Сексуално насиље у спорту Србије: „Одрасли морају да говоре, да деца не би ћутала"

Нада Сарић је са шест година кренула на карате, што је била љубав на први поглед… Или ударац.

„Заволела сам га од првог тренинга, иако су карате те 1986. углавном тренирали дечаци", каже за Сарић за ББЦ на српском.

Када су током деведесетих увели такмичења за девојчице, Нада је одмах пожелела да се опроба и од почетка је остваривала добре резултате.

Вредно је и напорно радила, па je 1996, са 16 година, из Трстеника прешла у Београд, постала део репрезентације, била шампионка Србије, вицешампионка Југославије и све је ишло како треба.

Одједном, све се окренуло.

„У једном тренутку, почетком двехиљадитих, кад сам питала зашто не идем на једно такмичење, одговор тренера је био да бих за то морала и неке друге ствари да радим", присећа се Сарић.

Најновије истраживање о сексуалном насиљу у спорту Србије, удружења „Жене, спорт, друштво" доноси забрињавајуће резултате - 31,6 одсто испитаника видело је или доживело обећање и давање награде или привилегије за сексуалне услуге, док је 7,9 одсто њих доживело физичко сексуално насиље.

„Хтели смо да видимо да ли има или нема те појаве у нашем спорту", објашњаваju за ББЦ из тог удружења.

Из Олимпијског комитета Србије за ББЦ на српском наводе да „спорт мора бити сигурно окружење, растерећено сваке врсте злостављања и дискриминације".

Истичу да воде бригу о програмима најбољих спортиста Србије и да су у свакодневној комуникацији са њима и њиховим тренерима, али да им се до сада нико није обратио са том врстом проблема.

ББЦ се обратио и Министарству спорта и омладине за коментар истраживања, али до објављивања текста нису одговорили.

„То се дешава, баш се дешава, али се о томе ћути", каже Сарић.

Истиче да су многе девојке због таквих искустава престале да се баве каратеом, али не и она.

„Остала сам да се борим", истиче.

Њена борба, било на суду, приговорима и сведочењима, било на татамију - подлози за карате - песницама и блоковима, дуго је трајала.

Истраживање

Случај сексуалног злостављања у школи глуме Мике Алексића изазвао је током јануара праву лавину у Србији, па и на Балкану.

Све више жена од тада јавно говори о свему што су све преживеле.

Међутим, у свету спорта су се у последњих неколико година дешавали такви случајеви, а жртве су често и мушкарци.

Тренер млађих категорија ФК Радник из Сурдулице, клуба који се такмичи у Суперлиги Србије, приведен је у октобру 2020. због сумње да је 13-годишњем дечаку слао сексуалне поруке.

Годину дана раније, тренер млађих категорија ФК Нови Пазар, који је такође суперлигаш, ухапшен је због сумњи да је више пута силовао 14-годишњег дечака.

„Ти случајеви прошли су потпуно незапажено у медијима", кажу за ББЦ на српском из Удружења „Жене, спорт, друштво", које окупља спортске новинарке.

Због тога су, додају, у сарадњи са стручњацима, направили упитник који су послали спортистима да попуне.

Анкета је била анонимна, а на послатих 2.500 упитника добили су око 100 испитаника, међу којима је и мали број новинара, спортских доктора и тренера.

Више од две трећине испитаника биле су жене, учествовали су спортисти из 24 спорта, од чега и 65 репрезентативаца Србије, наводе из удружења.

Шта кажу подаци?

Подаци Удружења „Жене, спорт и друштво" су прилично забрињавајући.

„Удружењу се после јавило много људи, између осталог и бивше репрезентативке које су имале несрећу да се сусретну са овом мрачном појавом", каже Снежана Пантовић из тог удружења.

Подаци из истраживања показују да је у 93 одсто случајева нападач био мушкарац, а две трећине испитаника познавало је злостављача.

Као место напада најчешће се помињу просторије за туширање (34 одсто), припреме (28 одсто), вежбаонице и сале за тренинг (23 одсто), смештај злостављача (21 одсто) и свлачионице (15 одсто).

Сексуално насиље спортисти су највише доживели од некога ван спорта (40 одсто), других спортиста (28 одсто), тренера (26 одсто) и спортских радника (22 одсто).

