Други светски рат и стрељање у Краљеву: „Да се не заборави“ - Крвави октобар 1941.

Киша ромиња и полако натапа зелену ледину покрај железничке пруге, на први поглед довољно пространу, а заправо премалу за сав чемер и јад који се крију испод травнате површине.

Ту је и по које дрво, око једног чак укруг шета и везани бели коњ, али оно од чега подилази језа јесу пањеви, гомиле пресечених стабала у бетону који су ту да сачувају успомену, да се не заборави тај крвави октобар из 1941. године.

„Овде су ми деду стрељали", из далека добацује један човек средњих година док ужурбано одлази низ улицу.

Његов деда био је један од око 2.200 Краљевчана, углавном цивила, које су у периоду од 15. до 20. октобра 1941. стрељали припадници Вермахта - званичне војске Трећег Рајха, како је називана Немачка у време нацистичког вође Адолфа Хитлера.

Непосредни повод за један од најмонструознијих злочина који су нацисти причинили током Другог светског рата на територији Србије била је одмазда за убијене и рањене немачке војнике током опсаде Краљева, у којој су заједнички учествовали партизани и четници.

„Масакр у Краљеву потпада под злочине против човечности јер је демографски град био уништен и уназађен.

„Размере злочина су огромне - много удовица, сирочади, немаштина, глад", говори за ББЦ на српском Мирјана Савић, историчарка и музејска саветница Народног музеја овог града на реци Ибар.

(Не)прилике у Србији почетком Другог светског рата

Немачка је одмах после Априлског рата - непријатељске инвазије из 1941, и капитулације југословенске војске, у Србији успоставила један од најбруталнијих окупационих система.

„Било је јасно да ће обрачун са непријатељима и активним борцима против режима бити веома суров и да ће користити неке мере које су се користиле само још на Источном фронту", говори за ББЦ на српском Олга Манојловић Пинтар, виша научна саветница Института за новију историју Србије.

Иако је и раније било покушаја да се организују антиокупационе јединице, устаничке варнице у Србији озбиљније севају тек после напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. чиме су и званично започете борбе на Источном фронту.

Убрзо долази до формирања првих партизанских одреда који успостављају блиску сарадњу са Југословенском војском у отаџбини, односно четницима под командом Драгољуба Драже Михаиловића.

„Прве заједничке активности два покрета отпора у борби против окупатора обављају се у складу са идејом народног фронта које су постојале средином тридесетих - да се све снаге које су супротстављене окупацији земље уједине у оружаној борби против окупатора", истиче историчарка.

Каже да до формирања заједничког покрета отпора, управе и команде напослетку није дошло, јер се Дража Михаиловић томе противио желећи да „буде надлежан у потпуности" и да „преузме руковођење".

Немци су, увидевши да су устаничке активности узеле маха и да тренутно уједињени покрети не желе да одступе у борби за ослобођење, почели и на територији Србије да примењују систем одмазде какав је постојао на Источном фронту.

Овај свирепи механизам чији је идејни творац Вилхелм Кајтел, врховни командант оружаних снага Трећег рајха, подразумевао је да се за једног убијеног немачког војника стреља 100, а за рањеног 50 комуниста.

Таква одлука на Балкану је примењивана у измењеној форми.

Углавном су убијани комунисти, чланови њихових породица и сарадници, затим Јевреји и „национално освештени делатници", а неретко и насумично бирани таоци, односно цивили, као у случају масакра у Краљеву.

Војни заповедник Југоистока, Вилхелм Лист је већ почетком септембра први пут разрадио план „спровођења безобзирних и неодложних мера против устаника и њихових помагача".

Наредбу је добио и лично од Адолфа Хитлера 16. септембра 1941. где је од њега тражено да се на „дуже време најоштријим мерама успостави поредак", наводи историчарка Мирјана Савић.

Додаје да четири дана касније, на Листов предлог, дужност опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији прима Франц Беме, иначе Аустријанац, чиме му је пала шака целокупна извршна и војна власт.

„Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. у потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих.

„За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво", говорио је овај ратни злочинац.

