Шпијунирање, праћење и још понешто: Шта тачно раде српске службе безбедности

„Не би човек рек'о да је инспектор: модерно обучен, светло одело, шарена кошуља, дужа коса.

Оне, из мог времена, мог'о си да препознаш на пет километара. То им била тактика, да и' се сви плаше. Чим га видиш, знаш ко је.

Ови опет иду у другу крајност: чим га видиш, не знаш ко је. Овако изгледа да и' има више...".

Овај цитат из легендарне драме Балкански шпијун Душана Kовачевића можда и најбоље описује како савремене агенте тајних служби, толико бојазан коју буде у просечном Балканцу.

Део их се плаши због сећања на злогласне претходнике из разних тајних служби које су харале овим простором, а други им се диве сматрајући их свемогућим колегама Џејмса Бонда.

Чињеница је да су службе безбедности важан део сваке државе и да им је тајновитост начин пословања.

Пре 19 година, Србија је добила Безбедносно-информативну агенцију (БИА), насталу из некадашњег Ресора државне безбедности који је био при Министарству унутрашњих послова.

Тако је рођена нова издвојена безбедносна агенција - мешовитог типа, што значи да се бави првенствено безбедносним (унутрашњим) изазовима, али и информативним и обавештајним пословима, односно претњама које долазе споља.

„С једне стране добили смо да је БИА данас савременија агенција него што је била Државна безбедност - ДБ је некад била део МУП-а који је тад имао државну и јавну безбедност.

„Данас је БИА ван полиције и полицијских структура што би требало да омогући неку бољу контролу над њом", каже новинар недељника Време Филип Шварм.

Готово две деценије касније, први Закон о БИА представља неку врсту изневерених очекивања, оцењује Предраг Петровић из Београдског центра за безбедносну политику.

„Усвајање Закона о БИА је значајно само на симболичком нивоу, јер је први пут именована служба.

„Он јесте транформисао тадашњу ДБ и учинио је у Агенцију која је одговорна директно Влади, издвојио је из полицијских структура, али није се даље ишло", каже Петровић за ББЦ на српском.

Шта ради БИА?

Основни задаци БИА су да заштити безбедност Републике Србије, открива и спречава делатности усмерене на подривање или рушење Уставом утврђеног поретка, истражује, прикупља, обрађује и процењује безбедносно-обавештајне податке и сазнања и информише надлежне државне органе о тим подацима.

Оно што највише интригира јавност како у време Илије Чворовића - главног лика из драме Балкански шпијун коме је све сумњиво и свако је сумњив - тако и данас јесу мере тајног надзора или праћење и прислушкивање.

Њима се крше Уставом загарантована права о неповредивости стана и тајности писама.

Оне се, по закону, користе само уз одобрење суда.

Посебне мере могу се одредити према лицу, групи или организацији за коју постоје основи сумње да предузима или припрема радње усмерене против безбедности Србије, а да се оне на други начин те радње не би могле открити, спречити или доказати или би то изазвало несразмерне тешкоће или велику опасност.

Приликом одлучивања о одређивању и трајању посебних мера посебно се вага да ли је то неопходно и да ли би исти ефекат могао да се постигне на други начин, како се права грађана не би ограничавала.

Представници БИА нису желели да одговоре на питања ББЦ-ја поводом годишњице од оснивања, али су нас упутили на текст промотивног филма који је приказан приликом прославе 120 година постојања цивилне службе безбедности.

У њему се, између осталог, наводи да се БИА непрестано усавршава и модернизује.

„У најсавременијом лабораторији за балистику свакодневно се тестира лична заштитна опрема, попут заштитних прслука, шлемова и плоча.

„Агенција такође испитује противприслушне уређаје, пријемнике, антене и друге уређаје који су од интереса за њен рад".

За послове БИА користи софтвер израелске компаније Серклс (Circles), писао је лист Данас прошле године.

Тај софтвер јој омогућава да, кроз свега неколико секунди, лоцира сваки телефон на територији земље, објавио је Ситизен Лаб, институт Универзитета у Торонту специјализован за питања надзора.

Истражујући пословање компаније Circles, Ситизен Лаб је дошао до списка од 25 земаља које користе софтвер за надзор, међу којима се налази и Србија.

У делу транскрипта промотивног видеа који је ББЦ добио на увид, из БИА тврде да се у њиховој у лабораторији за ДНK анализу, свакодневно се брзо и квалитетно испитују узорци крви, саливе, сперме, кости, ткива и контактних трагова.