Из удружења истичу да су облици сексуалног злостављања разнолики и да због осетљиве теме треба водити рачуна како се о овоме пише и прича.

„Подаци су у медијима врло злоупотребљени и слободно тумачени, тако да су многи податак да је 7,9 одсто испитаника доживело физичко сексуално насиље, пенетрацију, тумачили као силовање.

„Није увек тако - неки су добровољно пристајали на све што тренер тражи јер су мислили да тако треба", наводе.

То показују и подаци.

Због тога Пантовић истиче значај едукације.

„Иако су овакве анкете увек анонимне, спортистима је непријатно да говоре и увек је мала излазност, а они притом немају довољно знања да прецизно лоцирају шта је тачно сексуално насиље", каже.

То је у овом случају посебно важно одредити, зато што је додир у појединим спортовима неминован, сматра она.

„Лута се око тога, а они који нешто знају или су доживели ћуте, што је уобичајено када је реч о тој врсти насиља", истиче.

Нада Сарић, дугогодишња капитенка репрезентације Србије у каратеу, сматра да државне институције треба више да се ангажују.

„Треба да се појача контрола и едукација тренера, родитеља и спортиста", истиче Сарић за ББЦ на српском.

Како каже, ако би се више причало о томе и ако би се осудили починитељи онда би се ишло у добром смеру.

„Пре свега око тога шта спортиста треба и не треба да ради, као и шта је то што тренер сме, шта је то што тренер не сме".

Надина прича

Године су прошле, а Сарић се и даље бави каратеом.

У клубу „Прва петолетка" у Трстенику учи децу како да блокирају или задају ударце, да вредно раде и да само тако могу да стигну до црног појаса.

Или буду као Брус Ли - мајстор борилачких вештина и звезда акционих филмова 1970-тих.

„Кад сам ја почињала био је актуелан Брус Ли, па смо могли да видимо како се неко одбрани од напада - то ме је донекле навело да останем у каратеу.

„Та борба за правду", каже она уз осмех.

Теме сексуалног насиља јој је „преко главе", пре свега зато што су је, како каже, многи поставили сензационалистички.

Ипак, за ББЦ је причала и о томе шта је било после свега што јој се догодило.

„Дошло је до сукоба, изашла сам из клуба, прешла у други", каже она.

Али није се тек тако све завршило - исписницу из клуба није добила на време, па је дуго могла само да тренира.

„После две године сам могла да се такмичим…

„То је била борба која је стварно дуго трајала. Зато ми се више и не прича о томе".

Иако је, како наводи, уцене доживела на врхунцу каријере, то је није омело у намерама.

„Касније сам се вратила у матични клуб, где сам забележила и најбоље резултате и 2017. постала шампионка Европе у апсолутном, шотокан, каратеу", каже.

Реч је каратеу без органичења у тежинским категоријама, које постоје у већини борилачких спортова, на пример у боксу - супертешка, тешка, велтер, перо…

„Тога овде нема, можеш да имаш 50 килограма и да се бориш против некога ко има 100 и ко победи он је апсолутни победник", објашњава Сарић.

Циљ је, каже, бити психички јак и брзином реаговати на нечију снагу.

„Тако сам ја са око 55 кила победила такмичарке које су биле скоро дупло теже од мене, то ми је била велика сатисфакција", присећа се она.

Тако је 2017. године постала првакиња Европе.

„А одмах после тога сам одлучила да постанем мајка, што је био завршетак моје такмичарске каријере".

Карате је иначе један је од најпопуларнијих спортова на свету, али није и олимпијски.

Каратисти су дуго чекали да се такмиче на најпрестижнијем спортском такмичењу, што им је омогућено на Олимпијским играма у Токију 2021, али не и у Паризу 2024.

И Нада је дуго чекала, али на судски епилог - она и неколико девојака су почетком двехиљадитих поднеле пријаву против тадашњег тренера, каже.

„Девојке које је требало да сведоче, повукле су се током суђења и стале на страну починитеља, тако да се ништа није догодило", додаје.

Шта кажу надлежни?

Из Удружења „Жене, спорт и друштво" за ББЦ истичу да је велика одговорност на спортским руководиоцима, институцијама и организацијама.

