Интервју петком - Стефан Ђорђевић: „Када видиш слободу у кавезу, то те поломи“

Како изгледају тренуци слободе када сте окружени жицама и решеткама? Колико су емоције сурове у таквим околностима? Изложба „Juvenile" фотографа Стефана Ђорђевића одговара на ова и многа друга питања о свакодневици у васпитно-поправном дому за малолетнике у Крушевцу.

Осим имена и сличних интересовања, са Стефаном делим и одрастање.

На точковима скејта смо се годинама заједно котрљали улицама источне Србије, а скоро 15 година од када смо се упознали као Стефан новинар и Стефан директор фотографије разговарамо о његовој новој изложби.

„Осим што овај фотограф још и може да уради неки трик на скејту", одговара Ђорђевић на ту опсервацију алудирајући да ми се са годинама повећава и број панталона.

Наше одрастање уз гомилу пријатеља, непрепричљивих авантура и осећаја бескрајне слободе, готово da је потпуно супротно од живота тинејџера у поправном дому у Крушевцу који је документовао током 2014. и 2015. године.

„Редитељ Јован Тодоровић је видео неке моје радове и звао ме да пробамо да снимимо документарни филм. Идеја нам је била да заокружимо годину дана - шта се деси током тог периода у дому", објашњава Ђорђевић како је настала изложба Juvenile.

„Затегни кревет, обуци се, опери зубе и помири се са тим да ти нема друге"

Стихови песме „Брате, чувај се" репера Смоке Мардељана, бившег штићеника ВП дома, верно осликавају суровост клаустрофобичне свакодневнице, сматра Ђорђевић.

Управо су се њему обратили за савет пре него што су се упустили у снимање.

„Смоке је рекао кључну ствар за мене - поштујте их, будите то што јесте и не лажите, лаж се осети тамо. Што је генерално савет за живот, а не само за поправни дом", каже Ђорђевић.

Али зашто је то онда требало посебно нагласити?

„Зато што су они осетљивији, осећају такве ствари и када су на минималном нивоу. Тако да је тамо репутација најважнија ствар", одговара он.

Узбудљиво - тако описује први утисак када је ушао у дом, али се сећа и узбурканих осећања.

Монотонија, сатница, исте обавезе, исти разговори, исти људи.

„У оквиру система постоје занатске трогодишње школе попут рада у вешерају за девојке до металостругарства и столарства за момке и то је главна активност", описује Ђорђевић.

Каже и да је дан подељен на јасна временска ограничења и активности - од буђења и доручка преко рада до спавања.

„Ако желиш да стекнеш поверење и поштовање, мораш да се прилагодиш њиховом систему и животним вредностима", објашњава Ђорђевић.

Такву везу мисли да је успео да оствари током четири посете овој установи, али ни пет година касније му није лако да опише емоције штићеника које се трудио да пренесе кроз своје фотографије.

„Нисам сигуран да разумем ту емоцију. Она ме ради, снажна је, али да седим овде и причам да разумем и схватам како се они осећају било би врло лицемерно", додаје он.

Промене расположења и осећања које сви искусимо током једног дана, у таквим околностима се испољавају много интензивније.

„Мене је то привукло њима - огољене емоције, то нешто што не може да се држи у себи", каже Ђорђевић.

Присећа се једне од штићеница чија енергија му је деловала као превише снажна за тај простор.

„Често је кршила кућни ред, јер просто није могла да издржи притисак, а јако је емотивна. Нико је није научио како да каналише и изражава ту енергију па је често реаговала импулсивно и непромишљено."

Пумпа

„Када неко има храбрости, има срца, у дому се каже да има пумпу", објашњава Стефан како изгледа систем вредности коме су морали да се прилагоде иако се, можда, сударао са њиховим моралним вредностима.

Репутација је, понавља, најбитнија ствар. Сви пазе шта причају и какву слику остављају о себи.

„Али не какву слику остављају у филму и фотографији и ко ће то да види, за то их боли уво. Репутација је важна унутар дома, јер ко шта ради и говори се одмах преноси", каже он.

Без обзира на то да ли припадате групи „опасних" или групи „цинкароша", свако гледа да заштити себе и своју групу.

„Неко ће то радити кроз агресију, а неко кроз повученост", каже он.

Моменте агресије и доказивања међу штићеницима чешће је искусио током рада са већом групом. Било је добацивања или понека псовка, али се на томе завршавало.

„То могу да раде мали, који желе да их велики виде", објашњава Ђорђевић.