Његове казнене експедиције су обухватале читав простор Србије где су вршиле многобројне злочине у циљу застрашивања народа и гашења устаничких активности.

Беме је 10. октобра издао наредбу за спровођење масовних одмазди.

Краљево и околина у лето и јесен 1941.

Током лета и почетком јесени 1941. године народ се дизао на устанак широм Србије, што се нимало није допадало нацистичком окупатору.

У том периоду, а посебно крајем септембра, партизани и четници, како заједно, тако и појединачно, бројним акцијама ослободили су значајан број градова и села у Шумадији и западној Србији.

Формирана је и Ужичка република - прва слободна територија у окупираној Европи, у чијем саставу се налазио и Чачак.

Због тога се тежиште сукоба измешта ка Краљеву, услед чега долази до заједничке опсаде града партизана и четника.

„Окупатори постају свести стратешког, саобраћајног и индустријског значаја Краљева и ни по коју цену није смео да потпадне под утицај и власт устаника, па је зато и велики број војника и наоружања овде био сконцентрисан", наглашава Савић.

Акције су координисане из заједничког оперативног штаба у суседном селу Дракчићи, који је формиран 4. октобра 1941.

Четничке јединице је предводио мајор Радослав Ђурић, који ће се током рата прикључити партизанима, а Чачански партизански одред „Драгиша Мишовић", који је деловао око Краљева, Момчило Радосављевић, док је политички комесар био Ратко Митровић.

Уништавање путева, железничких пруга, разни видови саботажа, па и оружани сукоби попут артиљериске паљбе партизанских топова са оближњег Ружића брда, били су само неке активности које су спроводили партизани и четници у околини.

Међутим, најозбиљније напад одиграо се у ноћи између 10. и 11 октобра, а онда и између 14. и 15. октобра када је убијено 14 немачких војника (два официра), док је 10 рањено.

Овај напад је и званично послужио Немцима као оправдање за одмазду и сурови одговор који ће уследити.

Дани крви и бола

Ванредно стање са преким судом у Краљеву је уведено 15. октобра и истог дана су отпочела стрељања.

Наредбу о извршењу стрељања талаца издао је Ото Деш, командант 749. пука 717. дивизије Вермахта.

Већину припадника ове дивизије која је вршила егзекуције чинили су Аустријанци.

„Оно што је најбитније истаћи - злочин је починила званична војска Вермахта, не СС трупе или Гестапо, већ званичне јединице, без икаквог критеријума, осим испуњавања те просте квоте", наглашава Мирјана Савић.

Иако је званичан повод за масакр било убиство и рањавање немачких војника, припреме за одмазду Немци су почели већ почетком октобра када су приведени радници фабрике авиона, а нешто касније и њихове колеге из фабрике вагона и железничари.

До 14. октобра такозвани лагер - хала у кругу железничке радионице која је послужила као сабирни логор - био је испуњен.

Иначе, хала је, наводи Савић, изграђена од средстава добијених ратном одштетом од Немачке после Првог светског рата.

„Лагер од 19.000 квадрата, где су затварани таоци - 1942. године је размонтирана и сад се налази у месту Винер Нојштат, недалеко од Беча, у Аустрији и позната је као српска хала", тврди историчарка.

Осим радника железнице, железничке радионице, фабрике авиона и вагона, међу таоцима су били и запослени у суду, тужилаштву, пошти, пољопривредној школи и гимназији.

„Чак су, да би испунили квоту из болнице изводили болеснике", истиче Савић.

Нацисти су из лагера на оближњу ливаду 15. октобра прво извели 300 талаца, које су, као и остале, натерали да сами себи ископају раке у којима ће накнадно завршити.

„То су били ровови четвртастог облика, бацали су земљу у средину и онда су попуњавали те ровове - било их је четири.

„После тога су дошла запрежна кола са воловима, па су поравнали", додаје Савић.

Највећи број талаца стрељан је 16. октобра - више од 1.700 људи, од чега је 19 било жена, комунисткиња.

Градски званичници и црквена лица су у неколико наврата покушавали да зауставе стрељање.