Сам промотивни видео новинари ББЦ-ја нису били у могућности да погледају

Поносно ту истичу да су учествовали у лоцирању и хапшењу Дарка Шарића, оптуженог за трговину наркотицима на светском нивоу, као и да су пресекли ланац производње амфетамина криминалне групе Милана Зарубице и његове криминалне групе.

Зарубица је осуђен у Македонији на 11 година затвора због производње и продаје дроге након што је склопио споразум о признању кривице.

Било је и другачијих примера.

Када је већински власник имања Јовањица Предраг Колувија и још осморо људи оптужено да су организовано производили марихуану ради даље продаје у склопу те истраге ухапшено је пет чланова БИА и МУП-а Србије у јулу 2020.

Они су пуштени из притвора у септембру, а Колувији и сарадницима у међувремену је почело суђење пред Вишим судом за организовани криминал.

Управо то што БИА има могућност да хапси често је на мети критика стручне јавности.

„Законом о БИА нису укинута полицијска овлашћења БИА, да може да хапси, учествује у криминалистичким истрагама и прикупља доказе.

„У БИА је остао о мониторинг центар тако да сва прислушкивања морају да иду преко њих, и те кључне тачке нереформисане БИА доводе нас у ситуацију која личи на деведесете", наводи Петровић.

Иако додаје да полицијска овлашћења има руска Федерална служба безбедности и амерички ФБИ, таква пракса доводи до велике концентрације моћи у рукама једне службе, упозорава.

„Обавештајни рад треба да буде прикупљање података, њима не би требало да буде битно да ухапсе неког ко је осумњичен да припрема неку на пример терористичку акцију.

„Њима је најважније да открије шта намерава, ко су му сарадници и да евентуално заврбују неког од њих", наводи Петровић.

Шта раде остали агенти у Србији?

Остали углавном нису у кошуљама и неупадљивим мајицама, већ носе униформе.

Поред цивилне Безбедносно-информативне агенције, постоје и две војне Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција, као органи управе у саставу Министарства одбране.

Условно речено, ВБА ради унутар земље, а ВОА ван граница, мада се њихове активности често преплићу и међусобно сарађују.

ВБА открива, прати и онемогућава обавештајно деловање, субверзивне и друге активности страних држава, организација, група или појединаца усмерених против Министарства одбране и Војске Србије.

Такође, има задатак да открива, прати и онемогућава унутрашњи и међународни тероризам, наводи се у закону.

ВОА је задужена да прати и открива потенцијалне и реалне опасности, ако и активности и намере страних држава и њихових оружаних снага према систему одбране Србије.

Поред ове три агенције, за разматрање питања од значаја за националну безбедност задужен је Савет за националну безбедност.

Чланови Савета су председник Републике, председник Владе, министар одбране, министар унутрашњих послова, министар правде, начелник Генералштаба Војске Србије, директори служби безбедности.

За такозвано оперативно усклађивање рада служби безбедности основан је Биро за координацију рада служби безбедности.

По слову закона, рад служби безбедности је под демократском цивилном контролом Народне скупштине, председника Републике, Владе, Савета за националну безбедност, других државних органа и јавности.

Зашто је то важно за сваког од нас данас?

Законско регулисање рада служби безбедности важно је за сваког од нас да бисмо били сигурни да у демократском друштву неће моћи неко без правног основа и одлуке суда да одлучи да неког прати, прислушкује или испитује.

Ипак, доношење закона колико год било значајно, није довољно.

„Много је значајније да они функционишу у пракси, што је најчешћи проблем", истиче Светко Kовач, дугогодишњи начелник Војнобезбедносне агенције.

Колеге у МИ5 и МИ6

Мисија британске контраобавештајне службе МИ5 је да чува безбедност државе.

Дуже од века радимо на томе да заштитимо наше људе од опасности било да је реч о тероризму или шпијунажи непријатељских држава, наводи се на њиховом сајту.

У згради њихове централе постоји и тајни музеј, пун артефатака прикупљених током историје, као и библиотеке са књигама о обавештајном раду, тероризму, шпијунажи и сајбер изазовима.

Ипак, наглашавају да они нису тајна полиција, јер њихови припадници немају могућност да хапсе, већ искључиво цивилна безбедносна агенција.

За рад одговарају министрима, парламенту и судијама виших судова који спроводе спољну контролу рада.

Скупштински одбор за безбедност редовно објављује извештај о њиховом раду.

