Србија и европске интеграције: Како ће рат у Украјини утицати на чланство Србије у ЕУ, деценију од добијања статуса кандидата

Када је Србија пре десет година званично постала кандидат за чланство у Европској унији, били су задовољни преговарачи са обе стране стола.

На зградама Владе и Народне скупштине уз заставе Србије завијориле су се и плаве заставе са златним звездицама.

Тадашњи председник Србије Борис Тадић рекао је да је то „веома значајно за Србију, али ће суштинско постигнуће бити када земља добије датум за почетак преговора".

„Морам да признам да смо ми званичници и у Београду и у Бриселу били веома срећни", сећа се те 2012. године Пјер Мирел, тадашњи директор Дирекције Европске уније за Западни Балкан, у изјави за ББЦ на српском.

„Неки од нас су мислили да би Србија могла да постане чланица ЕУ недуго после Хрватске, која је сад већ прилично одмакла на путу у Унији."

Ни Срђан Мајсторовић, који је тада био члан преговарачког тима Србије за чланство, не крије да је тада било много више ентузијазма.

„Постојала је тада другачија врста оптимизма и јасна политичка опредељеност Србије ка Европској унији", каже Мајсторовић, стручњак за европске интеграције, за ББЦ на српском.

Десети рођендан статуса кандидата Србије обележава агресија Русије на Украјину и потпуно нова ситуација на самој граници Европске уније.

Управо криза у Украјини, сматра Пјер Мирел, могла би да остави снажне последице на европске интеграције Западног Балкана.

„Русија би могла да заузме још оштрији став у Србији, а посебно у Босни и Херцеговини", каже Мирел, алудирајући на велики утицај Русије у Србији и БиХ, преко велике зависности Балкана од руског гаса и заједничких гасних предузећа.

„С друге стране, Београд ће се наћи у веома непријатној позицији - између блиских односа са Москвом и обавеза према Европској унији, посебно у погледу санкција која је ЕУ увела Русији."

Десет година од почетка преговора, Србија је затворила само два од 35 поглавља, а у међувремену се са система преговора по поглављима прешло на такозване кластере - поглавља груписана по сличности.

Ипак, ни то не мења чињеницу да је, после Турске и Црне Горе, Србија земља која најдуже преговара са Европском унијом.

Деценија (не)усаглашене спољне политике

Нови тест за Србију на путу ка Европској унији постала је управо украјинска криза која се претворила у жестоки рат.

Док је Европска унија донела низ снажних мера против Русије, Србија је чекала и вагала.

Више од 36 сати после почетка руске инвазије на Украјину, власти у Београду су изнеле став да подржавају територијални интегритет Украјине, али и да не желе да уводе санкције Русији.

Председник Александар Вучић рекао је да се Србија руководи искључиво заштитом властитих виталних и економских и политичких интереса.

„Стратешко опредељење Србије је европски пут, али нећемо срљати у непријатељства само зато што то неко тражи од нас", поручио је Вучић.

На питање, како ће неувођење санкција Русији утицати на однос са ЕУ, Вучић је изјавио да се „приче мењају".

„Нисмо увели санкције јер имамо своју земљу и своје руководство које је способно да доноси одлуке", рекао је он.

„Ако треба само да преписујемо одлуке Брисела, онда нам не треба руководство и интегритет земље, нека ставе председника кућног савета само да препише већ донете одлуке. Имамо интересе по питању Косова и Метохије, али и економске интересе."

Став Србије је био прихватљив за САД, а ни Русија није имала примедбе.

Разумемо Србију и не тражимо ништа од ње, рекао је руски амбасадор у Србији Александар Боцан-Харченко.

Ипак, има оних „вечитих преговарача" са Унијом који су своје ставове формулисали другачије.

Реџеп Тајип Ердоган, председник Турске, земље која је чланица НАТО-а, али такође годинама чека на чланство у ЕУ, рекао је да реакција НАТО-а и западних земаља на напад Русије на Украјину није одлучна, позвао је Русију да прекине напад и изразио подршку територијалном интегритету Украјине.