Према појединим тврдњама, и Николај Велимировић, тада еписком Жички, клечао је пред немачким командантом Краљева - Алфонсом Мациовичем, молећи га да обуставе одмазду.

Крвави пир у Краљеву је завршен 20. октобра.

Са злочинима се овде није стало - већ сутрадан су нацисти у Крагујевцу стрељали око 2.200 људи, међу којима су били ђаци и професори.

Сведочанство преживелог Марка Сломовића

Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу.

Било нас је око 100.

Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату.

Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици.

Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице...

Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около, тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину бацали ископану земљу.

Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда...

Све наде у живот одједном су пале у воду...

Из књиге Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, ауторке Силвије Крејаковић, некадашње музејске саветнице Народног музеја у Краљеву.

Крвљу натопљена земља

Киша је стала.

Простором се шири мирис свеже покошене траве.

Вечну тишину повремено прекида рески звук косилице којом радници градског зеленила уређују делове око споменика на Гробљу стрељаних, вршећи тако последње припреме за комеморацију која се сваке године одржава 14. октобра.

Радници су скупа, делују сложно, а и атмосфера је некако весела, не толико својствена једном стратишту.

Прилазим једној групи која тек што је одложила алат и разговор прекидам питањем - да ли међу њима има потомака стрељаних.

„Мој деда је ту стрељан, Никола Бабић", јавља се продорним гласом из масе његов унук Драган.

„Само је рекао мојој баби - мене воде на стрељање, пази синове. То је све што знам", истиче Краљевчанин.

Док тресе остатке покошене траве са ногавица зеленог комбинезона, додаје да баба никада о овом стравичном догађају није волела да прича и да је све што зна сазнао од мајке.

Посмртне остатке деде никада нису пронашли, остали су заувек закопани неколико метара под земљом, у некој од масовних гробница које данас окружују споменици у виду посечених стабала који симболизују нагли прекид живота стрељаних.

Како се смена полако ближи крају, дошло је време да се разговор о овом теми оконча.

Поздрављам раднике и лагано се упућујем ка капији овог места пуног сете и очаја, трудећи се да заобиђем барице на путу ка излазу, сада прозирне, а пре 80 године црвене, крваве, као и читав октобар 1941.

Нису само бројеви

Укупан број стрељаних је 2.255, док је по имену и презимену пописано 2.198 људи.

Према подацима из литературе, Краљево је 1941. са околином имало 13.000 становника.

Већину страдалих чинили су Срби, али је било и Руса, Словенаца, Рома и других.

Више од 1.400 људи, односно 63 одсто било је православне вероисповести, а пописано је и 73 католика.

Мирјана Савић каже да је највећи број страдалих био „у најплодотворнијем животном добу" од 18. до 45 година, док је према званичној статистици стрељано 106 људи млађих од 18 година.

Пошто је Краљево непосредно пре Другог светског рата било привредни и индустријски центар, велики број људи широм Југославије долазио је да ради у тамошњим фабрикама, па је међу стрељанима било много оних који нису рођени у овом граду.

Такође, почетком рата у град је дошао велики број избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова.

Међу страдалима је било и 29 жена, а убијане су и читаве породице.

Савић истиче да је велики допринос систематизовању идентитета стрељаних и њиховог броја, дала њена колегиница Силвија Крејаковић, некадашња музејска саветница Народног музеја у Краљеву.

У њеној књизи „Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941" налази се пописи свих до сада утврђених жртава уз занимање, место рођења и запослење.

Град црних барјака и марама

Масакр у Краљеву је преживело 27 особа, успевајући да се сакрију испод гомиле лешева, да би се усред ноћи искрали и побегли.

Стратиште је било у локвама крви тих октобарских дана, па су окупатори морали да поспу земљиште кречом.

Свуда унаоколо су били лични предмети, делови тела, док су оне који су давали знаке живота нацисти убијали из непосредне близине пуцњевима у главу.

Тих крвавих октобарских дана, живот у Краљеву је био застрашујући и готово да није било куће у граду без црног барјака.

Град је у потпуности замрео и у таквом стању је дочекао слободу 29. новембра 1944. године.