Како тврде, запошљавају око 4.400 људи, а у благој већини су и даље мушкарци.

Иако блиско сарађују са британском Тајном обавештајном службом (SIS Secret Intelligence Service) познатијом као МИ6, упркос увреженом мишљењу - између њихових седишта не постоји тајни тунел који их повезује.

„Користимо обезбеђене, модерне комуникационе методе у нашем раду и кад се виђамо уживо путујемо по земљи, као и сви остали", наводе на сајту.

МИ6 задужен је за обавештајну делатност ван граница Велике Британије.

Како је све почело

Иако први писани извори који се односе на шпијунске активности датирају још из средњевековне Србије и „Душановог законика", а зна се да их је било и наредним вековима током Првог и Другог српског устанка до оснивања модерне цивилне службе безбедности протећи ће доста времена.

За формални почетак узима се 17. октобар 1899. када је у тадашњем Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије формирано Одељење за поверљиве полицијске послове, које је имало „задатак да се стара за одржавање унутрашњег државног поретка и опште земаљске безбедности.

За првог начелника постављен је Јован Миловановић, тада судија у пензији.

Током 20. века њихови наследници имаће различита имена и успешније и мање успешне периоде деловања, али ће им задаци бити суштински исти.

Међу познатијима било је Одељење за заштиту народа (ОЗНА) формирано током Другог светског рата, као и потоња Управа за државну безбедност (УДБА) која је постојала у време Социјалистичке федеративне Републике Југославије.

На челу ОЗНА од јула 1944. до фебруара 1946. био је Слободан Пенезић Крцун, касније премијер Србије - председник Извршног већа.

ОЗНА је спроводила комунистички терор и чистке у послератним годинама, а заслужна је и за формирање логора Голи оток за политичке неистомишљенике, на ком је боравио и фиктивни Ковачевићев јунак из драме с почетка приче.

Иако су му се многи смејали, поједини Југословени за време комуниста радо су сарађивали са тајном службом.

Касније се то звало Служба безбедности - на савезном нивоу, али су паралелно радиле и републичке службе.

Од српског огранка 1992. настаће Ресор државне безбедности којим ће до 1998. руководити Јовица Станишић, а наследиће га Радомир Марковић који ће на том месту бити до 2001.

Прелаз са РДБ на БИА догодио се током мандата професора Андреје Савића, који је данас ангажован у Савезу пензионера Србије.

Од седам директора БИА, тројица су после тога ангажовани као амбасадори - Небојша Родић у Бечу, Александар Ђорђевић у Сарајеву, а Раде Булатовић је до 2019. био у Украјини.

„У 120-годишњој историји, како у миру, тако и у ратним условима, цивилна служба безбедности, чији је следбеник Безбедносно-информативна агенција, успешно се супротствљала безбедносним претњама.

„Међу тим претњама треба издвојити оне са којима се суочавамо у последње време: тероризам, сепаратизам, верски, етнички и идеолошки екстремизам, прикривено деловање страног фактора и организовани криминал", навео је директор Братислав Гашић у уводу монографије о БИА.

Гашић је на челу БИА од маја 2017. где је дошао са места министра одбране после сексистичког испада приликом обраћања новинарки.

БИА и њена претходница ДБ

„И БИА и ДБ су имале законски оквир у ком је требало да раде, али зависило је увек од политике воље да ли ће радити више или мање у оквиру закона", оцењује Шварм.

Политички утицај се обезбеђивао именовањем кључних људи - некада начелника, данас директора Агенције.

„Извршна власт и даље може да врши контролу над БИА, најгоре од свега тога је што те агенције штите власт и владајући странку, а то се маскира као национални интерес.

„То је заједничко и за ДБ и БИА", додаје Шварм.

Ипак, упозорава да је важно посматрати шири контекст у ком је радио Ресор Државне безбедности.

Настао је 1992. када се у рату распала некадашња Југославија.

Уследиле су године санкција, сукоб на Косову, као и бомбардовање НАТО алијансе.

„ДБ МУП-а Србије је деловала деведесетих у једном ратном окружењу, када је држава била под међународним санкцијама, када нисмо били практично ни чланица Уједињених нација.

„Та ДБ је била уплетена у разне нелегалне активности, међу којима су разна политичка убиства реч је о Ивану Стамболићу, (новинару) Славку Ћурувији, покушају атентата на Вука Драшковића и не можемо да кажемо да БИА ради те ствари које је радила ДБ", подвлачи Шварм.

