Никола Јокић: Како је бити Србин у Денверу - или будеш кошаркашки МВП или га упознаш у продавници

Адриана Радиновић и њен супруг Џон једне обичне денверске вечери отишли су до супермаркета у центру града, како би после теретане купили намирнице за вечеру.

„Има томе две-три године, а сећам се да је продавница била готово празна и да је било прилично касно", сећа се Адриана, Београђанка која живи у Денверу.

Међутим, те обичне вечери често иза ћошка крију тренутке који се памте целог живота.

„Одједном сам код фрижидера са соковима угледала Николу Јокића са браћом и супругом", наводи тридесетдвогодишњaкиња, иначе велики Јокићев фан.

Једна од предности живота у Денверу - поред тога што нема временске разлике и крмељивих праћења НБА утакмица у пола ноћи - управо је и могућност судара у продавници са једним од најбољих кошаркаша света.

Другу годину у низу, Јокић је проглашен за најкориснијег играча (МВП) НБА лиге, што многим суперстаровима и великанима игре међу обручима никада није пошло за руком.

Само је 14 играча у историји са вишеструким МВП награда, у 21. веку су узастопне добили Јанис Адентокумбо, Стеф Кари, Леброн Џејмс, Стив Неш и Тим Данкан.

„Кад будем стар, дебео и џангризав причаћу деци да сам некада добро играо кошарку", изјавио је Јокић по примању награде у његовом Сомбору, где су га званичници Денвера изненадили.

Стив Катић, почасни конзул Србије у америчкој савезној држави Колорадо, чији је Денвер главни град, каже за ББЦ да Јокићеви успеси веома значе српској заједници у Америци.

„И то не само у Денверу, него широм земље", каже Катић кратко.

„Ми у Денверу притом имамо квалитетне тимове у бејзболу, америчком фудбалу, свим спортовима, али Јокић је без сумње главна спортска фигура."

То у пракси значи да његово име свуда искаче - нарочито кад сте из Србије.

„Кад год Американци чују да сам из Србије одмах кажу - Јокић", наводи Драган Којић, који у Колораду живи 34 године и редовно иде на утакмице Денвер Нагетса.

„Ја им увек кажем 'ми имамо и најбољег тенисера и најбољег кошаркаша на свету'", додаје.

Јокић је многим Србима у Америци и велика мотивација.

„Лепо је видети да наш човек успе", каже Велибор Пухало из Добоја у Босни и Херцеговини, који се са супругом 2011. преселио у Денвер, тражећи прилику за бољи живот.

„Он је дошао из малог места у Србији и постао најбољи на свету и то не у неком споредном спорту, него у једном од најпопуларнијих на планети...

„Добро је да наша деца која овде одрастају могу да виде шта се све може постићи у животу."

Живети у Денверу и гледати Јокића

Те обичне ноћи денверске ноћи из 2018, успомена на сусрет са 211 центиметара високим Сомборцем удобно се сместила у Адрианиним најлепшим сећањима.

„Рекла сам му да волим кошарку, да је он супер играч, колико ми је драго што је у Денверу и питала га за слику", присећа се.

Тако је и било.

„Он се одмах нешто шалио са мном... Баш је приступачан, скроман и нормалан дечко.

„Сећам се да су га браћа зезала колика је разлика у висини између мене и њега", каже уз осмех 170 центиметара висока Адриана.

Адриана је и касније у Денверу виђала Јокића, али у једном од његових природних станишта, уз шталу и његове коње, чији је велики љубитељ - на терену за кошарку.

„Свекар и свекрва имају сезонске карте, тако да смо супруг и ја још пре него што је Јокић дошао често са њима ишли на утакмице", каже.

Никола Јокић је у редове Денвер Нагетса стигао 2015. године.

Остало је упамћено да је у току драфта - ноћи када НБА клубови бирају младе играче - његово име прочитано током рекламе за Тако бел ланац ресторана.

Јокић је те ноћи изабран као тек 41. пик, у другој рунди драфта - прва места, на основу кошаркашких успеха, атлетских способности и тестирања, заузимају потенцијалне звезде.

У преводу, нико није очекивао да Јокић оствари значајан успех.

„Ја долазим на први тренинг, они сви куцају, брзи, лете… Рекох 'Ау, гди сам ја дош'о. Идем ја можда кући'", изјавио је Јокић неколико година касније.

„Морам да их успорим, много су брзи... Брзо се и уморим, тако да боље да играју они у мом ритму, како мени одговара, а не како они хоће да ја играм."

Играјући у сопственом темпу, Јокић је наредних година постао један од најдоминантнијих играча у лиги - ове сезоне просечно је бележио 27,1 поен (високих 58 одсто из игре), уз 13,8 скокова и 7,9 асистенција.