„То не би требало да се претвори у обичан излив осуда. НАТО је требало да предузме одлучнији корак", рекао је Ердоган после молитве у Истанбулу, а пре одлуке ЕУ да се активније укључи у кризу у Украјини.

Вучићеве изјаве одмах је ставио под лупу Карл Билт, копредседавајући Европског савета за спољне односе, у објави на Твитер налогу.

„Овим ставом, Србија се де факто дисквалификовала из процеса приступања ЕУ.

„Не би требало да буде места за нове чланове ЕУ који не деле наше основне вредности и интересе", написао је.

Однос Србије и околних земаља које чекају на прагу ЕУ према Украјини, поменуо је и шеф дипломатије Европске уније Жозеп Борељ.

Он је позвао ЕУ да прати могући утицај Русије ван Украјине, на суседне земље, Грузију и Молдавију, али и на Западни Балкан.

„Морамо да будемо обазриви када је реч о Западном Балкану и да обратимо пажњу шта се дешава са позицијама и усаглашавањима земаља Западног Балкана, које су кандидати за чланство у ЕУ, са нашом спољном политиком", рекао је Борељ.

(Не)поштовање политике ЕУ: Пример Белорусије и Крима

Пре рата у Украјини, Србија је била на испиту и када се отворило питање увођења санкција Белорусији.

Током 2021. године, пошто је белоруски режим скренуо лет авиона компаније Рајанер како би ухапсио блогера Романа Проташевича, Европска унија је увела санкције Минску.

Србија је најпре оклевала, да би се потом ипак придружила пакету санкција ЕУ.

Одговор из Минска био је реципроцитетан - Савет министара Белорусије је 27. јануара 2022. забранио увоз прехрамбених производа из Србије на период од шест месеци, наводи се у документу објављеном на белоруском државном порталу за јавно информисање у области права.

Санкције се неће значајно осетити, али долазе са јасном политичком поруком, рекао је тада Лав Лвовски, економиста Белоруског центра за економска истраживања и сарадњу (BEROC), за ББЦ на српском.

Још један пример јесте и тренутак када је 2014. године ЕУ увела санкције Русији због тога што је анектирала украјинско полуострво Крим.

Ипак, Србија се тада није придружила санкцијама Европске уније.

Рат у Украјини „баца потпуно другачије светло на процес проширења Европске уније", сматра Срђан Мајсторовић, некадашњи члан преговарачког тима Владе Србије за приступање ЕУ.

„Сада морамо рећи за шта се опредељујемо - за подршку демократији или тиранији", каже он.

Како је у Европској унији постигнут консензус око помоћи Украјини, Мајсторовић каже да и „Србија мора да препозна историјски тренутак и врати европске интеграције на врх листе приоритета".

„ЕУ губи стрпљење према неодлучним партнерима.

„Карта за улазак, ипак, неће бити аутоматска и безусловна, биће потребно много више стратешке мудрости када српски политичари буду доносили одлуке у вези са спољном политиком."

Милан Антонијевић, члан Националног конвента о ЕУ, сматра да је „став Србије о Украјини могао да буде и лошији".

„Србија је могла да заузме став који је много више окренут Русији, па верујем да ће Европска унија и овакву одлуку на неки начин ценити", каже он.

Проблем за Србију, сматра, може да буде и наратив који се користи када се говори о рату у Украјини.

„Не може ниједан човек у Србији да подржава напад на Украјину, а да његова земља у сваком државном документу има европске интеграције као национални интерес", каже Антонијевић.

Тренутна спољна политика Србије, мисли он, може да демотивише земље ЕУ.

„Није то само питање Украјине, Србија је од свих земаља Западног Балкана најмање усагласила спољну политику са ЕУ", каже Антонијевић.

„Такве одлуке су лош сигнал, јер нико не жели земљу која заузима супротан став и која би сутра у Унији могла другачије да гласа него друге чланице."