„Били су то градови црних марама, огроман број убијених талаца малим градићима за то време, оставио је снажан утисак", каже историчарка Олга Манојловић Пинтар.

Устаници су се повукли ка Ужичкој републици, а крајем октобра и почетком новембра дошло је и до прекида сарадње између Дражиних четника и партизана Јосипа Броза Тита.

Уследили су међусобни сукоби и оружане борбе.

Највећи део четничког покрета је, каже Манојловић Пинтар, почео активно да сарађује са окупатором већ од касне јесени 1941. због тога што је „као кључну одредницу видео антикомунизам, а не антифашизам", што је пак довело до даљих окршаја.

Поједини историјски извори говоре да је управо масакр у Краљеву довео до разлаза два покрета отпора.

Међутим, Манојловић Пинтар тврди да је „таква формулација од првих дана коришћена у штампи, у јавним објавама и прогласима Недићевог режима".

Милан Недић је био председник квислиншке „Владе националног спаса" у окупираној Србији током Другог светског рата коју је поставила немачка војна управа.

Учествовао је у Балканским и Првом светском рату, био је начелник генералштаба и министар војске и морнарице Краљевине Југославије.

Као премијер владе у окупираној Србији спроводио је политику нацистичке Немачке, блиско сарађивао са вођом профашистичке странке Збор - Димитријем Љотићем и заговарао борбу против комунизма.

Такође, током његове власти протеривани су, затварани и убијани Јевреји и Роми, а долазило је и до масовног стрељања цивилног становништва, између осталог и у Шапцу, Краљеву и Крагујевцу 1941.

Последњих дана рата, у пратњи Немаца пребачен је у Аустрију где су га ухапсиле америчке снаге и потом предале Србији, почетком 1946.

Државна комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача га је прогласила ратним злочинцем.

Преминуо је фебруара 1946. године извршивши самоубиство, у шта његови потомци сумњају.

У новијој историји Србије, било је покушаја да се Недићева улога у Другом светском рату представи позитивније и да се рехабилитује.

Српски судови су до сада одбили све захтеве за његовом рехабилитацијом.

Историчарка сматра да су управо „декларисани сарадници и колаборационисти", искористили тај догађај како би створили „одијум становништва према устаницима" и како би њихову колаборацију „на известан начин легитимисали".

„То је био начин како су немачки окупатори и квислиншка управа заправо покушали да направе монструозну замену теза у којој су за убијање талаца оптужили оне који су се борили против окупатора, а не сурови окупациони систем који је успостављен на простору Србије од првих дана", закључује.

За злочине у Краљеву, Шапцу, Крагујевцу и другим местима масовних стрељања у Србији, нико није одговарао, тврди Мирјана Савић.

Једино се, каже, судило Францу Бемеу током Нирнбершког процеса, који није ни дочекао пресуду, јер се убио скочивши са четвртог спрата затворске зграде.

Култура сећања

На месту највећег стратишта у историји Краљева данас се налазе споменици, капела и велико гледалиште налик амфитеатру.

Ту се деценијама уназад одржавају комеморативне манифестације које су замениле првобитни помен жртвама.

„Обележавање страдања је касније било доста злоупотребљавано у дневнополитичке сврхе, долазили су возови Братства и јединства, од првобитног парастоса дошло се до Октобарских свечаности и манифестације које нису баш биле примерене самом догађају", истиче Савић.

И данас се најтрагичнији догађај Краљева обележава програмом који за разлику од неких ранијих периода обухвата само комеморативну седницу Скупштине града, полагање венаца и опело жртвама, као и поетско-сценски наступ.

Сећање на страдале чува и Народни музеј у оквиру чије поставке се може видети збирка „меморијалних предмета талаца стрељаних у Лагеру октобра 1941".

Поставка обухвата разне предмете страдалих - табакере, чешљеве и друге личне ствари, затим књиге страдалих, фотографије, легитимације и друго.

„Трудимо се да успоставимо контакте са породицама страдалих, то је најзначајнији део наше поставке јер је ово збирка која живи и стално се употпуњује - или предметима и документима, или сећањима", закључује Савић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]