Сезону је завршио са 66 дабл-даблова и 19 трипл-даблова (двоцифрених учинака у две или три статистичке категорије, попут поена, скокова или асистенција).

„Био сам на утакмици када је остварио укупно 2.000 поена, 500 асистенција и 1.000 скокова у сезони, што никоме до тада није пошло за руком", каже Којић поносно.

Како наводи, на свакој утакмици Денвера у просеку има 50 до 100 Срба.

„Ту сам већ 30, 40 година и мислим да знам много наших људи - а има нас, хвала богу - али сваки пут видим нове заставе и нека нова лица, па кажем себи 'вау, њих нисам знао'.

„Дођу људи из Колорада, али и неки који су само у пролазу - камионом, на пример, јер има доста наших возача - па се задесили ту."

Пухало је један од редовнијих навијача.

„Волим да поведем сина на утакмице", наводи.

„Највећа је спортска звезда у Денверу без премца - Американци га доживљавају као ми Ђоковића - а када кажем неком Американцу кажем да сам и ја Србин, буде им драго."

Јокићеве мечеве, додаје, често прати и са људима из других земаља бивше Југославије.

О томе прича и Катић, наводећи да је Јокић „уједињујућа сила".

„Он игра кошарку тако што спаја људе - не узме само лопту и сам одради невероватну акцију, већ препознаје и прихвата саиграче.

„Исто важи и за нашу заједницу са Балкана, спаја и њих."

Адриана додаје да се на утакмицама „осећа као код куће", од када је Јокић дошао.

„Увек има српских застава, навијача из Србије иза клупе Нагетса, Јокићева браћа и супруга су увек тамо, а у последње време и бебу доносе на утакмице... Супер буде атмосфера."

Како наводи, Јокић је „значајно скренуо пажњу на људе са Балкана" у Америци.

„Одмах ме сви питају за њега - а не само за Ђоковића као раније - и да ли га познајем.

„Углавном мисле да се ми сви међусобно знамо само зато што смо из Србије", каже уз осмех.

Увек им, истиче, исприча анегдоту из супермаркета.

Американа

Колико тачно у Америци има Срба и људи са српским пореклом - није са сигурношћу познато.

Канцеларија за попис становништва САД је у извештају из 2020. године објавила да има 190.625 људи који су се изјаснили да су српског порекла.

У истом документу се наводи и да у Америци има 400.474 људи хрватског и 236.624 људи који су се изјаснили да су југословенског порекла.

Ипак, верује се да Срба у Америци има далеко више, а у медијима се најчешће помиње од 750.000 до милион људи, од чега највише у Чикагу.

А каква је ситуација у Денверу, где живи укупно око 700.000 људи, али и готово 3.000.000 са околним местима (Денвер Метрополитан)?

Којић каже да је крајем осамдесетих, када се његова породица доселила, у Денверу живело „тридесетак фамилија из Србије".

Данас, процењује, има око 8.000 људи са простора бивше Југославије, од чега „око 3.500 Срба".

„Заједница је у Денверу прилично мала", додаје Катић, почасни конзул Србије у Колораду.

„Пре ће бити да има неколико стотина, а не хиљада српских породица... Дакле, није као у Чикагу, где има највише Срба у свету ван Београда", додаје уз осмех.

Марко Ђурић, амбасадор Србије у Америци, недавно је објавио и фотографију са Јокићем, направљену у Вашингтону, пред једног од мечева Нагетса.

„Разговарао сам са амбасадором Ђурићем о овоме и када бисмо рекли ко је најбољи представник Срба у САД, то је дефинитивно Јокић", наводи Катић.

„Воле људи како игра кошарку, воле га и као особу и преко њега они боље упознају ко смо ми и какви смо - једноставно, уз њега и Ђоковића сви уче о Србији на прави начин."

У Денверу постоји и Црква светог Јована Крститеља, чији је старешина отац Радован Петровић и она је једно од главних места окупљања српске заједнице.

„Денвер Метро (град са околином) је заиста огроман и људи углавном током недеље немају времена да се виде", прича Пухало.

„Зато је фино недељом доћи и у цркву, тамо се видимо, после попричамо, попијемо кафу... Није велика црква, али се људи скупе, дођу понекад и Јокићева браћа."

А чиме се људи у Србији баве у Денверу?

„Читавим распоном послова - од онога што у Америци зову плави оковратници (радничка класа), до савремених технологија", каже Катић.

Пухало наводи да доста људи вози камион, посебно одмах по доласку људи у САД.

„Не знају добро језик, а ту и нема толико директне интеракције са људима - седнеш у камион и возиш са једног на други крај земље... Сналазе се људи, шта ће.

„Али има и људи са успешним приватним фирмама, директора, занатлија... Електричари и водоинсталатери добро зарађују, на пример."

У Америку су стигли на најразличитије начине.

