених Држава.

„Имајући у виду најављене посете различитих посредника и званичника, свакако да би обавештајним подацима могли на неки начин наоружати, под знацима навода, те своје представнике како би се понашали у овим преговорима", изјавио је Лазић за РТС.

„То су, рецимо, информације о начину на који ће се наша делегација понашати у тим преговорима, као и како ћемо реаговати у случају неких оружаних напада."

Дипломата Зоран Миливојевић додаје и ситуацију око рата у Украјини.

„Запад жели да заокружи регион у својој сфери интереса, а Русија да задржи и будуће присуство и утицај", изјавио је Миливојевић за Н1.

„Информација је моћ преко које се контролишу процеси у некој земљи."

Шпијунски градови

Историчар Ристановић каже да је у Истанбулу током Другог светског рата био буран обавештајни живот, а да су у њему учествовали и људи из Краљевине Југославије.

„Све је почело доласком првих извештаја из окупиране Југославије, преко људи који су долазили у Истанбул", наводи.

Каже да су Британци тада одлучили да у Истанбулу успоставе јаке обавештајне пунктове, преко којих су пратили шта се дешава у Југославији.

„Подаци су били најразличитији - од најобичнијих информација, попут кретања цена на београдским пијацама, до тајних војних ствари, попут праћења војних конвоја, односа унутар колаборационистичке управе у окупираној Србији и Независној Држави Хрватској (НДХ)."

НДХ је била квислиншка држава, основана уз подршку нацистичке Немачке Адолфа Хитлера, у којој је на власти био усташки режим, одговоран за прогоне и смрт великој броја Срба, Рома и Јевреја у концентрационим логорима.

„Постојала су три кључна југословенска обавештајна центра у Истанбулу, водили су их Владимир Перић, Василије Трбић и Јован Хаџи Ђорђевић", каже Ристановић.

„Међутим, они не само да нису могли да координишу и уједине рад, већ су били језгро неслоге и интрига."

Размирице су, каже, ишле дотле да је Перић за Трбићев пункт тврдио да је под утицајем Гестапоа, немачке тајне полиције.

„Југословенска влада у емиграцији имала је велике главобоље због свега тога, била је затрпана примедбама једних против других."

Ти обавештајни пунктови, додаје, били су веома важни све до 1942. године, када је Велика Британија успоставила сталну мисију на територији Југославије.

„Након тога им више није било битно да контролишу пунктове и они губе значај."

Велики број шпијуна током Хладног рата преплавио је данашњи главни град Немачке, тада подељен на два дела - источни и западни.

Између њих дуго је био Берлински зид, један од главних симбола света насталог после Другог светског рата.

Источни део града контролисала је социјалистичка Источна Немачка, земља иза Гвоздене завесе, под утицајем Совјетског Савеза, док је западни део града био престоница Западне Немачке, под утицајем Америке и НАТО савеза.

Једноставно, два светска блока су ту имала „директан контакт као нигде другде", пише Немачки музеј шпијунаже.

Како наводе, најбољи извор обавештајних података били су - људи.

„Источни Немци који су побегли на Запад били су предмет помног испитивања о животу у бившој домовини", наводи се на сајту музеја.

„Неки агенти су чак успели да убеде тек недавно пристигле избеглице са истока да се врате у Источну Немачку и тамо шпијунирају за њих", додају.

Све то Берлину је донело титулу шпијунске престонице, како ју је 2013. назвао Ханс Георг Масен, тадашњи директор немачке обавештајне службе.

Берлински зид пао је 1989. године, када је Немачка поново уједињена.

Град се данас добро сећа шпијунске прошлости - толико да је могуће ићи на шпијунске туристичке туре, обилазећи кључна места на којима су агенти две стране деловали.

У јулу 2010. године у Беч, аустријску престоницу, слетела су два авиона - један из Њујорка, други из Русије.

У првом, пристиглом из Америке, било је десет руских шпијуна, а у другом четворо америчких агената.

Свако је брзо прешао на другу страну, а ово је била једна од највећих шпијунских размена још од Хладног рата.

Уопште не чуди што је управо Беч изабран за главно место размене, писала је неколико година касније ББЦ новинарка Бетани Бел.

Како наводи, Беч има "дугу традицију као легло међународне шпијунаже", што се наставило до данас.

Један од главних разлога за то су положај Аустрије у срцу Европе, као и близина Гвозденој завеси током Хладног рата, каже аустријски историчар Сигфрид Бир.