Иван Стамболић важио је за политичког конкурента тадашњег лидера Србије Слободана Милошевића док је Вук Драшковић био истакнути опозиционар.

Првостепена пресуда за убиство Ивана Стамболића, коју је у јулу 2005. донело Посебно одељење за борбу против организованог криминала окружног суда у Београду, послала је иза решетака осморицу високих функционера Службе државне безбедности и припадника Јединице за специјалне операције (ЈСО) при Државној безбедности.

Две године касније правоснажном пресудом за ово убиство и покушај атентата на Драшковића потврђене су казне, између осталог, 40 година затвора бившем команданту ЈСО Милораду Улемеку Легији и некадашњем начелнику ДБ Радету Марковићу који је добио 15 година.

Механизам за кривичне судове у Хагу осудио је јула 2021. Јовицу Станишића и Франка Симатовића-Френкија, бивше челнике Службе државне безбедности (СДБ) Србије, на по 12 година затвора, оценивши да су криви за злочине над несрбима током ратова у Хрватској и Босни 90-тих година прошлог века.

„Сигурно је да се БИА не бави политичким атентатима, не учествује на онај начин у криминализацији землље како је то радила ДБ.

„Постоји драматично велики помак када се погледају деведесете и данашње стање", каже уредник Времена, који се деценијама бави овим темама.

Због чега је дошло до реформе служби безбедности 2002. године?

Најпре, дошло је до промене политичких и друштвених околности падом режима Слободана Милошевића 5. октобра 2000.

Суштинска реформа служби безбедности тадашње Југославије и Србије почела је управо те године, као део ширег процеса реформе сектора безбедности, оцењује Светко Kовач, који је био на челу Војнобезбедносне агенције од 2004. до 2014.

„Нагомилани проблеми у друштву као последица ратних сукоба, тешке економске ситуације и других проблема који прате постконфликтно друштво, нису поштедели ни службе безбедности, што је захтевало њихову свеобухватну реформу", наводи Kовач у писаном одговору за ББЦ на српском.

Први значајни кораци у реформском процесу учињени су 2002. доношењем два закона - поменути Закон о БИА и Закона о службама безбедности Савезне Републике Југославије, који је наишао на позитивне оцене стручњака.

Тада су престале да постоје службе у оквиру Министарства спољних послова међу којима је и Служба за истраживање и документацију СИД.

„Ово је први пут у историји Србије да је рад служби безбедности регулисан законом, а не неким подзаконским актом.

„Непосредни повод да се убрза доношење овог закона био је случај Перишић, када је процењено да је војна служба безбедности деловала изван властитог делокруга и мимо сопствених овлашћења", каже Ковач.

Војна служба безбедности ухапсила је Момчила Перишића 14. марта 2002. године у мотелу на Ибарској магистрали, због сумње да је одавао поверљиве информације службенику америчке амбасаде Џону Нејбору.

Овај пензионисани генерал је тада био потпредседник Владе Србије и председник Одбора за безбедност Скупштине Савезне републике Југославије, а од 1993. до 1998. године био је начелник Генералштаба Војске Југославије.

То се и даље сматра једном од највећих шпијунских афера у новијој историји.

Четири месеца после хапшења, 19. јула 2002. усвојен је Закон о БИА којим је први пут у модерној историји обављање ових послова измештено из министарства полиције.

„Тиме је спроведена демилитаризација цивилне службе безбедности, што представља пожељан стандард у државама развијене демократије", наводи се у монографији поводом прославе 120 година БИА професора Радојице Лазића „Цивилна служба безбедности у Србији".

Закон којим је основана БИА према оцени појединих домаћих стручњака и Европске комисије, није на задовољавајући начин регулисао питања демократске цивилне контроле и заштите људских права.

Шта се променило у војним службама?

Реформа је значајне промене донела и војним служабама безбедности.

Војна служба безбедности измештена је из Генералштаба у Министарство одбране, чиме су створени услови за демократску цивилну контролу њеног рада.

„Раздвојене су контраобавештајна и војнополицијска функција и службама безбедности су одузета полицијска овлашћења, осим неких овлашћења која су остала за најтежа кривична дела.

„Посебно је значајно да су законом дефинисане методе и средства рада служби безбедности, као и начини вршења контроле и надзора над њиховом применом", наводи Светко Ковач.

Други значајни корак у реформама служби безбедности Републике Србије је доношење Закона о основама уређења служби безбедности Републике Србије (2007) и Закона о ВБА и ВОА (2009).