Рођена сам 1990. године, тренирала сам тенис и на тај начин сам дошла на колеџ у Лос Анђелесу, где сам добила пуну стипендију.

А одрасла сам у Београду, недалеко од Авале.

Моји мама и тата и даље живе тамо, ускоро долазим за Београд да их обиђем... Покушавам да дођем једном годишње да их видим.

Последњих година колеџа упознала сам садашњег супруга.

Он је Американац и остали смо да живимо још годину дана у Лос Анђелесу.

После је он уписао докторске студије права у Денверу и преселили смо се овде 2014. године.

Радим у маркетингу, супруг је адвокат и лепо нам је.

Денвер је мањи град, али има доста људи и свачега да се ради, а може и да се путује по Америци, јер је ту велики међународни аеродром.

За сада је добро, али бих волела да једног дана поново живим у Европи.

Рођен сам 1980. у Добоју у Републици Српској и живео сам тамо неких 30 година.

Онда смо 2011. супруга и ја на лутрији добили зелену карту и дошли смо у Колорадо, где смо имали неке пријатеље и они су нам пуно помогли на почетку.

Првих неколико месеци живели смо код њих, док се мало нисмо снашли, нашли почетне послове, стан где ћемо живети, осамосталили се.

Свесни смо били да ћемо то бити неки почетни послови.

Кували смо по школским кантинама, радили на воћу и поврћу и супермаркетима и одатле смо полако напредовали.

Она је дошла са факултетом, а ја сам овде завршио факултет.

После 11 година смо на добром месту, што се каже. Фино нам је.

Радим на једном од државних факултета у рачуноводству.

Има доста наших људи, увек су ту били да нам помогну и увек се трудимо да и ми помогнемо.

Не само Србима, свима. Барем у мом окружењу се сви друже без... Нико не гледа ко је шта је и одакле је. Тако гледам на људе.

Не занима ме ко је одакле и шта је, већ какав је ко човек и особа. Тако учимо и наше дете.

Мој отац је овде дошао 1986. године, преко Шипада.

Радио је за њих у Сребренику, а пореклом смо из Лопара у Републици Српској, недалеко од Брчког.

Шипад је била велика фирма у бившој Југославији и имала је представништва у осам савезних држава Америке - у Даласу, Атланти, Лос Анђелесу, Денверу...

У то време је била позната серија Династија - Блејк Карингтон и остали - а која се снимала у Денверу и њега кад су питали где жели да дође, он каже: „У Денвер!"

Годину дана касније је дошла и моја мама, а сестра и ја 1988. године, као да видимо Америку.

Вратили смо се у Југославију 1990, али је почео рат и мој отац је све изгубио.

Улагао је паре код нас, веровао у наш систем... Све је изгубио.

После је у Америци почео да ради у ресторанима и чисто столове, а по занимању је инжењер.

Хвала богу, данас немамо за шта да се жалимо - овде ако радиш можеш да успеш.

Није било лако, али ништа не бисмо мењали.

Данас имам два бизниса, један са изнајмљивањем лимузина већ 24 године, а други са билбордима.

Ожењен сам нашом женом и имам троје деце - Константина, Јелену и Емилију.

Очева страна породице је из Житишта у Војводини.

Моја баба и деда су први дошли су Америку, где је мој отац и рођен - у Сент Луису.

Деда ми је био столар, а баба је стално говорила да „прича шест језика и мало енглеског".

Радила је као куварица за богату породицу у Калифорнији.

Имали су три куће, путовала је са њима и волели су је.

Преко њеног девојачког презимена сам ступио у контакт са фамилијом у Житишту.

Пре пандемије сам у Србију довео и мајку, која је тада имала 92, а сада има 95 година.

Моја слава је Ђурђевдан, тако да смо 6. маја били у Србији и обележили славу са породицом у Житишту.

Због тога знам како је у ово доба године лепо у Србији. Предивно...

Планирали смо да дођемо и прошле године, али пандемија је све пореметила.

Доћи ћемо поново, не знам да ли ћемо овог лета, али што да не.

Од Балкана до Америке - и назад?

Сличне главоломке као Стив имају многи Срби у Америци - како наћи времена и средстава за посету „својима", посебно у времену корона вируса.

„У јуну долазим после 13 година и то на три недеље", каже Којић, уз дозу среће у гласу.

„Дошао сам овде са 11, а сада имам 45 година."

У Југославији је, каже, имао „савршено детињство", какво би волео да имају и његова деца.

Ипак, Југославије више нема - распала се у крвавом рату деведесетих.

„Као и свуда у свету, има и добрих и лоших људи, али мислим да смо ми заиста поносан, успешан, вредан, паметан и леп народ, једино што смо у неким стварима понекад завидни.

„А када кажем 'ми' увек мислим ми Југословени, не улазим у националне ствари."