Сви возови Србије ка ЕУ

Ако је украјинска криза заиста последњи воз за чланство Србије у ЕУ, карте за досадашње су се годинама гомилале.

Србија је у преговорима са Европском унијом отворила 22 од укупно 35 поглавља - која се затварају онда када се питања из тих поглавља реше.

До сада су привремено затворена само поглавља 25 и 26, о науци и истраживању и образовању и култури.

У јуну 2021. године одржана је прва међувладина конференција од преласка на нову методологију вођења претприступних преговора, на којој је званично потврђено преговарање кроз такозване кластере.

Шта су кластери

Ова нова реч у процесу европских интеграција појавила се почетком 2020. године, када је Европска унија усвојила нову методологију проширења.

Дотадашњих 35 поглавља, која су обухватала области у којима Србија мора да испуни задате критеријуме како би постала чланица ЕУ, груписано је у шест кластера - владавина права, тржиште, економија, зелена агенда, пољопривреда и спољни односи.

Како би кластер био отворен, потребно је да ЕУ препозна напредак при усаглашавању српских закона са европским у одређеној области.

Као битан датум, Пјер Мирел помиње 8. новембар 2007. године, када је парафиран Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ.

„Нисам сигуран да су грађани Србије схватили значај ових догађаја", каже он.

„Претпостављам да су много већи значај придали либерализацији визног режима и дочеку у Бриселу првих путника без виза 19. децембра 2009. године."

У међувремену, земља се кретала, каже Милан Антонијевић, узлазном и силазном политиком односа са ЕУ.

„Огромних проблема имамо у поглављу 23, о правосуђу и основним правима, као и поглављу 24, о борби против корупције и ратних злочина", каже он.

„Јавне изјаве политичара, у којима се не осуђују ратни злочини, јако збуњују грађане и онемогућавају напредак државе, а самим тим и интеграције."

До децембра 2021. године, направљен је застој од две године, колико Србија није отворила ниједно поглавље.

Преговори су крајем 2021. настављени отварањем такозваног кластера четири - у оквиру којег ће се главна реч водити око животне средине, енергетике и повезаности.

У случају кластера четири, уочено је да је Србија усвојила законе о коришћењу обновљивих извора енергије, климатским променама и енергетској ефикасности.

„Колико је отворено поглавља и кластера, то нико од грађана у Србији не зна", каже Милан Антонијевић.

„То је нешто што је далеко од њих, али на томе мора да се ради."

Србија и ЕУ у битним датумима

*Извор: Београдска отворена школа

Турска и Исланд

Туђи путеви, каже Антонијевић, били су различити.

„Турска је пример земље која је отворила преговоре и један период напредовала, а онда су јој врата буквално затворена", каже он.

„Имали смо и укључивање Исланда, који је пожелео да буде део Уније, али је одустао.

„Тако се догодило да је Исланд у једном тренутку био у групи земаља за прикључивање заједно са Западним Балканом, па смо доста радили заједно на администрацији."

На Балкану је Црна Гора једина дуже у чекаоници за чланство.

Ова земља је 2010. године постала кандидат, а Србија је тај статус добила две године касније.

Последња у низу шанси за приступање Унији била је 2018. године, када је Европска унија донела стратегију проширења на Западном Балкану.

У њој је јасно био наведен циљ да Србија и Црна Гора до чланства дођу 2025. године.

Дуг је низ година које су биле мање или више кључне и означене као могуће да Србија постане пуноправна чланица.

Након што је 2012. постала земља кандидат, помињала се 2014, а затим и 2016. година.

Тада је некадашњи председник Србије Борис Тадић говорио о три године као потребном времену за улазак Србије у европски клуб.

Наредно велико обећање дао је премијер Србије Александар Вучић, 2014. године, како ће Србија ући у Унију 2020. године.

Ипак, када је 2020. година и стигла, Вучић је овај рок померио - за још шест година.

Шта кажу грађани?

Из године у годину, како показују разне анкете, подршка становника Србије уласку у ЕУ опада.