Они наводе да је неопходно да Министарство омладине и спорта, као и Олимпијски комитет Србије, заштите жртве, а насилнике заувек одстране из спорта.

Из надлежног министарства нису одговорили на питања ББЦ до објављивања текста, док из Олимпијског комитета Србије за ББЦ на српском наводе да „спорт мора бити сигурно окружење, растерећено сваке врсте злостављања и дискриминације".

Они истичу да воде бригу о програмима најбољих спортиста Србије и да су у свакодневној комуникацији са њима и њиховим тренерима, али да им се до сада нико није обратио са том врстом проблема.

„Особама које угрожавају спортисткиње и спортисте није место у спорту. У случају да се сретнемо са конкретним сазнањима реаговаћемо без одлагања, у сарадњи са надлежним државним институцијама", наводе у писаном одговору.

Међународни олимпијски комитет недавно је издао препоруку да се у оквиру спортских савеза и олимпијских комитета појединачних земаља формирају комисије или тела која се баве сексуалним насиљем у спорту.

У оквиру Олимпијског комитета Србије постоји комисија „Жене и спорт", која има за циљ „масовније учешће жена у свим областима спортског деловања у земљи".

Из Олимпијског комитета Србије за ББЦ наводе да преко ње раде на „превенцији и борби против сваке врсте насиља, злостављања и дискриминације у спорту".

За податке истраживања Сексуално насиље у спорту Србије су, како кажу, сазнали из медија, јер им се та организација до сада није званично обратила.

Из Удружења „Жене, спорт, друштво" су раније истакли као и да су поједини клубови и савези опструирали њихову анкету „из страха да се не покрене лавина и да се можда баш у њиховом спорту не открију такви случајеви".

„Неки од спортских радника су нам рекли да није њихов посао да се 'петљају у сексуалне склоности тренера или неког другог и са ким ће они бити интимни, јер су то личне и интимне ствари'", наводе.

Причање, ћутање и осуда

Нада Сарић

Дуго се бавим спортом, 30 година.

Родитељи децу дају на спорт јер виде да је то нешто најчистије, нешто што треба да га изведе на прави пут… У здравом телу, здрав дух.

И онда годинама гледамо тренера као узора, некога ко је поред родитеља главни фактор у нашем васпитању.

Од њега гледамо учимо како треба да се понашамо, како спортиста треба да живи и да ради, како да се у одређеним ситуацијама постави…

Али наравно да постоје ситуације када то све није како треба, као и у свакој области живота имамо људе који нису баш адекватни за тај посао.

Једино што није лако видети ко је какав.

Зашто сам ја причала, а нисам ћутала?

Свуда се, не само у овој области, сусрећемо са ситуацијама где људи ћуте, пре свега да не би носили неки печат.

Тешко је носити се са тим, тешко је признати истину, нарочито на Балкану, а поготово у мањим срединама где се људи брину „шта ће околина да мисли".

И онда јавно мњење осуђује жртву, уместо човека који је учинио нешто лоше, тако је увек, у свим областима.

А када некога коме се нешто лоше десило питамо зашто не ураде нешто по том питању, одговор буде „нека, шта ћу после".

Има и дечака, они још мање причају, јер је већа срамота да дечак призна да му се нешто десило. А дешава се и те како.

Прича се тек кад дође до неког тежег случаја, до тада се ћути.

Шта је сексуално насиље?

Сексуално насиље је принудна или нежељена сексуална активност, а његов починилац може користити физичку силу, претње и застрашивања или злоупотребити жртву која није у стању да да сагласност за сексуални однос, наведено је на сајту Сигурне куће.

Сексуално насиље се може десити и међу људима који се међусобно познају, као и у контексту породичног насиља - у породици, у браку или партнерској вези.

Претрпљено сексуално насиље оставља последице на ментално здравље, укључујући и анксиозност и различите врсте посттрауматских поремећаја.

Неки од облика сексуалног насиља су:

Страх, неповерење, срамота, самоокривљивање најчешћи су разлози због којих жртве не пријављују сексуално насиље, а то често чине после неколико година - када се охрабре и довољно су удаљене од починиоца, сматрају стручњаци.

Жртве често не знају ни коме да се обрате, нарочито у мањим срединама.

Сексуално и свако друго насиље може се пријавити било којој полицијској станици на број 192.