Ипак, разлике између Балкана и Америке постоје.

„Овде стварно колико радиш толико можеш да зарадиш", наводи кратко.

Исто каже и Пухало.

„Иако има и неких мана, све је једноставније, барем што се нас обичних људи тиче... Закони се поштују, све се поштује и не мораш да измишљаш топлу воду да би нешто направио у животу.

„Радиш по правилима, гледаш своја посла и неко ко је вредан и радан нема проблема."

Ипак, нешто му недостаје - људи.

„Родбина, пријатељи, другови са рукомета... Иако смо овде упознали многе, опет су то људи са којима си одрастао, провео битне тренутке у животу."

Планова за посете родном крају увек има, али каже да то у пракси нимало није лако.

„Ове године сам мислио да син и ја одлетимо на две три недеље ако успемо, али видећемо шта ће бити од тога... Добој и Денвер нису баш близу."

Међутим, истиче, нема у плану да се враћа за стално.

У Америку су, додаје, отишли пре свега због „следеће генерације", иако децу још нису имали.

„Хтели смо да се жртвујемо за њих и обезбедимо им нормално одрастање.

„Живот као живот доле... Није нам се свиђао, зато смо и отишли."

Његов син Константин данас има седам година, бави се пливањем и бејзболом.

„Прво смо га научили српски, јер смо знали да ће енглески да преовлада и он му је данас бољи, али мајка моје супруге живи са нама, а она не зна енглески.

„И онда са њом мора да прича на српском."

Ни то у пракси није лако.

„Када дође из школе, лакше му је да све преприча на енглеском, јер му се на енглеском све и десило, а и деца из Србије тамо махом између себе причају енглески.

„А опет са нама му је то некако неприродно, па се преусмерава на српски."

Иако су Велибор и Драган од Београда удаљени око 9.000 километара, једна љубав је опстала, а коју преносе и на децу.

„Мој син навија за Партизан. Ја сам Партизановац од малена, па га тако и учим", каже Пухало уз осмех.

„Ја сам Звездаш", додаје Којић.

„Волео бих да некад гледам уживо Звезду на Маракани... На Денвер Бронкосима (клуб америчког рагбија) буде пун стадион, али не знају они шта је навијање.

„Кажу да на Маракани буде... Ух."

Будућност

Време пролази, а са њим и животи и кошаркашке сезоне.

Нагетси су у првој рунди плејофа испали од Голден Стејт Вориорса, али добра ствар са спортом је што увек има шансе за поправни - следеће сезоне.

Нарочито када у својим редовима имате двоструког узастопног МВП-ја.

Може ли Јокић до неких нових успеха, на пример НБА титуле?

„Надам се да може, ако се Мареј и Портер опораве како треба следећа сезона би могла да нам буде одлична... Само да не буде повреда", сматра Адриана.

Џамал Мареј и Мајкл Портер Млађи, двојица најбољих играча Денвера уз Јокића, већи део актуелне сезоне провели су повређени.

„Они су му заиста недостајали, а и поред тога је Денвер стигао до плејофа и зато је Јокићева лидерска улога била невероватна", каже Катић.

„Све око себе чини бољим, тако је добар и константан - не дешава се да једне ноћи буде феноменалан, а друге лош... Сваке ноћи је одличан."

Којић сматра да Јокић може до титуле, али „не сам као Ђоковић".

„Баскет је ипак тимски спорт, потребно је да му доведу подршку и некога ко ће га растеретити... Ипак, верујем да ће бити један од 10 најбољих играча у историји."

Мајк Мелоун, тренер Денвера, изјавио је да је ово најважније лето од када је у клубу, јер треба направити шампионски тим око Јокића.

Српска заједница у Денверу за то време наставља миран живот, али да ли ће МВП остати њен део?

Иако медији увелико спекулишу каква ће бити Јокићева судбина и да ли ће он остати Денверу, делује да ту неће бити никаквих проблема.

„Ако та понуда буде на столу, наравно да ћу је прихватити", изјавио је Јокић недавно.

„Свиђа ми се организација, људи који овде и заиста сам у добрим односима са свима, имамо нешто што дуго градимо и заправо се осећам веома добро."

Најбољи пример тога је посета званичника Нагетса Сомбору, како би изненадили Јокића.

Срби у Денверу који су говорили за ББЦ верују да овај град сасвим одговара Јокићу и његовој породици.

„Осећају се овде као код куће", каже Адриана.

„Он је из Сомбора, који је мањи град, тако да му одговара Денвер - људи су овде скромнији и може да води мирнији начин живота који делује да воли."

А може и да Јокићу пренесе поздраве када га поново сретне у супермаркету.

„Хоћу, хоћу", каже уз осмех.

Погледајте видео: „Кошарка и материнство иду заједно кад имаш подршку"

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]