Према једној од последњих, из новембра 2021. године, за чланство Србије у ЕУ изјаснило се тек нешто више од половине учесника истраживања Саветодавне групе за јавну политику Балкан у Европи (БиЕПАГ).

На питање Да ли сте за улазак ваше земље у ЕУ? 53 одсто грађана Србије одговорило је потврдно, а 43 одсто је рекло не.

Највећу подршку чланству изразили су становници Албаније (94 одсто) и Косова (90 одсто), у Црној Гори и Босни и Херцеговини се за придруживање изјаснило 83 одсто испитаника, а у Северној Македонији 79 одсто.

Држављани земаља региона сматрају да је пуно чланство најбоља опција за њихову земљу, а једино су испитаници у Србији дали предност економској интеграцији без чланства у ЕУ.

Док грађани Албаније, БиХ, Црне Горе и Северне Македоније сматрају да су националне владе најодговорније за споро напредовање у процесу европских интеграција, становници Србије и Косова за то криве институције ЕУ.

Држављани Србије су највећи песимисти у погледу датума када би њихова земља могла да постане чланица ЕУ.

Четвртина испитаника верује да ће се то десити у наредних 10 година, 16 одсто у наредних пет година, а чак 44 одсто мисли да се то никада неће десити, показало је истраживање.

Камење на путу

Ни Мирел ни Мајсторовић нису очекивали да ће европски пут Србије овако дуго трајати.

„Заиста смо се надали да ће Србија моћи да се придружи ЕУ у разумном року", каже Мирел.

Он види још две велике препреке да Србија постане део ЕУ породице.

„Прва је што власт није учинила дубинске промене после убиства премијера Зорана Ђинђића 2003. године", каже бивши директор Дирекције Европске уније за Западни Балкан.

„Друга је такође политичко суочавање, односно суочавање са прошлошћу, било са Хрватском, Босном или са Косовом."

Тако је једно од најбитнијих поглавља и оно које говори о Косову.

Последице које су уследиле, мисли Мирел, и данас су видљиве.

„И даље имамо величање ратних злочинаца, говор мржње, прекрајање историје и хипернационализам, који коче истинско помирење и регионални напредак", додаје он.

Погледајте видео: Како је Путин дочекан у Београду

Мајсторовић каже да осећа дозу фрустрације и разочарања јер Србија не иде брже ка ЕУ.

„Процес је врло дуг, и није постојало довољно слуха у самој ЕУ за то колико је стратешки важно да се интегрише Западни Балкан", каже он.

„Додуше, то је само једна страна медаље, друга је недовољна посвећеност Владе Србије да се позабави кључним темама које су од суштинског значаја за интеграције."

Упркос чињеници да је Србија отворила многа поглавља, функционисање демократских институција и ситуација у области владавине права и слободе медија изгледа много лошије него пре десет година, сматра Мајсторовић.

„Србија данас не испуњава основне критеријуме за приступање ЕУ, независно од своје спољне политике", додаје он.

„Тиме се подстиче скептицизам и неповерење унутар ЕУ према искреним намерама Србије да постане њена чланица."

Опструкције унутар Босне и Херцеговине, пре свега унутар Републике Српске, за Милана Антонијевића неке су од битних препрека за интеграцију Западног Балкана у Унију.

„То је готово нерешиво", каже он.

Огроман проблем за њега је и што Србија сваки пут у последњем тренутку испуњава обавезе.

„Било да је реч о изручењу оптужених за ратне злочине или другим темама, позитиван исход се увек догађа под принудом и то шаље поруку чланицама да наша администрација много више тактизира", каже Антонијевић.

„Овакве одлуке замарају чланице и успоравају све."

Желимо да испричамо вашу причу: Да ли сте ви или ваши ближњи тренутно у Украјини?

Тражимо приче људи са Балкана који су тренутно у Украјини. Каква је ситуација у месту у коме се налазите и како утиче на вас?

Попуните формулар кликом на ОВАЈ ЛИНК и поделите ваша искуства са нашим новинарима.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]