Психичку, правну и лекарску помоћ жртве могу затражити и позивима на:

СОС линије за жртве насиља - 0800 222 003

СОС телефона Аутономног женског центра - 0800 100 007

СОС телефона Центра за подршку женама - Јединствени СОС телефон за Војводину - 0800 101010

Како је у свету?

Из Удружења „Жене, спорт, друштво" истичу да Србија није „никакав драматичан изузетак" и да је сексуално насиље у спорту табу тема широм света.

„Немачки олимпијски комитет је у октобру радио истраживање у којем је учествовало више од 1.500 спортиста", наводе.

„Њихови подаци су нешто лошији од наших, али се крећу у том оквиру".

У Немачкој је 11,3 одсто испитаника доживело нежељени сексуални однос - у Србији 7,9 - док је 37,2 је било изложено сексуалном насиљу, шест више него у Србији.

„Међународни олимпијски комитет је суочен са великим проблемима у Јапану и Америци, где је било вишедеценијског силовања спортиста", кажу у Удружењу „Жене, спорт, друштво" .

Лери Насар, дугогодишњи лекар америчке гимнастичарске репрезентације, осуђен је у јануару 2018. на 175 година затвора због дугогодишњег сексуалног злостављања младих гимнастичарки.

У случају који је жестоко потресао Америку, Насар је оптужен за злостављање најмање 265 девојака, што се, како се наводи, први пут догодило још 1992. године, а Насар је у тренутку пресуде већ служио казну од 60 година затвора због дечије порнографије.

Међу његовим жртвама су и бројне освајачице олимпијских медаља, попут чувене Симон Бајлс, која је изјавила да је „само једна од многих".

У међувремену многи су критиковали америчку гимнастику зато што су, како се наводи, годинама игнорисали оптужбе, док су поједини оптуживали Амерички гимнастичарски савез да је умањивао важност оптужби, како би избегао негативан публицитет.

„А крајем 2019. је био велики конгрес у Америци о безбедном спорту, у организацији Светске антидопинг федерације, где је један од закључака био да сексуално насиље угрожава светски спорт десет пута више него допинг", наводе из удружења.

Шта даље?

После случаја учитења глуме Мирослава Алексића делује да су ствари почеле да се померају са мртве тачке.

Све већи је број јавних сведочења на Балкану о стравичним искуствима.

Сарић упозорава да сексуално насиље не може одједном да се деси „ни у спорту, ни у школи глуме".

„Таквим ситуацијама вероватно претходи и психолошко насиље, али је и њега тешко открити, нарочито ако су деца у питању", истиче.

Пантовић додаје да је порука само једна - жртве не треба да ћуте о томе шта им се догодило.

„То је и наш мото - одрасли морају да говоре, да деца не би ћутала.

„Одрасли имају одговорност, спортски руководиоци и новинари имају одговорност да се подигне ниво друштвене свести о овој мрачној појави", додаје.

Зато је, истиче, важна едукација око тога шта спада у сексуално насиље.

„Такође, руководиоци морају да знају кога запошљавају, ко им ради са децом и врхунским спортистима".

Деца трпе „најстрашније од свих видова насиља" и друштво мора да уради све што је до нас одраслих, сматра Пантовић.

„Тешко иде јер је све и даље табу тема, али је почело да се говори о томе", истиче.

Борба

У међувремену Сарић наставља борбу - и унутрашњу и песницама.

„Карате је мој живот", каже кратко.

„То је борилачка вештина која нас учи да будемо људи, да поштујемо неке моралне принципе и кодексе понашања, да имамо добар однос и према људима и према себи.

„Карате може да нам помогне да ојачамо, будемо самосвесни, да издржимо у животу све недаће које са којима се сусрећемо", прича у даху.

Како наводи, карате ће јој бити љубав до краја живота - заувек борба, нема одустајања, нема предаје.

„Мој специјални потез је да на напад противника узвратим контранападом, не бежањем.

„Прво се треба одбранити, а онда кренути у контру".

Та вештина, истиче, може да се примени и у другим стварима у животу.

„Не треба се повлачити", каже кратко.

„Ако желимо да помогнемо себи и људима око нас морамо да се прво одбранимо, а онда и да задамо ударац за онеспособљавање даљег напада противника".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]