Ипак, каже да је и у свему томе могао да осети искреност.

„Мени би били интересантни они који су искрени у том криминалном начину живота јер знају да дефинишу шта хоће и боре се за ствари који су им важне - које су за мене потпуно погрешне и косе се са мојим уверењима", каже он.

Ради се о процесу, додаје он.

„Ти процеси су били нешто интригантно и узбудљиво и што ме је заиста зближавало са њима", објашњава Ђорђевић.

На пример, једном штићенику, осуђеном за оружане пљачке, у потпуности је поверовао када му је испричао да се „навукао" на адреналин и то да људима држи пиштољ на слепоочници.

„То није наивно, мало ти фали да склизне ороз и с тог адреналина склизнеш у нешто одакле нема повратка, да се обележиш за цео живот, не само социјално, већ и у себи", додаје он.

Највише се, каже, саосећао са дечком који је у дом доспео без иједног претходног кривичног дела - недуго пошто му је отац погинуо, напио се са братом од стрица, сео за волан, појачали су музику и слетели са пута. Тада му је брат погинуо.

„Непромишљен чин, повређеност, соучавање са губитком, покушај да се опустиш и деси се нешто што промени ток живота и постајеш неко други и са тим мораш да се носиш. То је тешко и за много старије људе, а не некога ко није напунио ни 18. година", каже он.

Посете његове мајке ће заувек остати у њему, каже.

„Снимао сам један њихов разговор. Он јој је причао исто што и сваки пут, о рутинама, док му је она држала руку испод стола. Начин на који га је она слушала и гледала, у њеним очима је била вечност."

Нова година и слобода у кавезу

Девојке и момци бораве у различитим павиљонима и контакт између њих је током године строго забрањен.

Једини дан када ово правило не важи је Нова година.

„Током целе године они се гледају преко ограде, у мимоходу када иду на оброке. Они током годину дана планирају ко ће са ким да буде, скривено шаљу љубавна писма", каже Ђорђевић.

Зато је 31. децембар као неки ресет, те ноћи су најслободнији иако најконтролисанији, објашњава.

То јесу тренуци када на тренутак заборавиш где си, с ким и због чега си ту.

„Једна од најемотивнијих сцена за мене била је када су се девојке грудвале и ваљале у снегу", каже он.

Тада га је, каже, пукло - ово су деца!

„Никада нећу заборавити - жица на 15 метара око њих, а на њиховим лицима права дечја радост. Када видиш слободу у кавезу, то те сломи", каже Ђорђевић пре него што направи дугу паузу.

Емоција је језик за себе

„За мој стваралачки рад је најбитније да ствари морају да ме раде, да проживим емотивни ураган", објашњава он.

За себе каже да је неко ко се градио на љубави - пружили су му је родитељи, пријатељи, скејтбординг.

„Љубав је сурова, али не требамо због тога да јој окрећемо леђа. У мом раду ми је важно да пренесем емоцију и кроз тешка осећања када је љубав најчистија и најинтензивнија", каже Ђорђевић.

Стефан није увек био на путу да постане директор фотографије и да се бави филмом.

Једна од главних раскрсница на том путу било је снимање играног филма „Тилва Рош" 2010. године, у којем је играо једну од главних улога и који је базиран на нашем одрастању у источној Србији о којем смо причали да почетку разговора.

Ове године премијеру је доживео филм „Последња слика о оцу", који је он написао и режирао.

На фестивалу у Локарну проглашен је за најбољи кратки филм у међународној селекцији, док је на филмском фестивалу у Сарајеву такође добио награду за најбољи кратки филм.

„То је једна лична прича из мог детињства где сам покушао да артикулишем то колико ми недостаје отац. Ја се на тај начин борим са својим емоцијама и мислима и то је увек тешко", каже Ђорђевић.

Али када у том процесу успеш, та емоција више није само лична.

„Она постаје универзална и може да разговара са људима на различитим језицима, јер емоција је језик за себе", додаје.

На крају, морам да питам - какву емоцију данас буди скејт?

„Код мене све почиње и завршава се скејтом. Колико год да имам друге приоритете, моја највећа тинеjџерска љубав је скејт и то ће увек живети у мени.

У том смислу - skate or die!"

Изложба Juvenile отворена је у Дому Омладине у Београду до 11. октобра 2019. године.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]

Све фотографије су заштићене ауторским правима. Аутор фотографија: Стефан Ђорђевић