„Имати седиште у Бечу током Хладног рата за обавештајне службе је значило да лако могу да организују све врсте акција у Југославији, Мађарској, Чехословачкој, чак и до Пољске", изјавио је Бир 2018. за ББЦ.

„Аустријска влада је била истицала неутралност, тако да је развила атмосферу у којој су је свима било прилично удобно, а у којој су сви могли да профитирају.

„То је био посао, знате… Шпијунажа је била посао. И даље је. Она доводи у земљу много људи са много новца и подршке."

Гвоздене завесе у Европи данас нема, али су шпијуни остали у Бечу, који је дом једне од централа Уједињених нација, као и Организације за европску безбедност и сарадњу (ОСЦЕ).

То значи да многе земље у Бечу, поред амбасада, имају и дипломатске мисије у међународним организацијама, што шпијунима даје имунитет и покриће, како је раније писао ББЦ.

У извештају аустријске Савезне канцеларије за заштиту устава и против тероризма (БВТ) наводи се да је Аустрија „омиљена зона операција" за стране шпијуне.

Они наводе и да је број обавештајних агената и даље „висок", а процењује се да је реч о „неколико стотина људи".

Међутим, из БВТ-а су те 2018. навели и да је „већи број такозваних обавештајних служби изван земаља Европске уније у Бриселу" него у Бечу.

Те 2018. године британски медији писали су и о сумњи европских званичника да су их британски агенти шпијунирали.

Све како би прикупили осетљиве податке пред Брегзит, референдум о изласку Велике Британије из Европске уније, до чега је и дошло 2020. године.

Међутим, како пише Политко, за „велики број људи у бриселском кругу шпијунирање и пријатеља и непријатеља је уобичајени посао".

Како су навели, Брисел је обавештајним агенцијама мета из више разлога, пре свега као дом Европске уније и НАТО савеза.

Међутим, у њему делују и афричке и блискоисточне безбедносне службе, пре свега због велике дијаспоре људи из тих земаља који живе у белгијској престоници.

„Иако је шпијунирања у Бриселу увек било, са значајем раста ЕУ растао је и број амбасада у граду, а самим тим и број шпијуна", пише Политико.

Толико да неименовани бивши званичник белгијске обавештајне службе сматра да се „Хладни рат вратио".

Како каже, агената у Бриселу има више него у годинама пре пада Берлинског зида.

„Кинези, Руси, Американци и Мароканци су и те како присутни" у Белгији, рекао је он тада за Политико.

Све то значи да се дипломате у Бриселу аутоматски понашају као да их неко свакодневно посматра, каже Хауард Гутман, бивши амерички амбасадор у Белгији.

„Не постоји начин да то спречите, једноставно морате да претпоставите да вас у сваком тренутку Руси и Кинези слушају", изјавио је Гутман.

Толико да, како каже, када увече иде у кревет, у шали говорио свима - „лаку ноћ".

Шпијуни пред судом

Иако у Србији нема судских процеса у којима се помињу шпијуни и обавештајни агенти, на светском нивоу је ситуација прилично бурна.

И у средишту већине случајева је - Русија.

Немачке власти ухапсиле су крајем децембра човека из њихове обавештајне агенције због сумње да је преносио државне тајне Русији.

Два брата из Шведске, такође радници тамошње обавештајне службе, ухапшена су новембру због сумње да су 10 година шпијунирали за Русију.

Завршили су пред судом, као и Дејвид Смит, радник обезбеђења у британској амбасади у Берлину, такође оптужен да је радио за Русију.

У септембру су амерички војни лекар и његова супруга оптужени да су такође шпијунирали за Русију, као и један немачки официр.

Ипак, има ту и других случајева.

У октобру су и двојица држављана Кине оптужена у Америци да су кинески шпијуни, што је Пекинг негирао.

Током 2022. било је нових дешавања и у случају Едварда Сноудена, некадашњи сарадник америчких обавештајних служби.

Сноуден је један од најпознатијих узбуњивача на свету - 2013. године објавио је податке америчке Агенције за националну безбедност (НСА), која је надзирала милионе телефонских записа Американаца.

Америчко правосуђе Сноудена терети за шпијунажу, због чега он живи у егзилу у Русији, а у септембру 2022. добио је и руско држављанство.

А ту је и случај Пола Велана, бившег америчког маринца, осуђеног 2020. у Русији на 16 година принудног рада због шпијунаже.

Он је ухапшен у хотелској соби у Москви, где је пронађена УСБ флеш меморију за коју руски званичници тврде да је садржала државне тајне.

Суд у Москви прогласио га је кривим због примања поверљивих информација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]