Корона вирус, Србија и возачи камиона: Осећамо се као хероји, мада од нас беже као да смо шугави

Када је пандемија корона вируса у марту затворила многе државне границе, међу реткима који наставили да путују нашли су се возачи камиона.

Баш као и пре пандемије, они свакодневно прелазе стотине километара како би напунили полице продавница и апотека, доставили медицинску опрему и други товар, који је у ова кризна времена посебно добио на значају.

„Када сам на пролеће једној продавници у малом немачком граду доставио 33 палете тоалет папира, од шефа филијале сам добио шампањац и 100 евра бакшиша", каже за ББЦ на српском двадесетдвогодишњи Петар Јешић из Београда, који последње три године ради као камионџија.

„Заиста нисам могао да верујем, али ја сам тада, у том малом месту у Немачкој, био херој".

Корона вирус је унео драстичне промене у живот људи широм света, а значајно је променио и свакодневицу возача камиона.

Како последњих неколико месеци изгледа свет када се гледа преко волана шпедитерског камиона, о чему размишљају, чега се плаше и како превазилазе изазове са којима се срећу за ББЦ говоре тројица камионџија из Србије.

„Сцене као из хорор филма"

„На самом почетку, на улицама и путевима је било језиво као у хорор филму - све пусто, нигде никог", каже Давор Пејчић из Пирота, који ради као камионџија последњих 15 година.

Посебно предвече и ноћу, слаже се његов колега Игор Ивановић из Бање Ковиљаче, који иза себе има четири године вожње хладњаче и милионе пређених километара.

„Евентуално понеки колега, и то је све".

Поједине земље увеле су још овог пролећа ограничења кретања, а како нови талас пандемије напредује Европом, ситуација је поново слична и ове јесени.

Осим тога, људима се саветује да остају у својим домовима због чега су камионџије, како кажу, први пут имали да виде такорећи градове духова.

„Насељена места су права туга", каже Игор.

„После девет увече више не можете никога да сретнете, као да људи ту не живе".

Он додаје да га је у марту посебно шокирао први пролазак обилазницом око Минхена Bundesautobahn 99.

„Нисам могао да верујем да нема никога, ту су обично застоји и по сат и по времена", наводи.

Давор и Игор су прве месеце пандемије провели у Италији - земљи која је у првом таласу короне била једна од најтеже погођених у Европи и где је од почетка пандемије регистровано више од милион и по случајева корона вируса.

Слике пренатрпаних болница и Италијана који се у карантину друже преко тераса и певају како би одагнали страх и самоћу обишле су свет.

„Једно време си Италијане могао да видиш само испред супермаркета, на раздаљини од по два метра, а редови су били и по километар и по", присећа се Давор.

Он и његов колега Игор кажу да нису имали страх од одласка у Италију на врхунцу корона кризе.

„Размишљао сам - шта буде, биће", каже Давор.

Како изгледа сасвим обичан дан једног камионџије?

Камионџије недељно прелазе између две и три хиљаде километара, кажу саговорници ББЦ-ја.

„Ујутро прво обиђем камион, па тек онда попијем кафу и крећем на пут", каже Игор.

У паузама од дугих вожњи, нађе се времена за „лепшу страну посла" - нова познанства, дружења, спремање јела и шетње пешачких стазама, али и разговоре са породицом - барем је тако било до короне.

У усамљеничком послу какав је камионџијски, кажу наши саговорници, „сви се радују кад сретну колегу".

Међутим, пандемија је и њима одузела прилику за сусрете и дружења - због забране окупљања.

„Полиција стално обилази паркинге", кажу.

Док су раније причали и роштиљали, сада се све чешће дописују преко мобилних апликација - свако из свог камиона.

„Самоћа је генерално проблем, а корона је то само погоршала, па се трудим да учим језике тако што слушам аудио-књиге и подкасте", каже Петар.

Давор је један од ретких возача који је имао среће да му тих дана у кабини друштво прави супруга, која му је у међувремену постала колегиница, па се смењују за воланом.

„Лакше је удвоје - причамо, шалимо се, време брже прође", каже.

Пандемија је за камионџије донела и један нови проблем - људи су почели да зазиру од њих.

„На камионџију се данас не гледа као на човека, него као на потенцијалну заразу", каже Петар суморно.

Игор додаје да је за возаче током пандемије проблем чак и да уђу у „продавницу или на бензинску пумпу".

„Гледају нас као да смо шугави, вређају нас и говоре нам свашта, склањају се и беже од нас", препричава Игор.

Он оцењује да је „тужно што се поједини људи тако понашају, несвесни да су [камионџије] возили по цео дан изоловани у кабини".

Погледајте видео: За оне којима много недостају путовања - лет за нигде

Саговорници ББЦ слажу се да је пандемија, која је је сузила простор за дружење, камионџијама донела још више посла него раније, али и понеки тренутак задовољства када добро обаве посао.

Иако зазиру у страху од короне, људи којима достављују робу умеју и да им се обрадују, па и да их часте чоколадом, новцем или безалкохолним напитком.

Увече, када се све стиша, камионџије имају пар сати за себе и разговор са пријатељима и породицом.

А онда правац кревет и ујутро све испочетка.

„То је дан једног каубоја", каже Игор, „само уместо да привежемо коња, ми паркирамо камион".

Плаши ли их корона?

Петар каже да у почетку није озбиљно схватио читаву ситуацију, али да је брзо променио став.

„Прве дане короне памтим по томе што ми нису да ли да уђем у један супермаркет у Немачкој без маске, ја сам мислио да се зезају, па сам само продужио - уопште их нисам схватио озбиљно", каже Петар.

Ситуацију је, како каже, озбиљно почео да схвата тек када је „видео страх" у очима других људи.

„Ја се не плашим, али поштујем њихов страх", додаје.

Корона вирус: Шта је прече - људи или економија?

Игор каже да је, иако му много недостају супруга и две мале ћерке, у страху да не зарази породицу одлучио да не иде кући „док се све не стиша".

Тако је провео шест месеци у кабини, возећи храну и лекове.

„Током целе ове ситуације се осећам као херој", каже Игор.

„Иако ме је много ме је болело што нисам био са својима, осећао сам се поносно, јер сам у тим тренуцима помагао целој нацији".

Како је пандемија утицала на шпедитере у Европи?

Иако је криза изазвана корона вирусом помогла да услуге шпедитера постајну морално цењеније, европском тржишту због кризе прети пад од чак 20 одсто, показује анализа једне од водећих компанија за праћење тржишта шпедитерских услуга Transport Intelligence (Ti), објављена у мају ове године.

Највећа европска асоцијација шпедитера International Road Transport Union (IRU), већ је упутила апел за помоћ Европској унији, пошто је ЕУ најавила пакет помоћи привреди у износу од 75 милијарди евра у циљу ублажавања последица кризе.

Наши саговорници надају се да ће моћи да наставе да раде овај посао.

„То је један од најплаћенијих послова које сам радио, тај новац у Пироту дефинитивно не може да се заради", каже Давор.

Петар додаје да воли свој посао јер му је „сваки дан другачији", а притом се осећа као да ради нешто корисно.

„Камионџије су жила куцавица модерног света - да нема нас, све би стало".

Ни Игор се не спрема да мења посао.

„Кад једном уђеш, тешко је изаћи, а мени прија овај каубојски живот", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]