Ефекти тих реформи могу се мерити резултатима рада служби који се износе приликом подношења извештаја надлежном скупштинском одбору, као и поверењем грађана у службе безбедности.

„Грађани морају да буду сигурни да службе раде у интересу националне безбедности, а не у интересу једне странке или појединца.

„Сигурно да у овој области има доста простора за даља унапређења", истиче Ковач.

Ко чува чуваре?

Кроз законе, али и праксу и рад Заштитника грађана и Повереника за заштиту података о личности цивилна контрола служби безбедности имала је узлазну путању од 2002. до 2012. или 2014. године, оцењује Предраг Петровић.

Парламентарци су пролазили обуке како да спроводе ту контролу.

Последњих седам година долази до супротног тренда, сматра.

„Парламентарна контрола је сад мртва, непостојећа. Не може да буде озбиљне контроле кад немате опозицију у парламенту", каже Петровић.

У анализи Анатомија заробљавања безбедносно-обавештајног сектора у Србији коју је радио за БЦБП, наводи да се „Одбор за контролу служби безбедности претворио у одбор за јавно исказивање подршке председнику Србије и шефу партије Александру Вучићу, односно у тело за доделу плакета партијским функционерима.

„Након именовања нових Заштитника грађана и Државног ревизора, ове институције су напустили људи са искуством у контроли сектора безбедности те су оне постале фасадне институције", стоји у извештају.

Иако данас не можемо бити задовољни како функцконише парламентарна контрола над радом служби безбедности, Србија има дугу традицију контроле служби безбедности, подсећа Светко Ковач.

„Још 1918. године, пре стварања Kраљевине СХС, Анкетни одбор Скупштине Србије испитивао је одговорност војне обавештајне службе за страдање цивила у Топличком устанку".

Топлички устанак био је српски устанак, подигнут у селу Мачковац код Куршумлије, против бугарске и аустроугарске окупације 1917.

То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата.

Парламентарна контрола служби безбедности у већини европских земаља је новијег датума, додаје он.

„Само је у Холандији (1952) и Немачкој (1956) ова контрола постојала пре 1980. године.

„У Данској је уведена 1988, Аустрији 1991, у Великој Британији и Грчкој 1994, Норвешкој 1996", тврди Ковач.

Како је данас?

Kао и раније, преплићу се интереси владајуће партије и руковођење службама безбедности.

Миодрага Микија Ракића, шефа кабинета председника Бориса Тадића, на месту шефа Бироа за координацију служби безбедности наследиће један од лидера СНС Александар Вучић.

Тада постаје и први потпредседник Владе задузен за борбу против корупције и криминала.

„Он је на конференцијама најављивао хапшења и у тих прве две године популарност СНС-а се дуплирала", каже Петровић.

Припадници БИА немају право на синдикално организовање и штрајк и не смеју да буду чланови странака.

На челу БИА налази се оснивач и дугогодишњи високи функционер СНС Гашић, а на месту шефа Бироа за координацију служби безбедности његов партијски колега и сада министар одбране Небојша Стефановић.

„Тада је почело штеловање, односно прилагођавање система тако да функционише у интересу самог Вучића.

„Не ради се само о постављењу у службама безбедности већ о дебеизацији читаве јавне управе", истиче Петровић.

После парламентарних избора 2014. на чело Пореске управе постављен је Марко Маринковић, а за његовог саветника Ранко Соколовић, обојица из БИА.

„Пореска управа је била врло активна у контролама пореских обвезника који су били критични према актуелној власти, попут Врањских и Kикиндских новина", додаје.

Данас се на челу Пореске налази Драгана Марковић, такође кадар БИА.

„Управа је у јуну 2020. од банака тражила све финансијске трансакције о најмање 57 физичких и правних лица (већином критичара власти) због основа сумње за прање пара и финансирање тероризма.

„Прошле године, после парламентарних избора 2020. за министарку правде изабрана је Маја Поповић, такође кадар БИА и пијатељица Александра Вучића", наводи се у извештају БЦБП Дневник заробљене државе.

Враћања на та претходна времена прибојава се и новинар Филип Шварм.

„Сад кад гледамо владајућу странку СНС видимо разне рецидиве деведесетих и постоји оправдан страх да ће то имати одјек у БИА, односно да ће та агенција као некад ДБ, директно да се уплиће у политички живот - прати и шпијунира опозицију.

„Ја се тога прибојавам, али не могу да тврдим да се то дешава јер немам никакве доказе за то", закључује Шварм.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]